U ovom takmičenju prosečno beleži 15 poena, 3.3 skoka i 5.7 asistencija po meču, dok njegova ekipa zauzima visoko treće mesto, s tim što ima i utakmicu manje i isti broj pobeda kao drugoplasirana Legija.
Već od mlađih kategorija popularni Munja je više puta menjao sredinu, stigao je i do Sjedinjenih Američkih Država, a evropsku avanturu je započeo iz rodnog Beograda.
Njegova karijera je prepuna srećnih i nesrećnih momenata, mentalne borbe usled pehova sa povredama, napornog rada i na kraju kakve-takve sigurne budućnosti u ovim teškim vremenima.
Zbog toga smo se odlučili da ga kontaktiramo kako bi nam ispričao sve u vezi sa svojim bavljenjem košarke i kako bi nama i našim čitaocima preneo iskustva iz kojih ćemo, nadamo se, izvući pouke.
Košarkaški šampionat Poljske je prvi u Evropi počeo sa radom nakon prekida usled pandemije koronavirusa. Da li je bilo straha ili neke vrste nesigurnosti?
„Ne samo što je prvenstvo počelo prvo, nego smo mi pripreme za sezonu počeli 6. jula, što je nesvakidašnje. Čak i ako imaš reprezentativne obaveze, nesvakidašnje je da u to vreme imaš bilo kakve pripreme. Obično u to vreme traju odmori, ali mi nismo to imali. Već tada je počeo da se javlja strah od cele situacije, kako će šta da izgleda... Mada, kada je počela pandemija, budućnost sportista je bila neizvesna, pa su te rane pripreme takođe bile i beg od neke realnosti. Kada se sve sabere i oduzme, mogu da kažem da smo srećni što je poljska liga tako rano počela. Važno je reći i da je u Poljskoj šampionat prvi i prekinut. Ljudi iz lige mnogo pažnje obraćaju na zdravlje i sigurnost igrača. Tokom prvih nekoliko kola smo svi bili zategnuti, bilo je neobično igrati u periodu u kome je počela liga. Ali, kako je vreme odmicalo tako smo svi hvatali ritam.“
Lična karta Ime i prezime: Strahinja Jovanović Datum i mesto rođenja: 29. avgust 1996. (Beograd, SR Jugoslavija) Visina: 188 centimetara Pozicija: Plejmejker Klubovi: OKK Beograd (2013-2017), Radnički Kragujevac (2017/18), Vršac (2018/19), Lovćen (2019), Steaua (2019/20), Slask (2020-)
Vi ste već u prvoj utakmici pokazali šta znate. Imali ste 22 poena i šest asistencija. Kada ste dolazili u Slask, da li ste dobili obećanje da ćete biti vodeći igrač tima?
„Kada sam potpisao ugovor, od samog starta sam projektovan kao startni plejmejker. Radi se o klubu koji je imao određene finansijske probleme i koji je u fazi oporavka. Ovo je godina za koju ljudi iz kluba smatraju da je prekretnica, a kada sam pričao sa trenerom Vidinom, on mi je predočio da veruje u mene i da mi daje maksimalnu podršku. Eto, ispostavilo se da je ova saradnja urodila plodom. Tako da, moj odgovor je da. Postojao je dogovor da ću ja biti taj koji ću sa pozicije plejmejkera voditi ovu ekipu.“
Kako je došlo do saradnje sa Slaskom? Kao što ste rekli, trener Vidin Vas je lično tražio.
„Meni je prošla sezona u Steaui bila prva godina u inostranstvu, ako ne računamo Crnu Goru. Obično je ona puna uspona i padova, ali imao sam tu sreću da takođe budem nosilac ekipe, igrali smo dobro i napravili smo dobar rezultat dok nije došlo do prekida lige. Po svemu sudeći, dokazao sam se što je Oliver Vidin primetio. Tri nedelje od prekida lige me je kontaktirao agent i rekao mi da postoji priča da idem u Slask. Dopao sam se treneru koji je bio jako zainteresovan za mene. On je stupio sa mnom u kontakt i obavili smo razgovor gde je on meni rekao da sam ja njegova prva želja, da on u meni vidi nosioca i nekoga ko će biti okosnica ove ekipe. Usledili su pregovori sa klubom. Prvo je trebalo ustanoviti koji će budžet imati za novu sezonu, kakva će biti konstalacija ekipa i ciljevi. On je ljudima u klubu, kao i meni, rekao da ne želi da sklapa ekipu dok mene ne potpiše. Tako da, Oliver je meni odmah rekao da ću mu biti produžena ruka ovde i da od mene mnogo očekuje. Kada sam došao u Vroclav, ponudili su mi trogodišnji ugovor, što je za današnje vreme jako retko. Pogotovo ako se uzme u obzir trenutno stanje u svetu. Jako je teško pronaći siguran angažman u inostranstvu. Samim tim sam veoma zahvalan Oliveru Vidinu što mi je dao šansu da pokažem sve svoje kvalitete na visokom nivou kakav je u Poljskoj, pre svega na organizacionom, ali i igračkom.“
Da li ste imali neke druge ponude pored Slaska?
