I sad, 'reče mi jedan čoek, na jednom mestu, kod jednog čoeka, jednu stvar. Ne mogu ti reći đe, odma bi se setio koji je...'
Došlo je, izgleda, vreme da se prebrojavamo. U Srba to dođe kao amanet, sa generacije na generaciju, da se jedni u druge zagledaju, u oči pogledaju, pa levom rukom po desnom obrazu pomiluju. Koliko se drugi paze i gledaju, nama je vazda bratske sloge međ prstima nestajalo. Od silnog korova u sopstvenoj avliji, ne stigne čovek ni komšiji da pripomogne. Zaborave se i najmilji, a ko je onomad otišo, tog se ni popovi u srezu ne sećaju. Možda po koje devojče iz sokaka, a i to samo u letnje dane, kad usta sasuše od suve dunje, što zamiriše ko nekad...
Ali vidiš, taj čoek mi reče da tamo daleko, preko bare, u NBA cirkusu, već skoro pa deceniju, ima jedan Srbin za kojeg niko nije čuo. Adam Tatalović, tako reče da mu je ime. Ispriča mi da je to dete sa 27 godina postalo video koordinator u Bulsima, pa posle nepunih godinu dana i vodeći video koordinator u Čikagu i potom u Hornetsima iz Nju Orleansa. A ispostaviće se, Boga mi, da je bio i važan šraf u pisanju istorije 2002. u Indijanapolisu, da je radio sa Divcem, Timom Groverom...
Dovoljno za jedan intervju, zar ne?
A ako Vas sve to i ne interesuje, onda, ako budete strpljivi, dobićete priliku da pročitate šta Erik Spoelstra, na primer, misli o Svetislavu Pešiću...
Lična karta Ime i prezime: Adam Tatalović Independence Community College - pomoćni trener (2003-2004) Gary Steelheads - tim iz CBA lige, Direktor za razvoj igrača (2005-2006) University of Dayton - student menadžer u okviru košarkaške sekcije (2006-2007) Chicago Bulls - glavni video koordinator (2006-2010) New Orleans Hornets - glavni video koordinator (2010-2012) Perth Wildcats - pomoćni trener (2012-)
Adame, veoma nam je drago što možemo da Vas ugostimo na našem portalu. Možete li da nam kažete nešto o svojim korenima? Rođeni ste u Americi. Da li su možda Vaši roditelji emigrirali u USA i da li ste u ovom trenutku, na bilo koji način, vezani za Srbiju?
"Pripadam prvoj generaciji svoje porodice koja je rođena u Americi. Otac mi je rođen u Italiji, nakon što mi je deda tamo prebegao nakon Drugog svetskog rata. Rođen sam u gradu koji se zove Ist Čikago, u državi Indijani i pripadam dvema srpskim pravoslavnim crkvama: Sveti Sava i Sveti Đorđe iz Ist Čikaga. Nakon što sam se preselio u Pert, u Australiju, ostvario sam kontakt sa ovdašnjom srpskom zajednicom u okviru srpskih pravoslavnih crkava. Trenutno ni na koji način nisam povezan sa Srbijom, osim što imam priliku da sarađujem sa Vlade Divcem u okviru njegovih Košarkaških Akademija koje se održavaju tokom leta u USA", odgovara Tatalović.
Veoma ste mladi, imate samo 34 godine. Iz ove perspektive izgleda skoro pa nemoguće otvoriti vrata NBA karavana u tako ranoj životnoj dobi. Možete li nam pobliže objasniti kako ste uspeli da postanete deo Čikago Bulsa sa nepunih 28 godina. Kako jedan momak koji je rođen u Indijani, gde je i diplomirao, preko Univerziteta Dejton, gde je radio pod komandom trenera Brajana Gregorija, dođe do Čikago Bulsa?
