Trebalo je preživeti tih 40 minuta, jer su samo dve osobe na svetu u tim trenucima bile ubeđene u sigurnu pobedu "plavih". Jedna je bila stručni konsultant Slobodana Šarenca u direktnom prenosu nacionalne televizije, osvajač zlatne medalje iz 1989. Zoran Radović, koji je nakon svakog postignutog koša naših igrača staloženo u mikrofon govorio: "E, sada je gotovo. Nakon ovoga Litvanci više ne mogu da se vrate" i tako skoro čitavo drugo poluvreme. Nakon toga, u razmaku pet do deset sekundi, uzvraćao je Šarunas Marčuljonis trojkom ili vratolomijom pod košem. Drugi siguran u pobedu bio je Aleksandar Đorđević...
Kao što je pevačima autorima svaka pesma podjednako draga, tako i košarkaški radnici ne vole da biraju između najdražih trofeja. Ali, kada su prinuđeni da izdvoje neku zlatnu medalju malo ko neće pomenuti Evropsko prvenstvo 1995. godine. Specifična situacija u kojoj se država tada nalazila, povratak na velika takmičenja nakon pauze kojoj nisu doprineli sportski rezultati, već stvari van terena, očekivanja naroda od izuzetno jakog sastava, a na kraju i velika nepravda koju su ti igrači doživljavali igrajući u Grčkoj pod ogromnim pritiskom. Sve to izdvaja Evrobasket 1995. od ostalih.
SastavDejan Bodiroga (Stefanel), Predrag Danilović (Majami Hit), Saša Obradović (Alba), Zoran Sretenović (Crvena zvezda), Žarko Paspalj (Panatinaikos), Miroslav Berić (Partizan), Aleksandar Đorđević (Filodoro), Željko Rebrača (Partizan), Vlade Divac (LA Lejkers), Zoran Savić (PAOK), Dejan Tomašević (Partizan), Dejan Koturović (Spartak). Selektor: Dušan Ivković
Čuveni embargo Međunarodne zajednice bio je ukinut novoj državi, Saveznoj republici Jugoslaviji, a 12 reprezentacija, učesnica 29. Evropskog prvenstva u Grčkoj, već je bilo poznato. Međutim, svesna koliko nepravdi je učinjeno košarkašima "plavih" u tih nekoliko godina, FIBA odlučuje da na tom Šampionatu zaigra 14 selekcija, a dodatne dve trebalo je da plasman obezbede na kvalifikacionom turniru u Bugarskoj početkom juna 1995. Jugoslavija je, iako par godina bez takmičarskog meča, bila apsolutni favorit tog turnira. Pored ekipe Dušana Ivkovića, u dodanim kvalifikacijama su učestvovale još Turska, Estonija, Bosna i Hercegovina, kao i selekcija domaćina, protiv koje su "plavi" igrali prvi zvanični meč nakon četiri godine pauze.
Taj meč protiv Bugarske nije bio rutinski, kako se očekivalo. Jugoslavija je pobedila 93:87, ali tek nakon produžetka, uz dosta napora. Posle te utakmice igrači su se rasteretili početnog pritiska i ostvarili lake pobede protiv Estonije (89:64) i Turske (84:65), a meč protiv Bosne i Hercegovine registrovan je službenim rezultatom 20:0, jer Bosanci nisu želeli da se pojave na utakmici iz razloga koji sa sportom i logikom nisu imali mnogo veze, ali su uticali na stvaranju negativne slike prema timu koji je govorio samo na terenu. Jugoslavija se konačno plasirala na Evrobasket sa četiri podviga, a na Šampionat se plasirala i Turska, kao drugoplasirana ekipa. Treba pomenuti da je Jugoslavija bila oslabljena neigranjem najveće zvezde Vlade Divca zbog obaveza u NBA ligi. Selektor Ivković je računao na sjajnog centra za važnije utakmice, a podrazumevalo se da će i bez njega "plavi" proći takmičenje u Bugarskoj.
Evropsko prvenstvo u Grčkoj 1995. se iz današnjeg ugla može posmatrati kao jedno od najjačih u istoriji ovog takmičenja. Broj istinskih NBA i evropskih asova u ekipama je bio veliki. Sve selekcije su nastupale u najjačim sastavima. U tom trenutku su Nemci branili titulu prvaka Evrope, Rusija je bila vice-šampion Svetskog prvenstva, Hrvatska srebrna sa Olimpijskih igara, Grčka pred svojim navijačima. Litvanija i Jugoslavija su bile "nove" reprezentacije koje su na papiru, a i na terenu, delovale zastrašujuće za protivnike.