„Uopšte se nije pregovaralo ni sa kim drugim, jer kad mi je agent rekao da postoji varijanta da potpišem ugovor na duži vremenski period sa Slaskom, gde je trener rekao da me želi za prvog plejmejkera, prosto takva ponuda se ne odbija. Takođe, ovo se sve dešavalo u trenutku kada ostale evropske ekipe nisu ni imale viziju kako bi trebalo da im izgledaju sastavi. Slask je bio prvi klub koji me je zvao, a mi smo procenili da je to – to. Ispostavilo se da je to bio odličan potez.“
Spomenuli ste da je PLK sa organizacione strane na visokom nivou. I mi smo primetili da su gledaocima i medijima na raspolaganju kvalitetni prenosi utakmica, profesionalne fotografije, napredne statistike...
„Baš sam pričao sa suprugom kako je bilo dok je gledala moje utakmice u KLS-u. Ništa se ne vidi. A, ovde može lagano da se „zavali“ i da uživa. Prenosi sa dva komentatora, brze izjave sa parketa, konferencije za medije... Kao u Evroligi. Za sve ovo postoji televizija koja se zove Emocija TV. Stvarno je sve na ozbiljnom nivou.“
Da li postoje detalji koje mi ne možemo da vidimo, a koje možete da podelite sa nama?
„Na primer, kod nas u klubu imamo tri momka koja se bave samo medijima i društvenim mrežama. Oni su stalno uz ekipu, idu i na gostovanja sa nama. Prave hajlajt klipove za navijače, najave utakmica, svaki put neko drugi od igrača najavljuje utakmicu, analize protivnika... Ove stvari mnogo znače, pogotovo kada pričamo o klubu kao što je Slask, koji je obožavan u Vroclavu. Ovakvi sadržaji takođe mnogo znače sada u periodu pandemije, kada su prazne hale, kada ljudi nisu u prilici dolaze na naše utakmice. Njima se bukvalno dočara slika kako je bilo na utakmici, baš iz razloga jer nisu bili prisutni. Stvarno je uživanje biti u sredini gde je takva transparentnost.“
Igrate fenomenalno u Poljskoj. Deluje da pucate od samopouzdanja, što se pokazali i pobedonosnom trojkom protiv Zielone Gore.
„Sve dolazi iz velikog rada. Takođe i iz poverenja trenera i saigrača. Tada se stiče veliko samopouzdanje. Tako je i došla ta trojka protiv ekipe koja se visoko kotira i u VTB ligi. Ovakve pobede mnogo znače i za mene lično i za moju ekipu.“
Kada smo objavili vest o toj trojci, mnogi iz sveta košarke su se javili da Vam pruže podršku. Koliko Vam to znači?
„Mnogo. Kada ti pruži podršku neko iz tvoje zemlje, to takođe uliva neko dodatno samopouzdanje. Dobiješ dodatni motiv da nastaviš u istom ritmu.“
Kao što smo ranije pomenuli, Slask je posrnuli gigant u fazi oporavka. Da li kod Vas postoji dodatni motiv da baš Vi budete taj koji će vratiti klub na staze uspeha?
„Kako da ne. Kada pogledaš istoriju kluba i vidiš njegove uspehe i kada se meni ukaže prilika da mogu da uradim nešto u tako velikom imenu kakav je Slask, da ga vratim na stare staze, stvarno daje veliki motiv i imperativ pobede.“
Koliko daleko Slask može da ode? Deluje da imate finu hemiju, pobedili ste Zielonu Goru, sigurno vam je i apetit za uspehom veći.
