Zatekli smo ga u maloj sali niške dvorane "Čair". Uz svog pomoćnika radio je sa četiri dečaka.
"Individualne treninge ne naplaćujem, ali isključivo treniram decu koju ja hoću. Ne može da dođe bilo ko", rekao nam je na početku razgovora Milan Josić, stručnjak koji se već 22 godine više nego uspešno bavi trenerskim poslom. Prvi je čovek Nibaka, niškog kluba koji radi sa mladim kategorijama i koji je postigao velike uspehe u prethodnom periodu, a njegov rad je duže vreme prepoznatljiv i u mlađim reprezentativnim selekcijama Srbije.
"Bukvalno znam sve igrače od 1990. do 2002. godišta. To pratim, to me zanima."
Lična karta Ime i prezime: Milan Josić Datum rođenja: 17. jun 1968. Igračka karijera: KK Student NIš (karijeru prekinuo rano delom zbog povrede, a delom zbog toga što, prema sopstvenom priznanju, sebe nije video kao vrhunskog igrača Trenerska karijera: Student, Viner Broker, Grafika Galeb, Alfa, Niš, Ergonom, Nibak O sebi kaže: Privilegovan sam u odnosu na ostale ljude jer radim ono što volim
Ovog proleća imenovan je za prvog trenera EYOF reprezentacije Srbije koja će u avgustu predstavljati zemlju u Gruziji na Olimpijskim igrama mladih.
"Kao što svi stariji sportisti vole pravu Olimpijadu, tako i klinci vole ovu školsku. Olimpijsko selo, sve što je organizovano tamo je izuzetno privlačno tim generacijama. Interesantno im je i to što su svi sportovi uključeni, a organizovan je zajednički čarter let."
Milan Josić je tako postao prvi čovek iz Niša na mestu trenera neke reprezentativne selekcije, a u prethodnom periodu je već mnogo puta ostvarivao velike uspehe koji su prvi put vezivani za košarku u niškom regionu. Ističe da rad sa reprezentativnim selekcijama predstavlja najveću čast svakom ko se bavi trenerskim poslom. EYOF reprezentacija je ove godine u pomalo specifičnoj situaciji.
"Samo četiri dana kasnije od datuma kada se mi vratimo sa EYOF-a igra se i Evropsko prvenstvo za kadete u Litvaniji, a to je takmičenje za isto godište. Moraju da se naprave dve ekipe, pošto se na kadetskom Evropskom prvenstvu igra devet utakmica u 11 dana, a na EYOF-u pet. Bilo bi mnogo da ista grupa igrača ima toliko utakmica u tako kratkom periodu. Napravićemo dve selekcije od igrača rođenih 1999. i 2000. godine. Pripreme počinju 6. jula, prve dve nedelje u Šumaricama, nakon toga još jedna u Beogradu odakle se i leti u Gruziju."
Koordinacijom stručnjaka u reprezentativnim selekcijama napravljen je plan kako će nastupiti dve selekcije na dva bitna takmičenja.
"Nenad Trunić je trener kadetske reprezentacije. Imamo dobru saradnju. Napravili smo spisak dece, na njemu su 74 kandidata. On će izabrati 20, ja takođe. Organizovaćemo okupljanja da vidimo tu decu i radimo sa njima, nakon toga ćemo sistemom eliminacije doći do spiska."
Može li Srbija da napravi dobar rezultat sa dva tima iste generacije?
"Meni je bila želja da vodim selekciju rođenu 2000. godine, da steknu iskustvo, pa sledeće godine kada budu oni došli na red za kadetsko prvenstvo da u njega uđu spremniji. Razgovarao sam sa ljudima iz Saveza, rekli su mi da rezultat nije prioritet, ali, sa druge strane, postoji i pritisak javnosti. Još jedna stvar, EYOF selekcija je pod okriljem Olimpijskog komiteta, a oni budžet dobijaju od države na osnovu sportskih rezultata. E sad, videćemo koliko je realno napraviti uspeh sa praktično drugim timom kadetske reprezentacije."
Prioritet u selektiranju imaće selektor kadetske reprezentacije čiji tim igra Evropsko prvenstvo u Litvaniji.