Plasman 1. Jugoslavija 2. Litvanija 3. Hrvatska 4. Grčka 5. Italija 6. Španija 7. Rusija 8. Francuska 9. Izrael 10. Nemačka 11. Švedska 12. Slovenija 13. Turska 14. Finska
Pored "tima snova" Dušana Ivkovića i ostale selekcije su imale čime da se pohvale. Hrvatsku su predvodili Toni Kukoč, Dino Rađa, Stojko Vranković i Arijan Komazec. U Sloveniji je bio Jurij Zdovc. Litvanija je imala fantastične individualce: Šarunasa Marčuljonisa, Arvidasa Sabonisa i Arturasa Karnišovasa. Isticali su se još: Jan Bonato, Antoan Rigodo, Mustafa Sonko (Francuska), Alberto Ereros (Španija), Sergej Bazarevič, Sergej Babkov, Andrej Fetisov (Rusija), Mihael Koh (Nemačka), Fanis Hristodulu, Panajotis Janakis (Grčka), Valter Manjifiko, Gregor Fućka, Stefano Ruskoni (Italija)... Reprezentacije su bile podeljene u dve grupe od po sedam ekipa. Jugoslavija je nastupala u grupi A, uz selekcije: Nemačke, Izraela, Švedske, Italije, Litvanije i domaćina Grčke, protiv koje su "plavi" igrali na otvaranju Šampionata.
Na put ka zlatu je trebalo krenuti pred 15.000 navijača Grčke sa očekivanjima da će pomoći svojim pulenima u ponavljanju uspeha iz 1987, kada je selekcija predvođena Nikosom Galisom nadvisila Jugoslaviju i SSSR. Kao i u prvoj utakmici kvalifikacionog turnira protiv Bugarske, Jugoslavija je i protiv Grčke počela neubedljivom igrom. Domaći su najvećim delom meča bili u rezultatskoj prednosti, u nekoliko navrata i preko 10 poena razlike, ali kako se utakmica bližila kraju prednost Grčke se topila. Dva minuta pre isteka vremena Jugoslavija je prvi put povela, ali je nakon 40 minuta rezultat na semaforu bio 72:72. U produžetku su "plavi" slomili otpor domaćina i slavili na premijernom meču Evrobasketa rezultatom 84:80. Nisu domaći navijači sportski podneli poraz koji je bio inicijalna kapisla da do kraja Šampionata navijaju protiv Jugoslavije. Tome su doprineli i članovi stručnog štaba Grčke, kojima su, tradicionalno nakon poraza u neizvesnoj utakmici, bile krive sudije.
Nakon što su odmarali u drugom kolu, "plavima" je naredni rival bila selekcija Litvanije. Lakše od očekivanog Jugoslavija je savladala Litvance 70:61. Igra nije bila ubedljiva, ali je protivnik bio odlično skautiran i uprkos izuzetnom napadačkom potencijalu sveden na samo 61 poen. Jugoslavija je u liku Zorana Savića imala "streptomicin" za Arvidasa Sabonisa, a odličnu partiju u napadu pružili su Dejan Bodiroga i Željko Rebrača, u tom trenutku još uvek igrači iz drugog plana u timu Dušana Ivkovića.
Raspala se JugaNa Šampionatu u Grčkoj učestvovalo je 11 igrača iz tima Jugoslavije koji se okitio zlatnom medaljom u Rimu 1991. godine, ali su igrali za tri različite selekcije. "Plavi" su ostali: Aleksandar Đorđević, Vlade Divac, Predrag Danilović, Žarko Paspalj, Zoran Savić i Zoran Sretenović. Selekciju Hrvatske su predvodili Dino Rađa, Toni Kukoč, Velimir Perasović i Arijan Komazec. Najbolji igrač Slovenije bio je Jurij Zdovc (nije se okitio medaljom u Rimu, ali je bio član ekipe). Jedini koji je nedostajao iz generacije '91 bio je centar Zoran Jovanović.