"Verujem da sam uspeo zbog nečega što nazivam "kreativnom srećom". Obijao sam i kucao na sva moguća vrata, jer sam bio opsednut idejom da radim u NBA. Još tokom pohađanja koledža svakodnevno sam pisao Čikago Bulsima, tražeći da mi pruže šansu. U sezoni 2004/05 bio sam trener u okviru stare CBA lige (Continental Basketball Association - niža američka košarkaška liga, ukinuta 2009. godine), gde mi se otvorila mogućnost da uspostavim određene kontakte u Čikagu, jer su Bulsi skautirali svaku bogovetnu utakmicu Gary Steelheads-a. Met Lojd mi je omogućio da započnem karijeru, otvorio mi je vrata, dok su Džon Pakson i Skot Skajls odobrili svojim pečatom moje angažovanje. To je bio veoma važan trenutak za mene, jer sam odrastao u malom gradu u Indijani u kojem Skajls ima status legende, dok je Pakson takođe bio jedan od heroja mog detinjstva kao startni plejmejker šampionskog tima Čikago Bulsa.
Moj posao na Univerzitetu Indijana bio je da budem student menadžer i da praktično učim od Boba Najta. Nažalost, Bob je otpušten neposredno nakon što sam ja angažovan. U svakom slučaju, u Indijani sam doživeo prelepe trenutke kao učesnik NCAA fajnal fora 2002. godine, gde sam iz prve ruke mogao da osetim najviši nivo koledž košarke. Na Dejton sam otišao najviše zbog šanse da naučim video pripremu pod komadnom Brajana Gregorija. Osetio sam da je video analiza moj put ka uspehu u košarci, a sam Gregori je bio učenik Toma Izoa i Mičigen Stejta. Mičigen Stejt je poznat kao najbolji program za video analizu. Smatrao sam da ću "lomeći zube" pod nadzorom trenera Gregorija postići upravo ono što mi je u tom trenutku bilo potrebno i čemu sam težio."
RAD SA TIMOM GROVEROM
Radili ste u okviru trening centra Attack Athletics, pod komandom Tima Grovera. To je ogroman centar koji se prostire na 5.600 kvadratnih metara, sa četiri košarkaška terena NBA dimenzija. Grover je bio lični trener Majkla Džordana tokom čitave njegove karijere, radio je i sa Kobijem Brajantom, a značajno je pomogao i Dvejnu Vejdu nakon operacije ramena i kolena. Kakve utiske nosite nakon rada sa Groverom i koliko vam je to iskustvo pomoglo u karijeri?
"To je bilo nešto neverovatno! Zauvek ću ostati zahvalan Timu jer mi je pružio poverenje na terenu. Verovatno mi ne biste poverovali kada bih vam rekao da je zahtevao da me izbace sa terena nakon što je pomislio da sam se ušunjao na treninge bez njegove dozvole. U stvari, pozvao me je jedan od njegovih zaposlenih. Pisao sam mu konstantno dve godine, moleći ga za šansu da radim i pomognem mu u treningu sa momcima. Međutim, uvek mi je odgovarao da ima sasvim dovoljan broj zaposlenih. Ironično, dok je vikao na mene, odjednom je stao, pogledao me i rekao: "Znaš šta? Možda bi mogao da mi budeš koristan par nedelja. Možeš da počneš odmah! Pokaži mi od čega si napravljen". Bukvalno deset minuta kasnije bio sam na terenu radeći sa Henrijem Domerkantom. U toku naredne tri nedelje kroz ruke su mi prošli: Dvejn Vejd, Džejson Vilijams, Kris Duhon, Leri Hjuz, Andre Igudala... To je bilo fantastično vatreno krštenje!"
Radili ste sa igračima koji su izašli sa koledža i spremali se za pred-draft treninge. Radili ste i sa evropskim i sa NBA profesionalcima. Možete li malo bliže da nam objasnite koja su bila Vaša zaduženja i sa kojim igračima ste radili?
