Prvu medalju na Evrobasketu Jugoslavija je osvojila 1961. godine, kada je domaćin Šampionata bio Beograd. "Plavi" su uspeli da dođu do srebra pobedivši sedam mečeva, a zabeležili su dva poraza, oba od tada neprikosnovenog SSSR-a. Košarka je još uvek bila sport koji se "probija" na jugoslovensko tržište i srebrna medalja pred 12.000 gledalaca na beogradskom sajmištu je bila ostvarenje sna košarkaških radnika koji su doprineli razvoju igre pod obručima u državi. Tu generaciju do istorijskog uspeha predvodio je Radivoj Korać. Postigao je nešto manje od polovine svih poena selekcije Jugoslavije na tom takmičenju (216) i bio najbolji strelac Turnira. Sa klupe je sve pod kontrolom držao "otac jugoslovenske košarke", profesor Aleksandar Nikolić.
SastavRato Tvrdić (Jugoplastika), Dragan Kićanović (Partizan), Vinko Jelovac (Jugoplastika), Rajko Žižić (OKK Beograd), Željko Jerkov (Jugoplastika), Dragan Kapičić (Crvena zvezda), Zoran Slavnić (Crvena zvezda), Krešimir Ćosić (Zadar), Damir Šolman (Jugoplastika), Nikola Plećaš (Lokomotiva Zagreb), Dražen Dalipagić (Partizan), Mirza Delibašić (Bosna). Trener: Mirko Novosel
Samo 14 godina kasnije košarka je bila najpopularniji sport u državi, a Jugoslavija je drugi put dobila organizaciju Evropskog prvenstva. Gradovi domaćini bili su Rijeka, Split, Karlovac i Beograd, u kome se održao finalni turnir šest najboljih ekipa. U prestonici Jugoslavije izgrađena je dvorana "Pionir" koja je ugostila najbolje evropske selekcije. Split i Rijeka su važili za izuzetne košarkaške sredine, a Karlovac je bio veoma poznat domaćin košarkaških događaja tog vremena. Taj gradić je 1964. ugostio i odabranu NBA selekciju predvođenu čuvenim Bilom Raselom.
Ovaj Šampionat se igrao po novom sistemu, 12 ekipa je bilo podeljeno u tri grupe, po dve prvoplasirane ekipe su formirale finalnu grupu od šest reprezentacija koje su u Beogradu igrale međusobno po jedan duel. Pobednik je postajala selekcija sa najboljim učinkom u takvoj ligaškoj vrsti takmičenja. Nije bilo eliminacione faze, niti finalnog meča.
Za razliku od 1961. godine, domaćin Jugoslavija je 19. Evropsko prvenstvo dočekivala kao veliki favorit. Tim koji je i dalje predvodio trener Mirko Novosel bio je aktuelni šampion Evrope i srebrni sa Svetskog prvenstva 1974. u Portoriku. Drugo uzastopno zlato sa svetskih smotri "plavima“ je izmaklo zbog koš razlike. Finale se nije igralo, imali su isti učinak kao i selekcije SAD-a i SSSR-a (6-1). Samo tri igrača su dodata timu iz 1973. godine koji je bio fantastična osnova za uspeh. Dragan Kapičić se vratio na svoje mesto umesto Dragana Ivkovića, a debitovali su supertalentovani košgeter Mirza Delibašić umesto Miluna Marovića i novo pojačanje pod košem Rajko Žižić, koji je nasledio Žarka Kneževića. Selekcija je u praksi imala 11 igrača, jer je, u dogovoru sa trenerom Novoselom, Rato Tvrdić pošao da bude kapiten tima stvorenog par godina ranije. On je već bio u poznim košarkaškim godinama, ali je važio za izuzetno bitnog čoveka u održavanju dobre atmosfere.
Plasman 1. Jugoslavija 2. SSSR 3. Italija 4. Španija 5. Bugarska 6. Čehoslovačka 7. Izrael 8. Poljska 9. Turska 10. Holandija 11. Rumunija 12. Grčka
Grupni deo takmičenja Jugoslavija je odigrala u Splitu, a protivnici su joj bili Holandija, Turska i Italija. Tim redosledom su i padali. Holandija je poražena rezultatom 102:76, Turska je savladana sa 92:65, a uzbuđenja su očekivana u poslednjoj utakmici grupe protiv Italije. Međutim, Krešimir Ćosić i Dragan Kićanović su postigli po 20 poena i predvodili su "plave" do novog trijumfa bez rezultatske neizvesnosti - 83:69.
Jugoslavija se iz kvalifikacione grupe A, kao prvoplasirana, preselila u Beograd i ponela već jednu pobedu kao zalihu upravo trijumf protiv "azura", drugoplasirane ekipe grupe iz Splita. U Karlovcu su iz grupe B za Beograd doputovali Sovjetski Savez i Čehoslovačka, a dve prvoplasirane reprezentacije iz Rijeke i grupe C bile su Španija i Bugarska.
Finalna grupa od šest ekipa po liga sistemu je počela reprizom finala Evrobasketa 1973. U beogradskom "Pioniru" sastali su se Jugoslavija i Španija. Prvo poluvreme je proteklo u relativno izjednačenoj igri i blagoj prednosti Jugoslovena, ali je nakon pauze i kritika upućenih igračima od strane Novosela u drugih 20 minuta postojala samo jedna ekipa na terenu. U 27. minutu meča prednost "plavih" iznosila je 20 razlike i do kraja nikakve neizvesnosti nije bilo. Španija je poražena rezultatom 98:76.