"Postoji 11 igrača rođenih 1999. godine koji igraju u inostranstvu. Objektino su svi oni za reprezentaciju, ali je bojazan da ako ih sve pozovemo dajemo poruku kako je potrebno otići u inostranstvo da bi se igralo za nacionalni tim. Iz tog razloga je možda bilo bolje da ih podelimo. Ipak, na turniru u Travniku je naša selekcija bez igrača iz inostranstva delovala veoma loše. Verovatno će selektor Trunić na svoj spisak uvrstiti više igrača koji igraju u stranim klubovima. Ponavljam, problem je kalendar. Prethodna dva EYOF-a su bila neka vrsta priprema. Sa generacijom 1997. išlo se na takmičenje sredinom jula i te utakmice su bile sjajna provera za kadetsko Evropsko prvenstvo koje se igralo krajem avgusta. Pet jakih pripremnih utakmica, a bili smo prvaci. Što se tiče igrača rođenih 1995. postojale su A i B selekcija, ali je to ubedljivo najbolje godište koje imamo u državi, tri sjajne ekipe mogu da se naprave. Bez obzira na to, navikao sam da u karijeri radim sa ekipama gde nemam 12 kvalitetnih igrača, nego izvlačim najbolje od onog što imam."
EYOF je Olimpijski festival mladih i predstavlja veoma respektabilno takmičenje u kome svi učesnici žele da se dobro predstave.
"Grupe još uvek ne znamo, ali se radi o ozbiljnim reprezentacijama. Turska će biti odlična, ogromna su baza i to 1999. godište im je sjajno. Domaćin Gruzija takođe, od kad je Igor Kokoškov tamo igraju vrlo ozbiljno, sa kvalitetnim mlađim kategorijama. Dolaze Nemačka, Španija, Rusija, sve su to odlične reprezentacije. Dve grupe po četiri, tri utakmice, prve dve prolaze dalje i odmah idu u polufinale. Poželjno je da bude i dobra grupa za ostvarenje boljeg rezultata."
Jedan od problema sa kojim se Srbija često sreće je i igranje talentovanih igrača za neke druge selekcije. Pitanje je može li Savez da utiče na to i spreči odliv mladih igrača, pogotovo što naša baza nije tako velika. Igrači sa najvećim rejtingom rođeni 1999. godine su Luka Dončić, Njegoš Sikiraš i Andrija Marjanović. Sva trojica su srpske nacionalnosti, ali kako stvari stoje samo će Marjanović igrati za Srbiju, Dončić za Sloveniju, dok se Sikiraš odlučio za Bosnu i Hercegovinu.
"Za decu iz Republike Sprske je najveći problem za koga će igrati. Jedno od najkvalitetnije dece u generaciji rođeno 1999. godine je Njegoš Sikiraš, on je srpske nacionalnosti, ali ga je BiH Savez naterao da igra za njihovu reprezentaciju. Postoje i drugačiji primeri kao što je Marko Šarenac. Na skorašnjem turniru u Travniku igrao je za Bosnu. Kada smo se vratili u Srbiju rekao sam Vladi Kuzmanoviću za njega, on ga je pozvao i dečko želi da igra za Srbiju, nalazi se na spisku kandidata za Evropsko prvenstvo i Olimpijadu mladih."
Josić ističe da pomenuti problem nije najveći u srpskoj košarci.
"Nije kod nas samo problem baza. Deca se ne selektiraju, mi treniramo one koji dođu. Radimo sa decom koju su roditelji upisali. Odmah imaš pritisak rezultata da bi ti neko platio članarinu i došao. Imaš pritisak roditelja da mu dete igra, jer plaća članarinu. Puno je problema da bi se baza proširila. Na sve to, danas deca dobijaju sve servirano u životu, ne žele da se pomuče. Dolaze na trening misleći da im sve pripada. Talenata ima, ali sve mora kroz individualni rad da se popravlja, banalne stvari. Deca danas ne mogu da čučnu, ne preskaču lastiš, ne znaju da se popnu na drvo, ne znaju da igraju folklor. Košarka je igra ritma, igra pravovremenog tajminga. Ako ne osećaš ritam, ne možeš da igraš. Karakter im nije takmičarski, generalno su sve nove generacije razmažene."
Kada smo započeli priču o nedaćama bilo je teško zaustaviti se. Jedan od većih problema srpskog sporta u opšte su i prevelika očekivanja roditelja.