"Bio sam zadužen za rad na poboljšanju tehnike kod igrača, tako da sam najviše vremena provodio na samom terenu, sprovodeći uobičajeni program. Ukoliko bih trebao da navedem neka poznata imena koja sam spremao za draft, onda bi to bili, između ostalih: Režon Rondo, Šenon Braun i Rejmond Felton. Radili smo kompletne treninge za poboljšanje tehnike kod igrača, ali obraćajući posebnu pažnju upravo na one elemente koji će im biti potrebni prilikom pred-draft predstavljanja i treninga kod različitih NBA klubova. Treninzi su bili bazirani na našem poznavanju šta će se od igrača tražiti u svakom od NBA kampova. Tim Grover je jako dugo u ovom poslu, poznat je kao neko ko je imao bezrezervnu podršku svih igrača sa kojima je radio, tako da ima tačan uvid šta određeni klubovi i treneri očekuju od igrača prilikom pred-draft treninga. Što se tiče van američkih igrača, radili smo jedne godine sa Bredom Njulijem i Dejlom Akindeleom sa Čikago Stejta. U suštini, nije mnogo Evropljana prošlo kroz moje ruke tokom tri leta, koliko sam radio sa Tim Groverom. Kao što vam je poznato, van sezone Evropljani se vraćaju kući ili nastupaju za nacionalne selekcije."
Kakvo je Vaše mišljenje, koja je glavna razlika između evropskih i američkih igrača? Da li postoji neka uočljiva razlika između mogućnosti i sposobnosti jednih ili drugih?
"Znate kako, košarkaš je košarkaš, nezavisno odakle dolazi. Sa druge strane, siguran sam da igrači koji dolaze sa strane zasigurno nemaju iste karakteristike kao momci koji su igrali na koledžu u Americi. Momci koji dolaze iz Evrope su profesionalci od najranijeg doba. Sa druge strane, tipičan američki NBA igrač je morao da prođe srednju školu, koledž. Ipak, NBA igrači su najbolji na svetu. Američki košarkaši igraju na ivici, a brzina igre je bez premca. Samo boraveći ovde u Australiji, koja je bez pogovora velika košarkaška zemlja, imao sam prilike da primetim kako je lopta daleko od obruča, najviše zbog toga što 90 odsto košarkaša nisu na istom atletskom nivou kao njihove NBA kolege. Da budem iskren do kraja, verujem da postoji veliki broj Evropljana koji imaju kvalitet za NBA, ali je pitanje da li to žele. Interesantno je primetiti da su određeni koledž igrači, koji su otišli u Evropu i tamo nastavili svoje karijere, u znatnoj meri unapredili svoju igru i sposobnosti, da bi na kraju opet došli do NBA. Neki skorašnji primeri su zasigurno: Entoni Parker, Geri Nil i Brajan Roberts. Sa druge strane, imamo igrače koji su dosegli NBA nivo i zaigrali NBA košarku, ali su odlučili da se vrate i igraju opet u Evropi, kao što su Huan Karlos Navaro i Rudi Fernandez. Na kraju krajeva, tu je Kiriljenko, koji se vraćao i tamo i ovde."
Kako ste se odlučili da postanete video koordinator? To verovatno nije nešto što jedan klinac poželi da postane kad poraste. Jednostavno, kako neko može da izabere da se bavi takvim poslom?