„Jeste, ali to je bila samo jedna utakmica koja ne može da promeni sezonu. Fokusirani smo na neki krajnji cilj. Eto, imali smo sreće da nakon žreba za Kup izbegnemo Zielonu Goru, koja je u drugom delu kostura. Ako budemo igrali na nivou na kome igramo, imamo šansu da se domognemo finala i borbe za pehar. Ali, nama je krajnji cilj ostati na mestu gde jesmo, ići dalje na tabeli... Na početku sezone nam je cilj da dođemo do plej ofa. Sada su apetiti porasli, pa je sada naš krajnji cilj da osvojimo neku od medalja.“
O Vroclavu „Vroclav je prelep gradić koji ima dosta malih ostrva i mostova. Ima svoju dušu. A i ljudi su drugačiji u odnosu na nas. Kod nas je sve ubrzano, a ovde je sve ravno, mirnije. Nema žurbe, gužve... Arhitektura je prelepa. Bar sam toliko uspeo da vidim, još nisam stigao celog da ga obiđem.“
Vratimo se na Vaš početak. Kako ste i zašto počeli da trenirate košarku?
„U košarku sam se zaljubio istog momenta kada sam uzeo loptu u ruke. Dobio sam prvi koš kada sam imao pet godina. Nikada se nisam odvajao od njega. U to vreme je i Partizan bio evropska sila, pa me je tata vodio na njegove utakmice. A, sve je počelo tako što sam šetajući se sa roditeljima na Kalemegdanu prošao pored Partizanovih terena, gde smo gledali treninge i gde sam želeo da budem danonoćno. Bukvalno sam maltretirao moje da me vode na Kalemegdan (smeh). Molio sam ih da me upišu na košarku, ali mi je otac rekao da sam možda previše mlad za to. Imao sam šest i po godina. Spustili smo se do terena, pitali trenera da li bih mogao da treniram sa tim uzrastom. Lepo smo ga nasmejali i rekao da nema problema. I tako je sve počelo. Na otvorenim terenima Partizana sa nepunih sedam godina.“
Vi ste u Partizanu proveli šest godina.
„Prve košarkaške korake sam napravio u Partizanu, za koji sam igrao kao mlađi pionir i pionir. Kao mlađi pioniri smo osvojili i titulu, a ja sam bio proglašen za MVP-a. Posle toga se formirala generacija 95/96, koju je vodio trener Miloš Gligorijević. To je bila pionirska generacija. Posle toga me je Darko Peruničić zvao u Zemun. Na taj korak sam se odlučio jer je to bio sjajan klub za mlade igrače. I sa tim klubom sam na kraju osvojio i srebrnu i bronzanu medalju na kadetskim takmičenjima. Stvarno smo napravili lep rezultat. Posle toga, Rade Zagorac i ja smo u paketu prešli u Megu kod Srđana Jekovića. Tada je noseća generacija bila ’93 i '95. Ja sam igrao za starije, za juniore. Takođe, mi smo sa generacijom 95/96 tada igrali beogradsku ligu koju smo osvojili, pa smo se naredne godine kvalifikovali za jedinstvenu. Tada se formirala ta sjajna ekipa Rade Zagorac, Ognjen Jaramaz, Nikola Jokić...“
Vi ste u mlađim kategorijama više puta promenili sredinu. Možete li da nam kažete kako ste donosili odluku da pređete iz jednog u drugi klub? Bili ste maloletni, nisu postojali ugovori, obeštećenja...
„Eto, iz Partizana u Zemun sam prešao na sopstvenu inicijativu. Meni je Darko Peruničić, pre nego što mi je postao trener, bio profesor u školi. Verovao sam mu i video sam da u Zemunu mogu da napredujem i poradim na svom razvojnom putu.“
Kako izgledaju razgovori sa roditeljima kada su te stvari u pitanju?
„Imaš njihovu punu podršku. Oni su me non stop pratili i uživali u onome što radim. Taj dečački period košarke je nekako iskren, neiskvaren, nevin... Period u kome roditelji mogu da uživaju, gde još nije došlo do toga koji ćeš ugovor potpisati, gde ćeš i šta ćeš. Moji roditelji su sve prihvatili na lep način i podržali su tu moju odluku. Iako ona nije bila laka. Podržati dete da ode iz Partizana. Nije svejedno. Mada, odlučio sam se da odem kod čoveka koji me dobro poznaje, što je olakšalo to prihvatanje.“
Nadimak „Nadimak Munja mi je dao moj prvi trener Marko Tabaković. Igrali smo utakmicu protiv Zvezde i dao sam jednu trojku u poslednjoj sekundi, gde sam pretrčao ceo teren. Tada mi je on viknuo: „Bravo Munjo, bravo Munjo“ i to je to. Nadimak se do danas zadržao.“
Posle Zemuna – Mega.
