Lična karta Ime i prezime: Nemanja Manojlović Datum i mesto rođenja: 5. maj 1993. (Beograd, Jugoslavija) Visina: 197 centimetara Pozicija: Plejmejker / Bek Klubovi: Superfund, Partizan, Tamiš, Igokea, OKK Beograd, LAU.
Kako je došlo do toga da se okušate na Kipru?"Imao sam dobru prošlu sezonu i očekivao sam prvi inostrani angažman. Iskreno, očekivao sam i poziv od dva velikana srpske košarke, Partizana i Zvezde. Bilo je tu nekih priča u vezi sa njima, ali ništa konkretno. Više nisam mogao da čekam, pa su mi se javili ljudi sa Kipra koji su mi rekli da imaju ozbiljne ambicije. Mislim da je ovo odlična prilika da se dokažem. Prvi put sam van svoje zemlje i motivisan sam da pokažem šta znam. Takođe, dobra je prilika jer ukoliko postanemo šampioni turskog dela Kipra postoji šansa da se plasiramo u Prvu ili Drugu ligu Turske. Već sam uspostavio sjajnu komunikaciju sa trenerom, koji je veliki poštovalac srpske košarke, što je samo još jedan plus. Nisam zamišljao da ću ovako dobro da prođem, s obzirom da ću cele godine biti na moru", lroz smeh je počeo razgovor Manojlović.
Dakle, postojala je šansa da potpišete za Partizan ili Crvenu zvezdu? Da li je bilo još nekih ponuda?
"Iskreno, čekao sam te dve ponude na papiru ili bar od nekog drugog abaligaša. Ali, nijedna nije stigla pa sam iskoristio ovu priliku da odem na Kipar. Bilo je ponuda i od nekih klubova iz KLS-a, ali mislim da sam pokazao kvalitet i da sam prerastao taj rang takmičenja. Bilo je čak ponuda i iz ABA 2 lige, ali mislim da mogu bolje i od toga. Na kraju, najbolji potez koji sam mogao da napravim je da dođem ovamo."
Kako Vam se čini Kipar i nova ekipa?
"Najviše se razlikuje kultura i mnogo se radujem što sam u prilici da je upoznam. Što se tiče saigrača, oni su svi došli sa porodicama, pa su dosta povučeni. Ali, kako vreme prolazi i oni počinju da se opuštaju. Družimo se i sve je u najboljem redu. Što se uslova tiče, ovde uglavnom klubovi treniraju po jednom dnevno, a u mojoj ekipi trener "ubija" (smeh). Minimum dva treninga dnevno, plus dodatni rad u teretani, trčanje... Generalno sam zadovoljan."
Rekli ste da postoji šansa da se plasirate u Prvu ili Drugu ligu Turske. Od čega to zavisi?
"To zavisi od turske Federacije. Ne znam šta će oni da se dogovore. U slučaju da jedna ekipa dominira ovom ligom onda se ide u Prvu ligu Turske, a ako bude jedva osvojena titula onda se ide u Drugu. Ali, sve zavisi od kluba koji mora da bude spreman da počne da ulaže i od Federacije koja donosi odluku. Mislim da je zato ovo prilika koja ne sme da se propusti."
Pričajte nam malo o klubu za koji ste potpisali...
"Kada neko kaže LAU ljudi prvo pomisle na univerzitet. Klub je uglavnom gubio u finalima ili je bio treći ili četvrti, pa su ljudi iz uprave odlučili da ulože malo više novca kako bi osvojili titulu. Zato su doveli nekoliko stranaca, uključujući i mene. Hala nam je konstantno prepuna, odigrali smo već dve utakmice... Navijači nas prepoznaju na ulicama, slikaju se sa nama... Svakako da mi takva atmosfera prija, kao što bi i svakom drugom čoveku. Sinoć su mi baš prišli neki momci, govore mi da sam im idol. Mnogo je lepo biti u takvom okruženju."
Od Vas se očekuje da budete lider ekipe?
