Eto, to je istina od koje pobeći ne možemo, dok za sve ostalo postoji sumnja kod jednih ili alibi kod drugih. Nakon sedam uzastopnih sjajno odigranih takmičarskih utakmica (dve u "prozorima" i pet u grupi na Evropskom prvenstvu) i isto toliko pobeda, naravno da smo našu reprezentaciju podizali u nebesa. Isto tako, kada se desio poraz od Italije, u osmom vezanom jakom i bitnom meču, naše reprezentativce i stručni štab smo počeli da "valjamo po blatu". Sada, nekoliko dana kasnije, kada smo se uverili u snagu evropskih reprezentacija i odgledali sjajnu završnicu šampionata, jasnije je da poraz od Italije nije toliko iznenađenje jer se radi o izuzetno kvalitetnom timu. I jeste da nas ostavlja još jednom bez medalje na velikom takmičenju, jeste i da naši asovi dobijaju još jedan košarkaški "šamar" od realno slabijih igrača po individualnim kvalitetima, ali više od svega toga boli i plaši budućnost koja je pred nama.
Po tradiciji, novinarima se niko iz stručnog štaba reprezentacije i Košarkaškog saveza Srbije nije obratio nakon rezutatskog neuspeha. U intervjuima datim ne znamo kome, selektor Svetislav Pešić i predsednik KSS Predrag Danilović obratili su se javnosti preko zvaničnog sajta Saveza!? Iz tih obraćanja ne može se zaključiti da je neko preuzeo krivicu za neuspeh. Po još jednoj tradiciji, preuzetoj iz klupske košarke i sa političke scene, čelnici reprezentacije i KSS vode borbu sa nevidljivim i neimenovanim neprijateljem koji radi protiv interesa naše reprezentacije!?
Naš tim u kome je najmlađi igrač imao 25 godina, a najveći deo njih 27 ili 28, nije plod kontinuiteta koji imamo u prethodnom periodu, kako pokušavaju da nam predstave. Mi nemamo nikakvu garanciju da ćemo u ovakvom sastavu igrati neko naredno veliko takmičenje, ako se na njega plasiramo. Nemamo kontinuitet u radu, nemamo jasno uspostavljen sistem i prioritete, zato nemamo ni kontinuitet u rezultatima niti jasnu situaciju oko igračkog kadra kojim raspolažemo i kojim ćemo raspolagati. Od mladih igrača, koji se pominju kao budućnost reprezentacije, a koji trenutno kvalitetom po mišljenju stručnog štaba nisu bili ni za jedno od 12 mesta koliko je igrača putovalo u Prag i Berlin, većina njih košarkaško znanje nije ni stekla u Srbiji, nego širom Evrope i u Americi. Mi ćemo se koristiti imenima kao primerima, a ne nevidiljivim činjenicama. Petrušev je kao kadet otišao iz Srbije, Koprivica se kalio u Americi, Pokuševski u Grčkoj, Smailagić u Americi... Možemo i da prebrojimo sva reprezentativna takmičenja na kojima su bili u mlađim selekcijama, kako oni tako i stariji igrači, to se može nazvati raznim imenima, ali kontinuitet nije jedno od njih.
Kvalitet evropskih reprezentacija je plod kontinuiteta u radu. Njihova snaga potiče iz dobro razvijenog sistema i u najvećem broju slučajeva, jakih domaćih prvenstava odakle vuku bazu igrača. Francuska jedno vreme nije imala predstavnika u Evroligi, ali joj to nimalo nije smetalo da kontinuirano budu košarkaška velesila, da kroz jako domaće takmičenje u kome se skoro svake godine menjao šampion, dođu do neverovatnog broja igrača koji popunjava rostere ogromnog broja evropskih i NBA timova i daje selektoru Vensanu Koleu raznorazne mogućnosti kada treba sklapati tim za velika takmičenja. Španska liga je ubedljivo najjača u Evropi, ali su se uprkos tome mnogi zaletali u prognozama da Španci nikad slabiji tim nisu poslali na veliko takmičenje, jer nema tu mnogo igrača iz NBA, Reala i Barse. Zaboravili su da i taj Brizuela i Dijaz igrajući za svoju Unikahu imaju samo kroz svoju ligu na desetine utakmica evroligaškog kvaliteta. I da, Vensan Kole je selektor Francuske od 2009. godine, a Serđo Skariolo Španije od 2015.