Usledio je meč protiv Čehoslovačke, još jedan od onih u kojima je Novosel isprobavao razne taktičke varijante protiv nedoraslog protivnika. Mirza Delibašić i Željko Jerkov su sa po 14 poena bili najzapaženiji u pobedi nad ujedinjenim Česima i Slovacima rezultatom 84:68. Slično je bilo i u narednoj utakmici protiv Bugarske, koju je Jugoslavija dobila rezultatom 105:76 i ostvarila treću pobedu u grupi, četvrtu u ukupnom plasmanu, pošto je iz prvog dela takmičenja prenela trijumf nad Italijanima. Isti učinak imala je i reprezentacija SSSR-a, koja je u Bogradu tri puta trijumfovala, a takođe prenela i pobedu iz karlovačke grupe, pa je poslednjeg dana Šampionata utakmica između "plavih" i "zbornaje" bila finale koje nije predviđeno sistemom takmičenja.
Dvorana "Pionir" je bila pretesna da primi sve zainteresovane za odlučujući meč. Podrška publike imala je ogromnu ulogu u poslednjem meču Šampionata, jedna naspram druge su bile dve najbolje evropske ekipe čiji je rivalitet teško opisati. SSSR je želeo povratak na evropski tron sa koga je skinut dve godine ranije nenadanim porazom od Španije u polufinalu. Tako im je prekinut niz od osam uzastopnih trijumfa na šampionatima Starog kontinenta. Sa druge strane, Jugoslavija je želela da dokaže da su najbolja generacija ikada, kadra da pobedi i veliki Sovjetski Savez od koga su doživeli dosta poraza u ranijem periodu, poslednji na Svetskom prvenstvu u Portoriku godinu ranije, koji ih je koštao zlatne medalje. Prvi put su bili i u situaciji da brane trofej, a igranje pred navijačima u Beogradu je bilo izuzetna prilika da se dođe do cilja.
Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Jelovac i Ćosić bila je petorka u koju je Novosel imao najviše poverenja. Ona je u finalnom meču istrpela najveći teret i čitavim njegovim tokom održavala je "plave" u maloj rezultatskoj prednosti. U samom finišu Jugoslavija je povela 80:73 i činilo se da je zlatna medalja već oko vrata. Ipak, Sovjeti su uspeli da se približe na 86:84 i imali su napad za izjednačenje rezultata koji nisu iskoristili.
Poslednji meč Beograd, 15. Jun 1987. Jugoslavija - SSSR 90:84 (44:37) Jugoslavija: Tvrdić, Kićanović 22, Jelovac 9, Žižić 3, Jerkov 1, Kapičić, Slavnić 12, Ćosić 16, Šolman 2, Plećaš 8, Dalipagić 11, Delibašić 6 SSSR: Bolčakov, Pavlov, Miloserdov, Salnjikov 17, Bološev, Edečko 14, Belov S. 29, Sidakin, Zarmuhamedov 4, Korkia 5, Belov A. 9, Žigili 6
Naredna akcija "plavih" je rešila pitanje pobednika, ali i veliku dilemu mlađih košarkaških zaljubljenika o tome ko je prvi izveo čuvenu fintu driblinga koja se vezuje za imena Danka Cvjetičanina, Dražena Petrovića, Predraga Danilovića, Dejana Bodiroge... To je, ipak, bilo dosta ranije, a njen autor je Dragan Kićanović koji je izveo u najkritičnijim momentima meča, "izlomio" odbrambenog igrača i neometano šutnuo sa distance. Naravno, pogodio je za 88:84 i veliko slavlje je moglo da počne, jer vremena za preokret više nije bilo. Konačan rezultat utakmice bio je 90:84 za Jugoslaviju.
Dragan Kićanović je na taj način postao apsolutni heroj finalnog meča koji je i završio kao najefikasniji pojedinac sa 22 poena. Popularni Kića je ceo Šampionat odigrao sa povređenim kolenom, što dodatno daje na težini njegovim blistavim partijama.
Najbolji igrač Evrobasketa bio je Krešimir Ćosić, a u prvoj petorci Turnira se, uz dominantnog centra, iz reprezentacije Jugoslavije našao još i Dražen Dalipagić. Bugarin Atanas Golomejev je bio najbolji strelac i takođe je našao svoje mesto u idealnoj petorci, a preostala dva mesta popunili su, kao i na Evrobasketu dve godine ranije, Španac Vejn Brabender i najveća SSSR zvezda Sergej Belov.
Jugoslavija je odbranila evropsko zlato, po drugi put u istoriji postala šampion Starog kontinenta, a generacija Ćosića, Dalipagića, Kićanovića, Slavnića, Delibašića... najavila je veliku dominaciju. Sovjeti su polako padali u senku "plavih" što su veoma teško prihvatali, jer su smatrali svoju košarkašku školu neprikosnovenom. Taj rivalitet je najavio još neke nezaboravne duele u budućnosti, izuzetno značajne za istoriju igre pod obručima. Popularnost košarke na prostoru Jugoslavije doživljavala je ogromne razmere, nicali su novi tereni, iz dana u dan pojavljivali se košarkaški asovi, a tih 70-ih godina počeli su da pristižu i prvi evropski klupski trofeji. Uspesi reprezentacije su bili najzaslužniji za sve lepo što se dešavalo i na klupskom nivou.
Nastaviće se...