"Da. Kada me je klub dovodio rekli su mi da žele da budem lider te ekipe, što mi se sviđa. Zato sam i prihvatio ponudu. Kako da ne prihvatim? Dobio sam odrešene ruke u igri, imam slobodu, lider sam... Sve je na mojim plećima, ali ja uživam u tome. Volim kada sam pod pritiskom. Sa saigračima sam u odličnim odnosima, ostvarili smo hemiju i nadam se da ćemo osvojiti titulu koju klub do sada nije osvojio."
Kakve Vam uslove nudi LAU?
"Klub mi je obezbedio tri obroka, stan i trebalo bi i kola uskoro da mi obezbede. Oni se stvarno trude da izgledaju što profesionalnije, što je stvarno izvanredno. Za sada su ispunili sve što su mi obećali. Jedino što mi malo smeta je to što je internet sporiji nego u Srbiji, ali živ čovek se na sve navikne."
Znači bolji uslovi od onih u KLS?
"Jeste. Ne samo što nude bolje uslove, nego je i dosta jača liga od naše."
Šta još možete da nam kažete o kiparskoj ligi?
"Kiparska liga je odvojena na grčki i turski deo, kao i sama država. Do pre godinu dana turska liga nije bila priznata uopšte, ali ove godine je Hido Turkoglu preuzeo Košarkaški savez Turske i on je odlučio da poveže sve klubove sa Kipra sa turskom ligom. Ovaj klub je čak imao ponudu prošle godine da ide u drugu ligu Turske, ali su odbili. Ljudi ne žele da odu tamo da im se neko smeje. Tako da sada postoji želja da se ode tamo, ali samo kao šampioni turskog dela Kipra. Takođe je zanimljivo da liga počinje dosta kasnije, u decembru, a do tada se igraju neki predsezonski kupovi koji su veoma bitni."
Da se vratimo na početak Vaše karijere. Kako ste počeli da se bavite košarkom?
"Prvo sam počeo sa fudbalom i to zato što sam bio strašno nizak i debeo. Kao takav nisam mogao na košarku. Ali, nije mi se dopalo. Kako mi je neko malo grublje uklizao batalio sam i shvatio da to nije sport za mene. Onda sam na terenu blizu moje kuće video neke momke kako igraju basket i čim sam video košarkašku loptu odmah sam se zaljubio u nju. Kada sam došao na prvi trening izgledao sam smešno. Oprema mi je visila, ali imao sam tamo trenere koji su stvarno brinuli o meni. Posebno bih istakao Bojana Jankovića, koji mi je i danas životni konsultant i gledam na njega kao na drugog oca. Bez njega ništa ne bih uradio u životu. Takođe, bila je neka košarkaonica, kao kamp na Kalemegdanu. Roditelji su me tamo poslali, a ja sam ostvario najbolje rezultate. Tada mi je prišao Vlade Divac i pitao me da li bih voleo jednog dana da zaigram za Partizan. Osećaj kada ti priđe jedna takva košarkaška veličina i pita te tako nešto je neopisiv."
Posle Partizana je usledio odlazak u Tamiš.
"Iako sam u Tamišu proveo najviše vremena u svojoj karijeri, nisam dobio šansu kakvu mislim da sam zaslužio. Zato ovom prilikom moram da se zahvalim Darku Kostiću, treneru iz OKK Beograda, koji mi je ulio samopouzdanje koje mi je bilo neophodno. U Tamišu sam stvarno bio izgubljen igrač, koji je igrao samo odbranu. Međutim, Darko je prepoznao taj neki potencijal u meni i pitanje je šta bi bilo sa mnom da nije bilo njega. Potpuno me je košarkaški preporodio. Žao mi je samo što nismo ostvarili malo bolji rezultat prošle sezone, izgubili smo dosta utakmica na jednu loptu i posle produžetaka. Ali, uprkos tome moram da mu kažem da sam mu zahvalan do neba."
Vaš put neodoljivo podseća na put koji je imao Nemanja Bjelica... Superfund, Partizan, pa odlazak u inostranstvo. Da li Vaš Kipar može da bude kao njegova Austrija?