"Zaista sam imao sreće da postanem student menadžer na Univerzitetu Indijana. Treba istaći da je veliki broj bivših trenera te škole značajno podigao rejting trenerske organizacije ovoga koledža. Ukoliko niste bili igrač koji je igrao na najvišem nivou, onda morate žestoko da se potrudite kako biste se probili u profesiji kao što je ova. Kada me je Skot Skajls intervjuisao za moj prvi posao, upitao me je kako vidim svoj posao i kako smatram da treba da ga obavljam. Slušajući ga, shvatio sam da su ljudi koji su bili u poziciji da igraju na vrhunskom nivou naprosto tokom karijere racionalizovali hiljade minuta provedenih na terenu i pretočili ih u čisto znanje. Ja sam svoje iskustvo morao da steknem gledajući hiljade i hiljade minuta video materijala. Sa druge strane, imamo situaciju da je nekoliko NBA trenera svoje karijere započelo na mestu video koordinatora, uključujući: Erika Spoelstru, Majka Brauna i Frenka Vogela. Takođe, nekolicina pomoćnih trenera su u jednom trenutku svoje karijere bili video koordinatori, tako da sam vrlo rano zacrtao svoj put. Treba reći da je dosta pomoglo i to što su treneri na Univerzitetu Indijana pridavali ogroman značaj video koordinatorima, što je opet samo rasplamsalo vatru u meni i pojačalo strast."
Nakon samo jedne godine rada u Bulsima postali ste vodeći video koordinator. Očigledno ste svoj posao jako kvalitetno obavljali. Možete li da nam opišete jedan svoj običan radni dan ili neke detalje vezane za posao video koordinatora? Da li ste koristili "Sports Synergy technology"?
"Volim da mislim kako sam radio dobar posao, ali isto tako moram da dodam da sam bio okružen velikim ljudima koji su me praktično postavili na takvu jednu poziciju. U trenutku kada su me Bulsi angažovali napravili su neka drastična poboljšanja na polju video koordinacije. Imao sam zaista sreće da postanem deo tima u takvom trenutku. Ponekad, kada radite na poziciji video koordinatora, strašno zavisite od hardvera i softvera koji koristite. Bulsi su mi dozvolili da izgradim čitavo odeljenje koje se bavilo isključivo video koordinacijom, na način kako sam ja to zamislio, dok je Džeri Reinsdorf, vlasnik, dao zeleno svetlo za nekoliko izuzetno značajnih poboljšanja u okviru same tehnologije. To je bilo od presudne važnosti. Došao sam u situaciju da svake godine imam mogućnost da u video sobu dodajem nešto novo. Nakon moje prve godine u Bulsima ubacili smo Synergy, što je u tom trenutku predstavljalo ogroman korak. Pretpostavljam da smo u tom trenutku bili jedan od retkih timova koji je imao mogućnost skidanja klipova i postavljanja istih na iPodove. To je bilo daleko pre pojave iPada i iPhone-a, ali su naši igrači i treneri bili u mogućnosti da gledaju klipove na nekakvim PMP-ovima (Personal Media Players). Što se tiče svakodnevnog posla, on se sastojao od velikog broja radnih sati, ispunjenih sa ekstremno puno detalja vezanih za košarkašku igru. Ipak, na kraju dana bili biste ispunjeni ogromnim zadovoljstvom, znajući da vaš posao nekome zaista znači. Izrastao sam u velikog navijača Čikago Bulsa, tako da mi je svakoga jutra sama pomisao da ponovo idem u kompleks "Berto" predstavljala ogromno zadovoljstvo, neku vrstu "obavezujućeg odmora". Apsolutno sam obožavao svoj posao. Zaduženje glavnog video koordinatora odnosilo se na vođenje kompletnog odeljenja ili tima ljudi, koji su vodili evidenciju o svakoj utakmici koja je odigrana. U Čikagu smo vodili evidenciju i prikupljali podatke poslednjih pet utakmica svakog narednog protivnika. Nakon prikupljenih podataka seli bismo sa trenerima u klubu i radili montažu snimljenog materijala, kako bismo što kvalitetnije izvršili pripremu utakmice. Na sve to, uporedo morate da radite na montiranju video materijala i skautingu utakmica sopstvenog kluba. U toku 24 časa, u isto vreme, kreirate video materijal kao pripremu za narednu utakmicu i video materijal koji će analizirati meč koji ste upravo odigrali. Ključ uspešnog odeljenja za video koordinaciju su ljudi koji ga čine. Asistent glavnog video koordinatora i drugi zaposleni rade ogroman posao koji ostaje neprimećen. Upravo oni seckaju video materijal, daleko pre nego što će ga iko videti.
