Prvo Evropsko prvenstvo u Jugoslaviji održalo se 1961. godine i "plavi" su osvojili svoju prvu medalju (srebrnu) na velikim takmičenjima. Nakon 14 godina Jugoslavija je ponovo bila domaćin Evrobasketa i po drugi put postala šampion Starog kontinenta. Po nekom nepisanom pravilu, nakon još 14 godina, domaćin 26. Evropskog prvenstva ponovo je bila Jugoslavija, odnosno grad Zagreb, danas prestonica susedne nam Hrvatske. U ekspresno kratkom roku od 20. do 25. juna 1989. godine jugoslovenska publika je imala zadovoljstvo da uživo posmatra najbolje reprezentacije Evrope.
Evrobasket je mnogo puta u istoriji menjao oblik i datume odigravanja, a ovaj u Zagrebu ostao je karakterističan po tome što je na njemu učestvovalo samo osam najkvalitetnijih reprezentacija Evrope. Ekipe su bile podeljene u dve grupe od po četiri selekcije, a dve prvoplasirane ekipe ostvarivale su plasman u polufinale. Grupu A predvodio je SSSR, a činili su je još Italija, Španija i Holandija. Nosilac grupe B bila je Jugoslavija, a njeni protivnici Grčka, Francuska i Bugarska.
Jugoslavija je bila jedan od najvećih favorita Šampionata, iako je 11 članova ekipe dolazilo iz domaće lige. Samo je predvodnik tima, par godina stariji i iskusniji Dražen Petrović, već uveliko najbolji igrač Evrope, imao internacionalno iskustvo u Realu iz Madrida. Svi ostali članovi su igrali jugoslovensku ligu, ali se već znalo da će nakon Evropskog prvenstva nekoliko njih napraviti pionirske korake u NBA ligi, a neki su bili spremni za "pečalbu" po najbogatijim evropskim sredinama. Ipak, i takav tim bez internacionalnog iskustva bio je najveći favorit za titulu iz nekoliko razloga. Partizan, Jugoplastika, Cibona, pa i svi ostali koji su učestvovali su nekoliko godina unazad bili među najzapaženijim timovima u evropskim takmičenjima, faktor domaćeg terena svakako je imao veliki uticaj, ali najvažniji je bio kvalitet ekipe, daleko iznad svih ostalih selekcija.
Selektor Dušan Ivković je imao slatke muke da izabere 12 najkvalitetnijih pojedinaca, nije mogao da pogreši od broja potencijalnih kandidata. Ipak, njemu izbor i nije bio baš zabavan zbog toga što je nailazio na osudu dela košarkaške javnosti zbog nepozivanja pojedinih igrača u tim. Najviše bure u medijima izazvao je izostanak sa spiska Aleksandra Đorđevića, najtalentovanijeg plejmejkera Evrope, za koga nije bilo mesta među Dudinih 12 odabranih.
Sastav Dražen Petrović (Real Madrid), Zdravko Radulović (Bosna), Zoran Čutura (Cibona), Toni Kukoč (Jugoplastika), Žarko Paspalj (Partizan), Jurij Zdovc (Olimpija), Zoran Radović (Crvena zvezda), Stojko Vranković (Zadar), Vlade Divac (Partizan), Predrag Danilović (Partizan), Dino Rađa (Jugoplastika), Mario Primorac (Bosna). Trener: Dušan Ivković
Računica na početku Šampionata je bila jasna, u šest dana je trebalo odigrati pet utakmica i pobediti isto toliko za osvajanje zlatne medalje. Prvi protivnik je bila selekcija Grčke, aktuelni šampion Evrope i dužnik sa Prvenstva 1987, jer je Jugoslaviju izbacila u polufinalu i usmerila ka bronzanom odličju umesto najsjajnijeg. Ipak, apsolutni favorit bili su "plavi" i toga su bili svesni svi koji su iole pratili košarkaška dešavanja. Selektor Ivković je pokušavao da smanji euforiju, pozivao se na izostanak iskustva, odnosno članova srebrnih olimpijaca iz Seula, Danka Cvjetičanina i Željka Obradovića, ali nikoga nije uspeo da ubedi da Grčka predstavlja veliku opasnost. Neizvesnost na utakmici je trajala četiri minuta. Toliko je selekcija koju je predvodio Nikos Galis uspela da se održi u početnom vođstvu. Nakon toga Jugoslavija ulazi u veliku seriju i do poluvremena stiže do 14 poena prednosti (49:35). U drugom delu meča na terenu je igrao samo jedan tim, Grčka je potpuno deklasirana. Nakon 40 minuta na semaforu je pisalo 103:68 za Jugoslaviju. Gledaoci u punoj dvorani "Doma sportova" i putem malih ekrana su mogli da uživaju u jednoj fantastičnoj partiji Jugoslavije, prepunoj egzibicija koje su u to vreme bile karakteristične samo za NBA košarkaše. Po običaju, najmotivisaniji za igru i pored ogromne prednosti bio je Dražen Petrović. Na premijernom meču je zabeležio 35 poena.