U trećem kolu rival je bila "stara mušterija" Italija, a forma je dostigla očekivani nivo. Već nakon 15-ak minuta igre "azuri" su bili slomljeni i do kraja je zabeležena laka pobeda 87:74. Selektor Ivković je uspeo dobrim delom meča da odmori prvu petorku (Đorđević, Danilović, Paspalj, Savić, Divac). Prve tri utakmice su bile najteže i nakon startnih pobeda postalo je jasno da će Jugoslavija završiti na prvom mestu u grupi A.
Usledile su zatim još tri lake pobede. Savladana je Švedska 85:58, zatim Izrael 72:59 i na kraju aktuelni prvak Evrope, Nemačka, rezultatom 92:79. Iz grupe A u četvrtfinale su se plasirale, redom, Jugoslavija, Litvanija, Grčka i Italija. Grupu B kao neporažena završila je Hrvatska, a iza nje su bile selkcije Španije, Rusije i Francuske.
Francuzi su bili protivnik "plavih" u četvtfinalu. Ta ekipa je u to vreme po rejtingu još uvek zaostajala za vodećim evropskim timovima. Iako su i tada atletski odskakali u odnosu na većinu protivnika, nedostajali su im visoki igrači, a igra se bazirala oko vodećeg strelca Šampionata Jana Bonata, ubojitog beka. Takva ekipa protiv Jugoslavije nije imala šta da traži. Izabranici Dušana Ivkovića su ubedljivo slavili rezultatom 104:86, zahvaljujući dominaciji Vlade Divca pod košem i sjajnoj šuterskoj partiji Predraga Danilovića, koji je meč završio sa 24 poena. Francuzi nijednog trenutka nisu bili blizu trijumfa, ali će ostati upamćena partija Bonata koji je meč završio sa 38 koševa, do tog trenutka najviše na Šampionatu. Ta partija francuskog beka bi možda dobila i veću pažnju da se par dana kasnije u finalnom meču nije desilo nešto što će baciti u zaborav ovakav košgeterski učinak.
Plasmanom u polufinale Jugoslavija je obezbedila primarni cilj postavljen pred Šampionat -, odlazak na Olimpijske igre u Atlanti. Ipak, javnost je sa razlogom očekivala više i sa nestrpljenjem iščekivala bitke za medalju.
U polufinalu ponovo susret protiv Grčke. Atmosfera maksimalno naelektrisana i negativna prema jugoslovenskim košarkašima. Od samog starta počinju varnice i nezapamćen pritisak na sudije. Međutim, bilo je nemoguće protiv kvaliteta kakav je posedovala ta selekcija "plavih", sa igračima sposobnim da u četvrtfinalnom meču postignu preko 100 poena, a samo dan kasnije odigraju "najtvrđu" utakmicu Šampionata i domaćinu dozvole 52 poena. Za razliku od premijernog meča, izabranici Dušana Ivkovića su imali prednost od početka meča, ali su Grci uspeli da uđu u neizvestan finiš. Predrag Danilović i Dejan Bodiroga vanserijskim potezima u završnici uspevaju da utišaju oko 17.000 Grka u dvorani "Marusi". Jugoslavija pobeđuje 60:52 i počinje veliko slavlje na parketu, praćeno nepristojnim navijanjem grčke publike. Usledila je i jedna od najsramotnijih konferencija za medije na kojoj su grčki novinari provocirali trenera Dušana Ivkovića, otvoreno govoreći kako FIBA "gura" Jugoslovene i postavljajući niz nepristojnih pitanja na koja je selektor "plavih" smireno odgovarao.
Dobar deo košarkaške javnosti predviđao je finale između Jugoslavije i Hrvatske, ali do duela bivših saigrača u nacionalnom timu nije došlo. Hrvatska je u polufinalu poražena od Litvanije rezultatom 90:80 i morala je da se zadovolji borbom za bronzanu medalju protiv domaćina turnira. Litvanija je izborila priliku za revanš Jugoslovenima za poraz u grupnoj fazi i priliku da donese zlatnu medalju novoj državi.
Finalni meč je ušao u anale svetske košarke. Ostao je zapamćen po neverovatnoj partiji Aleksandra Đorđevića i fantastičnoj borbi košarkaških gromada na terenu. Nakon neizvesnih 40 minuta, Jugoslavija je pobedila 96:90 i osvojila šestu zlatnu medalju sa Evrobasketa u istoriji, prvu od kada u njoj igraju samo igrači iz Srbije i Crne Gore.