Ostala zaduženja vezana za ovu poziciju odnose se na to da se pripreme apsolutno svi ostali detalji za sastanak sa trenerima. Prave se određeni grafikoni vezani za utakmice koje ste upravo odigrali. Važno je dostaviti ih što je brže moguće. Takođe, prikupljate sve mnoguće izveštaje i ostale informacije koje su od interesa trenerima u pripremi meča. Na kraju, pomažete prilikom održavanja treninga, pri uvežbavanju skoka, pasa, ne bi li bili u mogućnosti da učestvujete u radu sa igračima pre ili posle treninga. Smatrao sam se srećnim čovekom kada sam prve sezone u Bulsima mogao povremeno da radim sa, na primer, petnaestim igračem u rotaciji. Već u okviru druge sezone imao sam priliku da sa Benom Valasom i Džoom Smitom prolazim kroz njihove uobičajene šuterske rutine pre utakmica. To je bilo sjajno iskustvo koje mi je puno pomoglo u toku razvoja."
Za vreme boravka u Čikago Bulsima imali ste prilike da radite sa Skotom Skajlsom i Vinijem Del Negrom. Možete li malo da nam opišete kako su izgledali vaši sastanci? Šta ih je interesovalo i šta su tačno očekivali od Vas?
"Na početku sam radio sam sa još dva momka koji su bili izuzetno upućeni u svakodnevne aktivnosti i to sve pod komandom Montija Vilijamsa. Imali smo sastanke na kojima bismo posmatrali video zapise, pravili određene planove i pripremali se za naredne utakmice, uključujući izmene kojih je uvek bilo. Svaki trener ima svoj ukus i potrebe. Međutim, svaki od njih očekuje da mu po završetku utakmice prezentujete video materijal. Radio sam na montaži, završavao dijagrame i prezentovao informacije kako bi treneri mogli da imaju kompletnu sliku. Imao sam sreću da radim sa trenerima koji su uvek bili spremni da prihvate neke moje sugestije. Ponekad, kada isuviše gledate video materijal, možete da primetite određene obrasce, da li na filmu ili statistici, koje niko drugi ne primećuje. Može se reći da treneri imaju zaista veliku pomoć, jer četiri ili više ljudi posmatraju isti meč i ponekad mogu da imaju potpuno drugačije projekcije istog duela."
U suštini, kakva je krajnja ambicija nekoga ko je zaposlen na poziciji video koordinatora? Na primer, da li je tačno da je Erik Spoelstra direktno uskočio na mesto glavnog trenera sa pozicije video koordinatora? Da li ste ikada sanjali da slična stvar može da se desi i Vama?
"Jednostavno, želim da ispunim svaki zahtev koji se pred mene stavi u bilo kojoj košarkaškoj organizaciji da se nalazim. Već tokom prvog intervjua Skot Skajls me je upitao kako vidim svoju ulogu u timu. Rekao sam da želim da obavljam svoj posao najbolje što umem i da verujem da će takav pristup doneti samo najbolje moguće rezultate. Radeći sa Montijem Vilijamsom shvatio sam da u toku rada možeš da ideš daleko ispred i iza onoga što je direktan opis tvog posla, pazeći, naravno, da nekom ne staneš na žulj i da obavljaš ono što se od tebe primarno traži. Niko vam neće zameriti ukoliko se ne zadovoljavate trenutnim položajem ili ako imate ambiciju da postanete nešto više. Što se tiče dela pitanja koji se odnosi na Spoelstru, moram da kažem da je on debelo zaslužio sve ovo što mu se danas dešava. Napredovao je u klupskoj hijerarhiji tokom čitavog niza godina, tako da se ne može reći da je sa pozicije video koordinatora skočio na poziciju glavnog trenera tek tako. Propljuvao je krv u sobi za video analizu, dobio je više odgovornosti od klupskih čelnika, da bi tek nakon dosta muke postao glavni trener. Mogu da kažem da je on u ovom trenutku zaista specijalan trener, a ne neko čiji rad možete tek tako preslikati indigom. Ljudi ponekad umeju da pomisle da će da preskoče nekoliko koraka u ovoj profesiji tek tako, bez borbe, truda i krvi. Svako iza sebe ostavlja određeni trag. Ukoliko ste stazu utabali lako i trag vam se jasno vidi, onda pretpostavljam da ćete postati glavni trener na isto tako lak način. Ipak, priznajmo, stvari ne stoje tako."