"Njima treba da bude jasno da detetu čine uslugu jedino ako kod kuće što manje razgovaraju o košarci. Ako dete dođe na utakmicu pa mora da igra košarku koju trener traži od njega, zatim saigrači, a uz to i da zadovolji statistiku i roditelje, od toga nema ništa. Moja ekipa je ove godine imala više pobeda na strani nego kod kuće u juniorima. Zašto? Nema roditelja da gledaju, nema pritiska, to je istina. Ovo je druga uzastopna sezona da je tako. I prošle smo imali bolji učinak u gostima. Ako dete rasteretiš kod kuće, ono jedva čeka da dođe na trening i napreduje. Dete koje napreduje jedva čeka sledeći trening. Dete koje stagnira vremenom gubimo. U pionirskim selekcijama mog kluba nas rezultat ne interesuje. Kad dođem na utakmicu gledam koliko je napredovalo dete koje trenira. I u tim selekcijama postoji pritisak roditelja koji žele pobede. Uvek se šalim sa njima da na zadnjem sedištu auta imam ispisnicu i dugačke ruke."
Živeći u takvom okruženju deca steknu iskrivljenu sliku o realnosti i o tome šta je bitno u košarci.
"Skoro sam na okupljanju kandidata za kadetsku selekciju Srbije imao kao jedan od zadataka da motivišem igrače za skok u napadu. Priđem jednom dvometrašu i kažem mu da ima konstituciju za igru pod košem, da mora da stalno učestvuje u skoku, da je to segment u kome je najbitniji voljni momenat. Kažem, skočiš u napadu, daš koš i dobiješ na sve to i faul i on kao iz topa kaže - pet indeksnih poena. Dok sam ja izgovorio, on je već to izračunao, meni trebalo par minuta da saberem gde su ti indeksni poeni, ali eto kako ti momci danas razmišljaju. I u mom klubu postoje igrači koji za vreme meča u sebi sabiraju indeksne poene, a čim izađu napolje kriju se od mene jer im zabranjujem korišćenje telefona u putu, zovu roditelje, gledaju statistiku... To je pravac u kome naša košarka ide."
Nezaobilazna je i uloga menadžera u ovoj priči. Josić ističe da su oni realnost u košarci, ali je veoma bitno izabrati one prave.
"Čim dete malo odskoči sigurno ima i menadžera. Skoro sam bio u Kraljevu da gledam pionirsko prvenstvo i video nekog takozvanog menadžera koji bukvalno decu hvata za rukave pre nego uđu u svlačionicu. Klinci zbunjeni, on im priča o Italiji, transferima... Da se smuči čoveku. I ja imam menadžera sa kojim sarađujem. Radim sa njim, ali nemam nikakvu obavezu da svako dete mora da bude kod njega, roditelji biraju gde će im deca. Postoji velika razlika među njima, nisu svi isti. Moja saradnja sa menadžerom je počela preko Andrije Marjanovića koji je danas u Barseloni, prezadovoljan je uslovima tamo, a veoma korektno je prošao i Nibak. Sa druge strane, postoje i menadžeri koje sam već pomenuo, a postoje i oni koji decu kontaktiraju preko Fejsbuka."
Šta je bitnije u radu sa mlađim kategorijama, stvoriti igrača ili napraviti rezultat?
"Apsolutno sm za to da stvaram igrača. Igrači traju 15-ak godina, dok retko ko pamti ko je prošle godine osvojio kadetsku ili juniorsku titulu, osim baš tih koji su je osvojili. Ako je nekome i stalo da bude spominjan, malo koji vrhunski igrač ne navodi svoje prve trenere i one koji su ga najviše naučili. A, to je ono najlepše. Eto, pre neki dan je sportski komentator Slobodan Šarenac prvi put rekao za Andriju Simovića da je iz Nibaka. Godinama slušam za neke druge igrače podatke gde su ponikli i jedva sam čekao trenutak kad će i momci iz mog kluba doći na red. Dočekaću ih još, sigurno. Evo mladi Andrija Marjanović je sjajan u Barseloni. Imam zaista dobru generaciju 99/00, možda nikad nisam imao bolju. Očekujem puno dobrih igrača."