Finale Atina, 2. jul 1995; Dvorana: "Marusi"; Gledalaca: 17.000 Jugoslavija - Litvanija 96:90 (48:49) Jugoslavija: Bodiroga 12, Danilović 23, Obradović 5, Sretenović, Paspalj 5, Berić, Đorđević 41, Rebrača 1, Divac 5, Savić 4, Tomašević, Koturović Litvanija: Homičus 3, Visockas, Štombergas 2, Timinskas, Lukminas, Krapikas, Kurtinaitis 6, Sabonis 20, Karnišovas 19, Marčuljonis 32, Ejnikis 8, Markevičijus
Istorijsku utakmicu obeležilo je dosta stvari na terenu i van njega. Ostaće zauvek upamćeno zakucavanje Danilovića u lice Sabonisu i čuveni pogled koji je kamera zabeležila, a Danilović kasnije kurtoazno izjavljivao da je "mrko" gledao sudiju zbog nedosuđenog faula, a ne najboljeg svetskog centra. Utisak koji ljubitelji košarke na ovim prostorima sigurno neće zaboraviti je i ponašanje grčkih navijača, koji su fanatično navijali za Litvaniju, nesportski se ponašajući čitavim tokom meča, a posebno posle njega, prilikom dodela medalja. Na terenu je bilo puno varnica, a najveća se desila kada su Litvanci želeli da napuste parket, u 38. minutu. Čitavim tokom utakmice žalili su se na suđenje, nemoćni da preokrenu rezultat protiv boljeg protivnika, a kulminiralo je u finišu i Marčuljonis je poveo saigrače van terena. Divac i Đorđević su prednjačili u nagovaranju "zelenih" da završe utakmicu, dok su najviše revoltirani nesportskim potezom Litvanaca bili Danilović i pomoćni trener Željko Obradović. Šta je Đorđević šaputao Marčuljonisu ostaće tajna zauvek, naknadno se kao vic pričalo da mu je obećao kako više neće postizati trojke, jer od tog momenta više nije postigao koš do kraja. Divac ga je valjda podsetio da ima pet ličnih grešaka i da ne treba da se plaše. Šta god da je, urodilo je plodom, Litvanci su odigrali do kraja meča, imali čak i šansu za preokret, ali su na kraju morali da priznaju poraz od kvalitetnijeg protivnika.
Puno je teorija zavere da su sudije, FIBA i mračne sile bile na strani Jugoslovena i da su "plavi" pogurani do zlatne medalje. Oni koji i danas stoje iza takvih tvrdnji su finalni meč pogledali verovatno samo jednom u životu, ako su i tada uspeli pažljivo da isprate sva dešavanja. Na svu sreću, postoje video snimci i lako se može utvrditi da li je bilo nepravde i na čiju štetu ili korist se sudilo. A sama pomisao da je neko protežirao Jugoslaviju u 1995. godini deluje smešno, obzirom na to kakav je rejting u svetu tada imala država Srba i Crnogoraca.
Koliko su u košarkaškom svetu "činili" Jugoslaviji potvrđuje i dodela medalja odmah po završetku finalnog meča. Prvi put, i bez najave, dodela je počela od trećeplasirane ekipe, Hrvatske, koja je u borbi za bronzu savladala Grčku. Hrvati su primili medalju, zatim aplauzom ispratili Litvance na postolju dok su kićeni srebrom oko vrata. A onda, kada su se Jugosloveni popeli na najviši stepenik Hrvati su se povukli i otišli u svlačionicu. Od tada nisu bili blizu medalje na velikim takmičenjima. Uz sve to, dodelu zlata "plavima" pratile su salve zvižduka domaćih navijača. Ipak, ništa nije moglo da skine osmeh sa lica istinskim junacima, rođenim pobednicima, koji su sa uzdignuta tri prsta slavili novu titulu prvaka Evrope.
Odmah nakon dodele medalja na ulicama gradova u Savezoj republici Jugoslaviji počelo je veliko slavlje na ulicama, koje je, na sreću onih koji pamte, postalo tradicionalno u narednih nekoliko godina. Koliko je narodu značila zlatna medalja košarkaške reprezentacije opisuje doček igrača i stručnog štaba 3. jula ispred Narodne skupštine, kome je prisustvovalo više od 100.000 građana.
Nastaviće se...
Prvo zlato 1/8 Kad je Kića lomio 2/8 Odbojkom na Sovjete 3/8 Juga ekspres 4/8 Lopta jača od politike 5/8
(foto: KSS)