I Bulsi i Hornetsi su igrali u plej ofu za vreme Vašeg boravka u tim klubovima. Postoji li ikakva razlika u pristupu poslu, odnosno da li sa Vaše ili sa strane klupskih čelnika i trenera postoji razlika u pristupu u poređenju sa uobičajenom situacijom koju imate tokom regularne sezone?
"Postoji ogromna razlika u pristupu! Plej of i regularna sezona su dva apsolutno različita sveta. Naravno, i u toku regularne sezone pristup pripremi meča je ozbiljan posao, jer je svaki meč priča za sebe i zahteva posebnu pažnju i puno rada. Opet, plej of je neka druga priča. Čeka vas serija od sedam mečeva protiv jednog istog protivnika. Svaki zaposleni u klubu ima svoj rokovnik, svoju agendu, ali u plej ofu sve kreće iz početka. Bio sam član čitavih timova koji su kreirali Knjige plej ofa, Ličnu kartu svakog igrača plej ofa, DVD-eve, kao i DVD-eve igrača direktnih protivnika. Postojalo je još pregršt ideja koje su ostvarivane isključivo u cilju upoznavanja igrača i članova stručnog štaba sa svim manama i vrlinama budućih plej of protivnika. U suštini, ne postoji niti jedan kamen koji rukom ne okreneš ne bi li saznao i razumeo apsolutno sve ono što se tiče tvog narednog plej of protivnika."
Možete li da nam kažete kakvo je generalno mišljenje u NBA o srpskim igračima i srpskoj košarci uopšte?
"Verujem da velika većina onih koji pripadaju NBA karavanu zna dosta o srpskoj košarci. Na primer, sve NBA skauting službe odlično poznaju sve srpske igrače, a pogotovu najveće talente, kao i najveće srpske trenere. Evo, na primer, Tandersi su upravo angažovali srpskog trenera, Darka Rajakovića, da trenira njihov tim u D ligi. Takođe, Igor Kokoškov (Finiks) je već više od jedne decenije redovan član NBA karavana. U prethodnih 20 godina kroz NBA ligu su, između ostalih, prodefilovali Divac, Stojaković, Miličić, Radmanović. Moram da navedem jedan detalj. 2003. godine sam konkurisao za poziciju u okviru sistema Majami Hita, a intervjuisao me je niko drugi nego Erik Spoelstra, koji je u to vreme bio asistent u klubu. Pogledao je moju biografiju i pročitao da sam 2002. u Indijanapolisu pomagao srpskom državnom timu. Tačno je znao ko je Svetislav Pešić i počeo je u detalje da mi objašnjava koliko voli da gleda Karijeve timove. To nikada neću zaboraviti!"
ODLAZAK U AUSTRALIJU
Očigledno ste ove sezone želeli da napravite korak napred u svojoj karijeri. Prihvatili ste da odete u Australiju, gde ste angažovani na poziciji pomoćnog trenera u Pert Vajldketsima, jednom od najboljih timova u istoriji australijske NBL lige. Da li je to bila teška odluka, da napustite NBA i praktično započnete novi život u Australiji? Radićete sa Robom Beveridžom. Kakvi su Vam prvi utisci i verujete li da postoje nove košarkaške lekcije koje možete da naučite u dalekoj Australiji?