„Sve je to bilo na višem nivou. Igrao sam kvalitetno u Zemunu, imao odlične brojke... Nakon toga sam za Beobasket potpisao ugovor do 18 godina, pa smo ponovo u paketu Rade Zagorac i ja prešli u Megu. Ljudi iz kluba su nam izneli plan da žele da naprave ozbiljnu ekipu. Nisam ni razmišljao o tome, prihvatio sam i prešao.“
Kako je izgledao ceo taj Megin projekat iz Vaše perspektive?
„Kada si klinac i kada čuješ da možeš da učestvuješ u nečemu takvom, to je uzbuđenje. Po ceo dan misliš o tome kada ćeš ići na trening, kad ćeš da igraš... Stvarno je bilo zadovoljstvo biti u takvom sistemu Mege, koja pazi na mlade igrače i razvija ih. Od ishrane, preko fizičkih sposobnosti, do samog terena. Imali smo i kompletnu opremu, patike i to sve kada smo imali samo 16 godina. Retko ko je mogao tako. Uslovi su bili fantastični. Takođe, biti saigrač tako kvalitetnim košarkašima je fenomenalan osećaj. Sve ovo ti je davalo dodatnu želju da treniraš i da se dokazuješ što više. Nadam se da sam iz njih izvlačio maksimum kao što su oni iz mene.“
Sa Megom ste stigli i do finala „adidas Next Generation Tournament“-a, gde se ubedljivo izgubili od Crvene zvezde. Da li je bilo veliko razočarenja?
„Jeste. Verovali smo da možemo da prekinemo tu njihovu seriju titula. Oni su tih godina dominirali u tom uzrastu. Verovali smo da možemo da dođemo do te pobede, ali koliko se sećam, mi smo tad imali peh gde su nam dva igrača bila povređena. Mislim da je Ognjen Jaramaz bio povređen konrektno. Ta turnirska takmičenja su jako neugodna, igralo se puno utakmica u malom broju dana i nikad ne znaš kada umor može da te stigne i preseče. Nama se to dogodilo u najgorem mogućem momentu, u finalu. Bilo je razočarenja, mogli smo da odemo na završni turnir Evrolige. To bi bila velika uspomena za sve nas kao na jedan talentovani tim.“
Bili ste saigrač sa Nikolom Jokićem, trenutno najboljim srpskim košarkašem. Puno puta je bio prepričan njegov dolazak u Megu, a kako je to izgledalo iz Vaše perspektive?
„Možda bi neko zaista pomislio da je ova priča dosadna, ali ona to nikada neće biti. Toliko je fascinantna. Čuli smo za nekog dečka koji daje po 50 poena i ima 20 skokova u proseku i da dolazi u našu ekipu. Pojavio se onako debeljuškast. Niko nije očekivao da je to taj dečko. Ali, već na prvom treningu se videlo koliko je talentovan i šta poseduje u sebi. Spomnjati se kao njegov bivši saigrač i poznavati ga je privilegija i čast za mene.“
Postoji li nega anegdota u vezi sa njim?
„Postoji to da je jeo burek pre treninga i pio dve litre koka-kole na dan. To nije figurativno rečeno, to je bukvalno tako. Prava istina. I ti sad pogledaš čoveka koji u proseku ima tripl-dabl u NBA ligi. Zato je pomalo teško poverovati u tu činjenicu.“
Zagorac i Veljković „Najviše sam u kontaktu sa Radetom Zagorcem. Iz istog smo kraja, od Zemuna smo bili zajedno, bio je i gost na mojoj svadbi letos. Takođe, čujem se sa Milenkom Veljkovićem. Mada i kada se sa drugim saigračima sretnem obavezno se dobro ispričamo.“
Vi ste bili i u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se pohađali srednju školu.