Andrija Marjanović je jedan od najvećih talenata srpske košarke. Za svoju dosadašnju karijeru najviše duguje Josiću, a minulu sezonu je odigrao u Barseloni i tamo je bio najbolji igrač i strelac svoje generacije koja je osvojila drugo mesto u španskom prvenstvu. Prezadovoljni zbog talenta i košarkaškog znanja koje taj momak poseduje, iz Barselone su u januaru ove godine poslali sportskog direktora mlađih selekcija Žordija Ardevola da poseti Nibak i vidi kako radi ekipa pod dirigentskom palicom Milana Josića. O toj poseti možete čitati ovde.
"Marjanović je kod mene trenirao tri godine i za to vreme imao ubedljivo najveći broj individualnih treninga. Dolazio je i kada niko nije, rano ujutru ili kasno uveče. Osim toga što vredno radi, ističe se i po tome što pomno prima informacije, što kod savremene dece nije čest slučaj. Sigurno je da bih voleo da je ostao duže, ali imponuje mi što je iz Nibaka otišao u jednu Barselonu. Svim srcem mu želim da uspe i verujem da hoće."
Kako prepoznati talenat kod dece, kako razlikovati dete koje može uspešno da se bavi košarkom od onog koje to neće moći?
"Radim 22 godine, najveći deo karijere sa mladim košarkašima. Bio sam osam godina i stručni saradnik na regionu. Talenat koji deca poseduju vidi se odmah, nakon par vežbi. Nakon toga se gledaju neke druge stvari, naizgled banalne, u stvari osnovne. Gledam dužinu potkolenice zbog rasta, maljavost, koliko su visoki otac i majka... Sada već imam i puno iskustva, mogu vrlo brzo da vidim šta nedostaje, na čemu treba da se radi. To je na neki način kao posao doktora, postavimo "dijagnozu", a onda to lečimo metodskim postupcima. Mislim da se u našoj košarci malo radi metodski, a to je sve zbog rezultata. Kako doći do određene stvari? Postaviš sebi cilj, pa onda kroz neke zadatke dovedeš klinca do njega. To me najviše i drži u radu sa decom. Godinama pričam da veliku grešku pravim što ih ne snimam kada dođu prvi put i nakon određenog vremena ponovo, da sebi i njima pustim to. Da se vidi na kom je nivou bio, a dokle si ga doveo. Ja vidim kroz treninge, to me ispunjava. Kad napraviš reprezentativca znaš da je bio kod tebe i kakav je bio kad je došao. Andrija Simović, Vukan Stojanović, sada Andrija Marjanović i mnogi drugi..."
Kako reći detetu da košarka nije sport kojim bi trebalo da se bavi, ako odmah primetite nedostatke koji se ne mogu popraviti?
"Neki naš princip u klubu je da pravimo selekciju od 18 igrača. Kad neko dovede dete kod nas pravimo dogovor da trenira sa nama četiri, pet dana i jedino tada roditelji mogu da prisustvuju treningu. Tako i sam vidi da li to dete može da igra ili ne. Na kraju tog perioda sednemo svi zajedno i procenimo šta dalje. Roditelj vidi može li dete da prati naš rad i nemamo potrebu da pričamo može li ili ne može da bude košarkaš. Na taj način se niko ne razočara."
Koja je satisfakcija rada u mlađim kategorijama?
"Satisfakcija su ti igrači koji sada igraju, a pominju te, javljaju se, neke sam već pomenuo. Satisfakcija je rad u reprezentaciji. Materijalno, vraća se vrlo malo ili ništa."
Jedan od tih igrača koji vas pominju kao najbitnijeg za košarkaški razvoj je i reprezentativni plejmejker Srbije Stefan Jović.
"Jović ne može da kaže da je iz Nibaka jer sam te godine igrače prebacio u Ergonom koji nam je platio sve troškove. A, iz te generacije su isto Nibakova deca. Bio sam u Beogradu skoro i čuli smo se telefonom, pitao me gde sam i rekao sam gde se nalazim, a on je odmah našao vreme i posle desetak minuta došao da se vidimo. Ponovo se vraćam na temu šta je važnije, stvoriti igrača ili trofej. Meni je taj njegov gest dovoljan, to čoveka ispunjava. Jović je danas reprezentativac, ali ceni i poštuje vreme koje smo proveli zajedno. A u nekim ranim počecima taj Jović je bio isterivan par puta nedeljno sa treninga, pa vraćan. Skoro mi je rekao kako je gledao neku kadetsku utakmicu i kako ga je bilo sramota zbog načina na koji je igrao odbranu zato što danas zna da je igra, ali bilo je potrebno dosta vremena."