"Kao prvo, to moram odmah da naglasim, ovo je bila najbolja odluka koju sam doneo u životu. Naravno, bilo je teško napustiti NBA, ali ako ti ova profesija nešto diktira i govori, onda je zasigurno to da morate ići svuda gde košarkaška lopta skakuće. Jednom prilikom u Čikagu, 2004. godine, na košarkaškoj klinici, Ajzea Tomas je bio za govornicom. Nikada neću zaboraviti kada se obratio publici i rekao da ako pratite košarku onda će vas ona provesti oko sveta! Danas sam u Australiji. Mogu slobodno reći da sam ushićen od samoga početka. Veliki broj NBA kolega mi je rekao da je australijska NBL veoma dobra liga, koja će u budućnosti biti samo bolja. Takođe, veliki broj NBA trenera poznaje Roba Beveridža. Dali su mi punu podršku znajući koliko je Rob dobar trener i koliko ću pored njega imati prilike da se usavršavam. Gledajući sa strane, sve je izgledalo savršeno. Tim ima pet NBL titula, dok je sam klub izuzetno cenjen.
Opet, moji početni utisci su bili za deset nivoa ispod onoga što osećam danas. Grad mi se veoma dopada, zemlja takođe, a sviđa mi se i košarka koja se ovde igra. Čitav klub, od glave do pete, pripada top klasi. Pravo je zadovoljstvo sarađivati sa igračima i stručnim štabom. Pogotovo je važno naglasiti da u Pertu postoji jako ozbiljna i velika srpska zajednica."
INDIJANAPOLIS
Za srpsku košarkašku javnost verovatno najinteresantnija stvar vezana za Vašu karijeru je činjenica da ste bili deo srpskog nacionalnog tima u Indijanapolisu 2002. godine. Kako se to desilo i kakva su bila vaša direktna zaduženja? Kako je taj uspeh uticao na Vašu karijeru i koje sećanje sa tog takmičenja možete da podelite sa nama?
"Prvo, moram da budem apsolutno iskren, zvanično nisam bio deo trenerskog tima, ali sam učestvovao u montažama određenih materijala za koje verujem da su pomogle srpskom timu da uzme svetsku titulu. Priča, sama po sebi, je neverovatna i ispunjena velikom količinom sreće. U to vreme, kao što znate, postojala je "Grupa 7", koju su sačinjavali srpski igrači u zajedničkoj humanitarnoj misiji. Tri momka: Džordž Grkinič, Ralf Flores i Aleks Dmitrović imali su određena zaduženja u okviru ove grupe, pa su u jednom trenutku angažovali i mene. Da nije bilo ove trojice momaka ništa kasnije ne bi bilo moguće. U to vreme sam na Univerzitetu Indijana započinjao svoju seniorsku sezonu, nakon istorijskog učešća 2002. na NCAA fajnal foru. Kako sam imao mogućnost pristupa sistemima za montažu, mogao sam da vršim montažu raznog snimljenog materijala. Pre početka samog turnira, pomažući prilikom snimanja materijala sa različitih utakmica, imao sam zadovoljstvo da upoznam Acu Petrovića, koji je u to vreme bio pomoćnik Svetislava Pešića. Jednostavno sam volonterski ponudio svoje usluge i on je prihvatio, iako u tom trenutku nisam znao da li će iskoristiti moj rad na tom materijalu. Kako se početak turnira bližio, snimao sam i montirao video svakog mogućeg protivnika, kreirajući lični skauting timova i pojedinaca. Bukvalno nisam spavao šest dana. Koliko se sećam, Srbija je igrala protiv Amerikanaca. Odneo sam kasetu sa materijalom do hotela. Srbija je pobedila, a odmah nakon meča Aco Petrović me je pitao da li bih mogao da uradim još jednom istu stvar. Seo sam u kola i vozio 45 minuta natrag do Blumingtona i istog trenutka započeo svoj rad na montaži i skautingu Novog Zelanda i Argentine. Kada sam završio odneo sam im materijal sa skautingom Argentine. Pobedili su! Bio sam tako srećan. Jedan 22-godišnji momak sa koledža pomogao je svom timu, svojoj zemlji, da postane svetski prvak! Neverovatno iskustvo! Nakon utakmice, Aco Petrović mi je rekao da bi me vrlo rado poveo u Srbiju da radim sa njim, nakon što završim koledž. Nažalost, to se nikada nije ostvarilo, jer Aco nije verovao da je celokupno okruženje dovoljno stabilno za tako mladog američkog trenera."