"Iskreno, sve je moguće. Naravno da bih voleo da imam takav put. Za sada mi je jedino bitno da dobro igram i da naporno radim. Pomaže mi i što je grad u kome živim malo manji i ima malo stvari da se radi, pa možeš da budeš fokusiran samo na treninge. Ja sam profesionalac, nisam došao ovde da bih izlazio, nego da treniram i pobeđujem. Moje je da naporno radim, a ako me pozovu iz Zvezde ili Partizana, ja sam uvek dostupan (smeh)."
Kipar - država mačaka"Zanimljivo je što ovde na Kipru ima previše mačaka. Na svakom ćošku ima po 10 mačaka, to nisam video u životu (smeh). Po ceo dan se čuje mjaukanje, od njih ne može da se spava, ne možeš ni vrata od balkona da otvoriš jer su svuda. Evo i sada dok pričamo jedna stoji ispred mojih vrata i gleda me (smeh)."
Možete li da nam ispričate svoje utiske iz perioda dok ste bili u Igokei?"To je veoma interesantan period, iako je bio kratak. Imao sam probleme sa papirima kada se dogodio transfer, zbog čega sam se i vratio u Tamiš. Ekipe nisu uspele da se dogovore oko obeštećenja. Kada sam bio u Igokei tada sam prvi put zaista osetio pravi profesionalni rad. Mada, ne računajući Partizan, gde su mladi igrači obično stajali sa strane i posmatrali treninge i jedva da i treniraju, dok sam u Igokei stvarno učestvovao i nikada neću zaboraviti pripreme sa njom. Toliko su bile naporne i dobre da nikada nisam bio spremniji u životu. Mnogo mi je žao što nisam tada ostao tamo i što se nije rešio taj problem sa papirima. Tadašnji trener Vlada Jovanović je imao veliko poverenje u mene i imao me je u planu. Ko zna kako bi mi se karijera odvijala da sam ostao tamo i da sam zaigrao u ABA ligi."
Mnogi kritikuju kvalitet i uslove koje pruža Košarkaška liga Srbije. Da li možete da podelite sa nama Vaše iskustvo?
"Ljudi uglavnom pričaju kako je to "š liga", ali kad se pogledaju sastavi onda baš i ne izgleda tako. Mogu da vam kažem da je liga baš teška i svakome bih preporučio da se okuša u njoj. Siguran sam da ima i igrača koji igraju navodno jače lige koji ne bi mogli da se snađu u KLS-u. Koliko god je omalovažavali, ona je jako teška. Ko god da misli iz Druge lige da može da je preskoči i ode u inostranstvo vara se, jer KLS je mnogo značajna za razvoj i sticanje iskustva. Mada, ja sam imao sreće da budem u klubovima koji su ispunjavali data obećanja i sa kojima nikada nisam imao problema."
Da li imate neku poruku za kraj intervjua?
"Ovom prilikom bih želeo da se zahvalim mojoj porodici, bez nje ništa ne bih postigao. Ne znam da li ste upoznati, ali baka mi je preminula pre dva meseca. Njoj dugujem sve, jedna je od retkih koja se brinula o meni. Bila je tu kada sam se mučio po raznim ligama. I sada, kada sam otišao kako bi im malo olakšao, ona više nije tu. Generalno, dolazim iz porodice sa finansijskim poteškoćama, čak do Altine sam bio prinuđen zimi da odlazim bez jakne i slične stvari. A, kada god bih došao kod bake, pa makar u jedan ujutru, ona bi me zbrinula, napravila mi da jedem... Zbog toga sam odlučio da nosim dres sa brojem 73, jer je toliko godina imala kada je preminula."
Nemanja Manojlović je prethodne sezone za OKK Beograd odigrao 23 utakmice u KLS-u i prosečno je beležio 13.7 poena, 4.8 skokova, 3.6 asistencija i 1.8 ukradenih lopti, uz oko 42 odsto realizacije šuta iz igre. Na parketu je provodio 32.7 minuta.
(foto: MVP / Dragana Stjepanović)