Jović je član čuvene generacije Ergonoma koju je Josić trenirao. Radi se o igračima rođenim 1990. i 1991. godine. Bili su kadetski šampioni Srbije i Crne Gore, a vice-šampioni Srbije 2006. godine. Košarkom se i danas profesionalno bavi većina tih momaka, što je prava retkost za jednu generaciju.
"Aktivno igra desetak igrača, svi u jakim ligama i klubovima, što je za jednu generaciju vrhunsko ostvarenje. Sa njima sam radio četiri godine, oni su prošli 220 treninga po sezoni, što je mnogo. Generacija koja bukvalno nije imala rođendan, slavu, bolest... Ivan Jovanović je igrao bolestan finale, Svetozar Stamenković takođe, Jelić je lomio ruku pa je igrao... Na svakoj utakmici su davali maksimum. Nije bilo lako. Sećam se, na prvenstvu Srbije u Obrenovcu, nedelju dana pre nego što je u Nišu bila završnica prvenstva Srbije i Crne Gore, pobedili smo FMP u četvrtfinalu. Ušao sam u svlačionicu i čestitao igračima uz par reči kako su ostvarili ogroman uspeh. Aplauzirali su pet minuta, bio sam zbunjen šta rade, da li me zezaju, a ne smeju sa mnom tako? Kada je prestao aplauz pitao sam o čemu se radi? Odgovorili su mi da je to bila prva pohvala koju sam im uputio za četiri godine. Kao trener nemaš obavezu da hvališ, samo kritikuješ i ispravljaš. To je lekcija koju sam dobio od igrača, bili su željni toga da dobiju pohvalu za trud, a mnogo su radili, ćutali i radili."
Osim velikog broja kvalitetnih košarkaša Nibak je i odličan poligon za mlade trenere.
"Nibak je izgradio i Olivera Kostića kao trenera. On je jedan od osnivača kluba, a u Srbiji je poznat jer je dugo radio kao pomoćnik Svetislava Pešića. Čovek iz Pirota, kod nas je dobio prvu šansu da bude trener. Sada je osvojio juniorsko prvenstvo sa Bajernom u Minhenu i proglašen je za najperspektivnijeg mladog stručnjaka. To je za Nibak velika stvar."
O mladim trenerima sa kojima radi u klubu ima samo reči hvale.
"Imam vrhunske saradnike koji hoće da rade. Moji pomoćnici su Veljko Kajganović, Milan Tubić i Ilija Jovanović. Tu su i mladi momci, početnici, Đorđe Marinković i Petar Lužanin. Do skoro je sa nama radio i Nenad Disić. To je još jedan problem, teško je naći trenere koji žele da rade. Šta možeš da mu obećaš u životu? Evo ti 15.000 dinara pa ti hrani porodicu, odnosno pravi porodicu? U šali kažem, oženite se dobro ako hoćete da radite ovaj posao. Sve to dovodi do toga da početnici nisu posvećeni. A, moraju da budu takvi, 24 sata u poslu, da žive košarku. Ja tako živim, a sa druge strane nikom ne bih poželeo da tako živi, jer to ne može da se naplati."
Za OKK Nibak je generacija 1995/96 jedna od onih koja je odredila dalji put kluba. Sa Josićem na čelu su bili kadetski vice-šampioni Srbije, u finalu su poraženi od Partizana.
"Od onog trenutka kada je 1995. godište igralo finale protiv Partizana značajno je skočio rejting našeg kluba. Nakon toga smo i smanjili broj upisa, opredelili smo se za samo četiri selekcije. To je dodatno pojačalo rad, sada nam dolaze najkvalitetnija deca iz regiona. Postali smo prepoznatljivi po radu sa mlađim kategorijama."
Da li postoji mogućnost da Nibak napravi i seniorsku selekciju?