Kakvo je Vaše generalno mišljenje o srpskim trenerima ili o odredjenom sistemu rada koji zastupaju?
"Moram da budem iskren do kraja i da kažem da taj sistem ne poznajem dovoljno. Maštao sam da budem u mogućnosti da dođem u Srbiju i učim od srpskih stručnjaka, ali takvih opcija jednostavno do sada nije bilo. Gledao sam bezbroj kaseta, video materijala srpskih utakmica, utakmica srpskih klubova i reprezentacije... Međutim, nisam bio u prilici da se u stvarnosti upoznam sa njihovim radom. Izuzetno poštujem srpsku školu košarke i iskreno se nadam da ću jednog dana biti njen deo. Smatram da su neka od najvećih trenerskih imena u istoriji ove igre došla iz Srbije i intimno se nadam da ću jednoga dana biti deo te grupe ili barem jedan njen mali deo. Ivković, Pešić, Vujošević i Obradović su samo neki od ljudi koji su trenerski posao izdigli na jedan viši nivo. U ovom trenutku sama pomisao da učim ili asistiram deluje nestvarno. Osećam da imam određenu prazninu u svojoj košarkaškoj biografiji, a to je sigurno rad sa srpskim trenerima. Ja sam Srbin rođen u Americi, koji je učio ovu magičnu igru od mnogih velikih trenera. Izuzetno poštujem srpsku košarku i verujem da bih mogao da donesem u Srbiju mnoge NBA koncepte koji bi se zasigurno pokazali kao izuzetno korisni. Moj krajnji cilj i životni san je da još jednom, na bilo koji način, budem u mogućnosti da pomognem nacionalnom timu."
Prošli ste kroz neke jako teške životne okolnosti. Da li u ovom trenutku živite svoj "američki san" ili imate veće ambicije?
"Izgubio sam majku tokom koledž karijere. Otac mi je preminuo dok sam radio u NBA košarci, dok mi je ujak preminuo na utakmici od jakog srčanog udara dok je trenirao svoja dva klinca. U toku samo jednog leta morao sam da radim tri posla istovremeno... U ovom trenutku živim svoj san, ali sam naučio da nikada ne treba poleteti ili žargonski rečeno "juriti na mesec". Ukoliko poletiš, pa padneš, teško ustaješ."
Radili ste sa Vlade Divcem u njegovim humanitarnim misijama. Možete li nešto više da nam kažete o tome?
"Tokom prethodnih nekoliko godina Vlade mi je bio i mentor i uzor. Pre nekoliko godina sam dobio priliku da vodim njegov kamp na Karibima. Nakon toga vodio sam svake godine Divčev kamp koji se nalazi u Čikagu. To bi uvek bio blagosloveni period godine kada sam bio beskrajno zahvalan za mogućnost da radim sa čovekom kao što je Vlade. Njegova strast u radu sa decom, kao i neumoran humanitarni rad su neiscrpna inspiracija. Nadam se da ću još puno, puno godina biti u mogućnosti da radim sa njim", poručuje momak kojeg je, poput mnogih u drugim profesijama, Srbija zaboravila!
(foto: nbl.com.au; foto1: nikeeyb.com; foto2: news.com.au; foto3: ninemsn.com.au)