Nakon prvog kola bilo je jasno da će "plavi" igrati u polufinalu, jer su naredni protivnici bili Bugarska i Francuska. Francuzi su još bili daleko od ekipe koja stremi evropskom kremu, dok su se Bugari strmoglavo udaljavali od njega. Upravo je Bugarska bila protivnik Jugoslavije dan nakon podviga nad Grčkom. Očekivano, meč je pretvoren u lakši trening prepun atraktivnih poteza. Selekcija Dušana Ivkovića slavila je rezultatom 98:78, uz 33 koša neumornog Petrovića, koji na prva dva meča nije izlazio iz igre.
Plasman u polufinale bio je obezbeđen, a poslednji protivnik u grupi bili su Francuzi. Protiv "trikolora" su Ivkovićevi puleni pokazali veliku dozu neozbiljnosti. Nakon dobre igre u prvih 15 minuta protivniku su dozvolili veliki preokret koji je doveo do sedam poena viška za Francusku na velikom odmoru (48:41). Ivković je bio veoma ljut, na teren je morao da vrati Dražena Petrovića iako je planirao da ga odmori, kao i da uvede Zorana Radovića, iskusnog Zvezdinog igrača koji je odigrao sjajnu rolu u odbrani. Ispostavilo se da je njihovo prisustvo na terenu pozitivno uticalo na motivaciju svih ostalih, mlađih igrača, koji su shvatili ozbiljnost takmičenja na kome se nalaze. Francuzi su sa lakoćom "pregaženi" u drugom poluvremenu i "plavi" su na kraju slavili rezultatom 106:89.
Sa tri ubedljive pobede Jugoslavija se plasirala u polufinale kao lider grupe B, drugpolasirana je bila ekipa zvaničnog šampiona Evrope, Grčke. Očekivano, sa tri pobede, prvi u grupi A bio je Sovjetski Savez, dok su se drugog mesta dokopali Italijani, samim tim išli su na noge domaćinu Šampionata, Jugoslaviji, u polufinalu.
Džon KorfasInteresantan podatak vezan za Grke na Prvenstvu u Zagrebu bio je i taj da su sve mečeve odigrali sa 11 igrača u sastavu. Francuzi su se požalili FIBA na učešće Džona Korfasa u selekciji i munjevitom odlukom sprečeno je njegovo igranje na Evrobasketu. Naime, Grčka je po tadašnjim pravilima u sastavu već imala dva naturalizovana igrača, koliko je bilo dozvoljeno propisima, Nikosa Galisa i Dejvida Stergakosa, koji su rođeni i dugo živeli u Americi. Treći prekobrojni bio je Korfas i nije imao priliku da pomogne saigračima. Njegov igrački kvalitet nije bio toliko veliki da se može reći kako je nedostajao ekipi za bolji plasman.
Turnir po grupama igrao se tri dana uzastopno, a pred polufinalne mečeve usledio je dan pauze. Organizatori su to iskoristili da poprave koš u dvorani na kom je tokom prva tri dana slomljeno čak pet staklenih tabli. U Zagrebu nisu želeli, a još uvek nisu bili u obavezi da to urade, da nabave zglobne koševe za Šampionat, jer selekcija Jugoslavije nije trenirala na njima. To je dovelo do velikih problema, jer je prilikom treninga SSSR-a pred početak takmičenja najbolji igrač zbornaje Arvidas Sabonis žestoko zakucao i deformisao čitavu konstrukciju. Iz tog razloga table nisu mogle lepo da "legnu" i čak pet puta su pukle u prva tri dana.
Polufinalni dueli su bili na programu 24. juna 1989. godine. Tradicionalno, Italija, iako je prihvatala ulogu autsajdera, bila je prepuna optimizma pred meč protiv "plavih". Umesto u igračke kvalitete, uzdali su se u "zakon velikih brojeva", da neslavna tradicija susreta sa Jugoslavijom nekada mora da se završi. Nisu ni bili svesni koliko su daleko od tog trenutka.
Od samog starta sve je bilo jasno, Jugoslavija je prvi finalista. Jurij Zdovc je do ludila doveo najboljeg strelca Italije Antonela Rivu, kome se "zavukao pod dres" i nije dozvolio poen u prvom poluvremenu. Vremešni Dino Menegin sa 38 godina starosti mogao je samo da posmatra Divca i Rađu kako protrčavaju pored njega, a uz Petrovića sa 24 poena, raspucao se i Toni Kukoč koji je dodao 15 koševa. Jugoslavija je do finala došla pobedom 97:80.