Nisu samo finalisti ti koji imaju sistem, Nemačka košarka je u vrtoglavom usponu već decenijama, mnogi su mislili da će završetkom karijere Dirka Novickog biti završeno i sa Nemačkom na postoljima za medalje, a pogledajte situaciju danas. Poljska nema klubove u Evroligi, ali ima svoju ligu za koju košarkaški radnici kažu da je jedna od najbolje organizovanih u Evropi, recimo, jedno pravilo iz nje kaže da ne možete ući u novu sezonu ako niste izmirili sve obaveze iz prethodne! U Litvaniji se o košarci uči u osnovnim školama, zatim Italijani, Česi, Finci, Belgijanci, Letonci... Sve su to države koje imaju sistem, kontinuitet i lige u kojima njihovi igrači napreduju.
Srbija na drugoj strani ima ABA ligu u kojoj je pre par dana potvrđeno pravilo koje ne odgovara našoj košarci, ponovo je ograničen maksimalan broj učesnika iz svake države na pet, što samo Srbiji ne ide na ruku. Srbija ima i Košarkašku ligu Srbije u kojoj na poslednjoj Skupštini nije doneta odluka o broju učesnika u Superligi!? Pred početak takmičenja klubovi po ko zna koju godinu za redom ne znaju za šta se bore.
Sistem takmičenja je samo jedan od brojnih nagomilanih problema koje treba rešavati. Problema je previše, ali najveći je što ne postoji iskrena namera i dobra volja da se oni reše. Jer je i nakon ovog Evropskog prvenstva jedino jasno da se čini veliki napor da stvari ostanu iste kao i do sada. Hvatanje u koštac sa problemom je ono što nedostaje ljudima u i oko reprezentacije. Iskreno, bez sujete, sa dobrom namerom pre svega i sa dosta znanja i stručnosti koje ne nedostaje u našoj košarci.
Jer, kada bi postojala iskrena namera i dobra volja, nedugo nakon utakmice protiv Italije bismo dobili objašnjenja stvari koje nam nisu bile jasne. Prvo, zašto je "šibicarski" potez selektora Đanmarka Poceka kojim je omalovažavao ono što smo uradili u delu utakmice dok je bio na klupi, od kompletne naše ekipe i članova KSS pozdravljeno aplauzom, čestitkama i grljenjem selektora Italije? Druga stvar, zašto se kalkulisalo sa Jokićevom minutažom u drugom poluvremenu meča kada je bilo očigledno da bez njega u igri gubimo prednost? I na kraju, da li je bilo loše odbrane nekih bitnih igrača u reprezentaciji i zašto smo primili veliki broj poena iz otvorenih šuteva Italijana? Eto, javnost bi sigurno bila zadovoljena odgovorom na ovih par pitanja i nemoguće je da to nije moglo da se uradi pred novinarima.
Kada bi postojao iskren odnos ne bismo iz tabloida saznali da selektor ne računa na Miloša Teodosića, legendu srpske košarke, nego bismo o tome na vreme bili obavešteni uz objašnjenje zašto je to tako. Nisam siguran ni da smo mnogo dana kasnije dobili iskreno objašnjenje, razlog nesigurnosti leži i u reakcijama ljudi bliskih Teodosiću, koji su na krajnje nepristojan i neprimeren način izrazili svoje nezadovoljstvo i to u periodu kada je našem timu išlo veoma dobro. I posebno zanimljiv detalj je bila "oproštajna žurka" ili šta se već desilo, a snimke smo gledali po tabloidima, na kojoj je bivši kapiten okupio sve članove reprezentacije i neke funkcionere KSS. Apsolutno logično je bilo da dobijemo objašnjenje za takav događaj, kada je već isplivao u javnost, a nismo ga dobili.