"Nibak je u proteklih par sezona pod niškim košarkašim nebom pod delom mlađih kategorija. Za seniorski tim je potrebno mnogo novca, gradskog novca, na koji ne možemo da se oslonimo. Odlučili smo se da stvaramo svoj kadar. Onog trenutka kada vidimo, a mislim da će se to desiti sa generacijom 1999/00, da možemo da ih ispratimo do seniorskog ranga, a to podrazumeva ekipu sa kojom možemo da dođemo do ozbiljnih dometa, mi ćemo to i da radimo. Bitno je da ti klinci rastu zajedno sa klubom. Ostali načini, dovođenje poluigrača sa strane, plaćanje njihovog stana, hrane, na čije karijere ne može da se utiče, to nas trenutno ne zanima."
Da li Vi kao trener imate ambicije da radite sa seniorima?
"Što se tiče preuzimanja nekog seniorskog tima van Niša, trenutno nosim neki pečat trenera mlađih kategorija. Bez namere da nekoga nipodaštavam, jedina razlika rada je što trener seniora dobije gotovog igrača, kome samo kaže šta treba da radi. Trener mlađih kategorija mora da obuči igrača, da bi mogao da mu kaže šta da radi. Treba prepoznati pravu šansu i pravu priliku, ali za mene sada sigurno nije vreme da ostavim ovako kvalitetnu decu u Nibaku."
Kao seniorski trener je radio u KK Nišu, u koji je doveoo Stefana Jovića iz leskovačkog Zdravlja, a ovaj sezonu kasnije sa samo 19 godina bio najbolji igrač Prve regionalne lige Istok. Josić je sa pravom očekivao posao trenera seniora Ergonoma nakon sezone u kojoj je postao kadetski prvak Srbije i Crne Gore, ali su se u niškom timu, koji više ne postoji, odlučili za drugo rešenje. Nakon toga je Josić uspeo da pronađe angažman u inostranstvu, ali...
"Nekoliko dana pre nego što je trebalo da odem u Slovačku bili su gotovi pregovori sa Handlovom i polomio sam kuk. Posle nekoliko sezona, nakon vođenja KK Niša, dobio sam neku ponudu iz bugarske Varde. Ušao sam u pregovore, dva dana pre odlaska na konačni dogovor pao sam i iščašio lakat. Nikada u životu pre i posle toga nisam pao na treningu. To su bili neki pokazatelji - sedi gde si. Trenutno mi se ne ruši rejting koji Nibak ima. Ova deca su mi veoma važna u životu. Treću uzastopnu godinu imam mogućnost da se preselim u Beograd, gde bih odmah imao posao negde u mlađim kategorijama. Žena mi je poslom gore, a ja sam u Nišu sa decom i borim se sa tim. Zbog Nibaka i tih momaka u njemu koji su, između ostalog, iz regiona došli zbog mene. Sa nekom ozbiljnijom ponudom i sa nekim ozbiljnijim projektom ja bih bio trener seniora. Voleo bih da to bude u Nišu, da igraju niška deca i deca iz ovog regiona. Ona najmanje koštaju, a najviše publike dovode."
Josić smatra da u Nišu može da se napravi dobra košarkaška priča.
"Mislim da sam trener koji najviše veruje da niška deca mogu da igraju ozbiljnu košarku. Niš nema tradiciju. Nas iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca ne shvataju baš ozbiljno. I mediji nas najmanje spominju od svih, iako je samo Konstantin (u trenutku razgovora) pobedio abaligaša ove sezone. Ti momci koje trenira Marko Cvetković su zaslužili više pažnje. Mi u Nišu nemamo školovanu košarkašku publiku kao što ima rukomet recimo. Tako se kaže, školovana. Mi to nemamo, a imaćemo kada ljudi počnu da dolaze, ali da gledaju svoje drugare, braću, sestre..."
Josićeva poruka za kraj svim mladim igračima i njihovim roditeljima je da ispravno postave prioritete u životu.
"Decu treba vaspitavati da je na prvom mestu porodica, na drugom škola, a na trećem sport, koliko god da su talentovani. Niko ne može da garantuje život od košarke. Porodica se drži na okupu, škola da uvek imaš alternativu, na trećem mestu je košarka."
(foto: MVP / Stefan Komadinić)