U drugom polufinalu je Grčka napravila ogroman podvig, savladala je ekipu SSSR-a rezultatom 81:80. Fanis Hristodulu je trojkom 50 sekundi pre kraja meča presudio "zbornaji" i odveo saigrače tamo gde se niko nije nadao. Naravno, pored trojke Hristodulua "pomoglo" je i 45 poena Nikosa Galisa, najboljeg grčkog košarkaša svih vremena.
Počela su prisećanja na Evrobasket dve godine ranije, kada su Grci pred svojim navijačima prvo savladali Jugoslaviju u polufinalu, a zatim i SSSR u finalu, dve ekipe koje su i tada bile najveći favoriti za zlato. U dobrom delu javnosti pojavio se blagi strah da je slab otpor Grka u prvom kolu i ubedljiv poraz od "plavih" bio jedna vrsta taktiziranja ekipe čije je lider bio Galis.
Finale Jugoslavija - Grčka 98:77 (54:35) Zagreb, 25.jun 1989. Dvorana „Sant Tirman“, gledalaca: 12.000 Jugoslavija: Petrović 28, Radulović 2, Čutura, Kukoč 6, Paspalj 8, Zdovc 6, Radović, Vranković 1, Divac 16, Danilović 4, Rađa 25, Primorac 2. Grčka: Galis 30, Patavukas, Janakis 4, Kamburis, Stergakos 10, Angelidis, Filipu, Andrinos, Fasulas 22, Papadopulos, Hristodulu 11.
Ako je kod nekog i bilo straha od ishoda, nakon par minuta finalnog meča 25. juna 1989. on je nestao. Jugoslavija je totalno zagospodarila terenom i sa lakoćom došla do ubedljive pobede 98:77, koja bi bila i mnogo ubedljivija da selektor Ivković nije dao šansu svim igračima da osete čari igranja finala Evropskog prvenstva. Ivkovićeva taktika je urodila plodom, Galisa je čuvao Žarko Paspalj i stvorio mu je velike probleme na početku utakmice, a kad se Grk razigrao "plavi" su već vodili dvocifrenom razlikom. Zdovc je totalno neutralisao Panajotisa Janakisa koji je utakmicu završio sa četiri poena. U napadu je Dražen Petrović do vrha napunio koš Grka i meč završio sa 28 poena, a blistali su Dino Rađa sa 25 i Vlade Divac sa 16 koševa. Toliko zakucavanja, atraktivnih dodavanja, blokada i asistencija u tako bitnom meču pružila je svojim navijačima samo još selekcija Sjedinjenih Američkih Država tri godine kasnije na Olimpijskim igrama u Barseloni. Samo sa tom ekipom je i logično porediti zlatnu generaciju Jugoslavije iz Zagreba.
Najbolji igrač, bez ikakve dileme, bio je Dražen Petrović, a u prvoj petorci Šampionata iz Jugoslavije su se našli još Žarko Paspalj i Dino Rađa. Mesto beka bilo je rezervisano za najboljeg strelca turnira sa preko 35 poena prosečno po meču, Nikosa Galisa. Peti član najbolje petorke Evrobasketa bio je Francuz Stefan Ostrovski.
Plasman: 1. Jugoslavija 2. Grčka 3. SSSR 4. Italija 5. Španija 6. Francuska 7. Bugarska 8. Holandija
Jugoslavija je došla do četvrtog evropskog zlata, najubedljivije osvojenog u istoriji ovog takmičenja. Selekciju "plavih" činili su izuzetno mladi igrači i bilo je jasno da njima najveći uspesi tek predstoje. Dražen Petrović bio je pravi predvodnik generacije, sa ubojitim instiktom, uvek maksimalno skoncetrisan na meč. Pristupom igri obavezivao je mlade igrače oko sebe da budu ozbiljni i posvećeni cilju. Divac, Paspalj, Kukoč i Rađa su važili za košarkaške dragulje, buduće najbolje košarkaše Evrope i sveta. Nije se znalo ko je sposobniji individualac, a na terenu su mogli zajedno da sarađuju i zatvorenih očiju. Jurij Zdovc je bio bitan element, posvećen odbrambeni igrač, izuzetno disciplinovan. Nešto mlađi bio je Predrag Danilović, ali je na Evrobasketu iskoristio svaki minut i nagovestio Ivkoviću da će u budućim akcijama imati još više problema oko podele minutaže... Sjajna generacija je prvo zlato osvojila u Zagrebu, a sledio im je velik ispit na Mundobasketu naredne godine u Argentini.
Nastaviće se...
Prvo zlato 1/8 Kad je Kića lomio 2/8 Odbojkom na Sovjete 3/8
(foto: KSS)