Čudno je bilo još na samom početku da igrači koji su igrali u "prozorima" i koji su se nadali pozivu na Evrobasket, iz sredstava informisanja saznaju da ih nema na spisku. Zar nije bilo moguće da im se to javi pre nego što se spisak objavi? Nakon objave spiska i početka priprema imali smo situaciju da se za pojedine igrače dobija informacija kada se skrati spisak, dok za neke nisamo saznali. Recimo, za Alekseja Pokuševskog i Nikolu Jovića je javljeno od kog trenutka nisu bili u konkurenciji za dres reprezentacije, dok je Balša Koprivica najavljen na pripremama, ali je misteriozno, o njemu nije napisano nijedno slovo, nestao iz ekipe? Mnogo je takvih stvari, a sve su rešive u trenutku, samo ukoliko dobra volja postoji. I to što se eto, neki od nas interesuju za njih, nije plod nikakve loše namere, već upravo suprotno od toga. Samo dobra volja i iskren odnos bi mnogo stvari pokrenuo napred u vrlo kratkom roku.
Ono za šta treba mnogo više vremena jeste formiranje tima i vraćanje kulta reprezentacije. Aleksandar Đorđević je za vreme svog mandata osvojio tri srebrne medalje na pet takmičenja i mnogi su to okarakterisali kao neuspeh, a pitanje je kada ćemo opet imati priliku da tugujemo zbog takvih "neuspeha". U tom periodu naša reprezentacija nije bila sastavljena od naših najboljih igrača, ali su oni koji su dobili poverenje selektora disali kao jedan. Način na koji smo "potrošili" Igora Kokoškova, jednog od najboljih stručnjaka na svetu, je za ispitivanje u zaista ozbiljnim košarkaškim krugovima. Možda je Stručni savet jedan od njih, ali to telo nemamo već dugo, iako ga brojni košarkaški radnici vide kao jedno od rešenja za što brži izlazak iz krize u kojoj se nalazimo. Sada je trenutak kada mnogi priželjkuju i odlazak Svetislava Pešića, iako je sve što smo videli na terenu u prethodnih par meseci bilo znatno više pozitivno nego negativno. Pitanje je da li bi promena selektora donela ono što nam sada treba, a to je toliko pominjani kontinuitet i stabilnost.
Srbija prvo mora doći do kontinuiteta učešća na velikim takmičenjima. Mali podsetnik za sve, Srbija kao samostalna država na velikim takmičenjima učestvuje od seniorskog Evropskog prvenstva 2007. godine. Tog leta su sve muške mlađe selekcije naše države osvojile zlatnu medalju, ali je seniorska bila uz Poljsku poslednjeplasirana na Evrobasketu. Na narednom Evropskom prvenstvu smo uz selektora Dušana Ivkovića osvojili srebrnu medalju, da bi 2011. i 2013. godine zauzeli osmo i sedmo mesto. Kod selektora Đorđevića smo 2015. bili četvrtoplasirani, a dve godine kasnije smo osvojili srebrnu medalju. Od osamostaljenja na Svetskim kupovima smo 2014. godine osvojili srebrnu medalju, 2010. godine smo bili četvrtoplasirani, dok smo 2019. ispali u četvrtfinalu od Argentine. Što se Olimpijskih igara tiče, kao Srbija imamo srebrnu medalju 2016. godine, dok 2008. 2012. i 2021. nismo učestvovali. Dakle, od 14 velikih takmičenja na kojima nastupamo kao Srbija preskočili smo čak tri puta Olimpijske igre. Osvojili smo četiri srebrne medalje, a na sedam velikih takmičenja smo ostali bez odličja. Teško da ove brojke mogu biti argument za ono što mi u Srbiji mislimo da naša država predstavlja košarkaški u svetu.
Zato je potrebno da se korak po korak vraćamo na veliku scenu. Sve snage se moraju usmeriti za plasman na Svetski kup, jer ukoliko ostanemo bez njega, na sportskom terenu nećemo moći izboriti ni Olimpisjke igre, a katastrofalno bi bilo da ne igramo na dva vezana velika košarkaška takmičenja. Istovremeno, jedina institucija koja ima moć da vrati stvari na svoje mesto, a to je Košarkaški savez Srbije, mora da beskompromisno uđe u borbu sa svim negativnim faktorima koji postoje u našoj košarci. Od menadžera, moćnih klubova i moćnika koji ih predvode, pa sve do ljudi u svojim redovima koji su možda zaboravili da su tu zbog interesa srpske košarke, a ne nekih drugih interesa.
(foto: Marko Metlaš/KSS)
Priredio: Dragan Panajotović