„Da. Imao sam i taj plan da gradim koledž karijeru, steknem obrazovanje... Ali, kada sam otišao tamo, nisam video sebe u tom načinu rada. Želeo sam da se naviknem na to pre nego što upišem fakultet tamo. Bio sam u aktivnoj priči sa Južnom Alabamom na kojoj je bio Luka Anđušić. Pričao sam sa našim trenerom Dejanom Matićem i postojala je priča da odem tamo posle četvrte godine srednje škole. Otišao sam da se upoznam sa tim načinom života, sa američkim košarkaškim sistemom i da probam da se izborim za što kvalitetniji koledž. Prvo su me poslali u Virdžiniju, gde je taj program tek bio u razvoju. Sa svoja dva kofera sam obišao dobar deo Amerike, dok mi nisu pronašli mesto gde ću se stacionirati.“
Možete li malo detaljnije o tome?
„Agencija preko koje sam otišao za Ameriku me je prvo poslala na mesto gde je škola bila u izgradnji, gde je košarkaški program bio nerazvijen, nije postojao. Odatle su me poslali u Severnu Karolinu, gde je taj čovek koji je imao odličan program bankrotirao. Bio sam u poziciji da ne znam šta da radim. Da li da se vraćam u Srbiju ili da dam još jednu šansu svemu tome. Dok sam razmišljao, dobio sam ponudu sa Floride, pa sam otišao po sistemu „šta bude“. Konačno me je pogledala sreća, došao sam na lepo mesto, u jednu od najlepših država u Americi. Brzo sam ušao u taj njihov sistem „trening-škola“. Meni se takav način rada nije dopao. Razočarao sam se i nisam video sebe tamo. Pogotovo četiri godine. Nije meni smetala daljina, nostalgija... Prosto taj sistem mi ne odgovara, a siguran sam da postoje i slični meni koji tako razmišljaju. Ne mogu da kažem da sam igrao loše tamo, imao sam priliku da odem na koledž, dobijao ponude, ali to nije bio moj put. Nisam sebe video u toj kolotečini, u tom začaranom krugu koji se non stop vrti i u kome je sve isto.“
Uprkos svim problemima sa kojim ste se suočili, poprilično nonšalantno govorite o tome.
„Znate kako, iz ove perspektive sam zahvalan na tom iskustvu. Tamo sam otišao sa nepunih 18 godina, a kada te u tom uzrastu lupi realnost, ti u momentu postaneš i zreo i sposoban. Možeš i da skuvaš sebi i da vodiš računa o sebi. Kada si sam, sve to ide mnogo brže. Verujem da su to svi doživeli kada su kao mladi otišli u inostranstvo. Kada sam sleteo u Virdžiniju, jedva sam čekao da vidim gde ću živeti i trenirati. A, tamo nije bilo ničega. Oni su me smestili u neku kuću gde sam čekao i gde se ništa nije dešavalo. Došlo je do toga da mi preko prijatelja pomažu i stavljaju me u autobus za drugo mesto gde ću moći da dobijem to zbog čega sam došao. Sam sam plaćao autobusku kartu, sam se snalazio... Ispostavilo se da sam otišao u mesto gde sam zatekao istu stvar. Opet se dogodilo da sedim u sobi i zapitam se „šta ću sad?“. Ili idem nazad ili će se nešto desiti. Čak sam se odlučio da pružim novu šansu svemu tome, pa sam autobusom putovao do Atlante, da bih avionom stigao do Floride. Prošao sam celu istočnu obalu sa svoje dve torbe (smeh).“
Posle svega toga, usledio je povratak u Srbiju.
„Dobio sam poziv od Vlade Đurovića u OKK Beogradu. Ali, imao sam nesreću da se već u prvom kolu povredim. Otišli su prednji ukršteni ligamenti, usledio je mukotrpni oporavak od pet meseci, koji je teže bilo psihički prebroditi nego fizički. Prosto, kao sportista se navikneš da trčiš i skačeš i onda posle operacije moraš da miruješ i da se čuvaš. Teško je biti odvojen od nečega što ti je sve u životu. Čovek mora biti psihički jak i stabilan da bi se vratio bolji.“
Dobar deo Vašeg košarkaškog repertoara se zasniva na brzini i agilnosti. Deluje da teška povreda nije ostavila traga na Vama.
„Angažovao sam veoma kvalitetnog kondicionog trenera, Petra Milčanovića. Njega volim da spomenem kada pričam o tom periodu. Jako sam mu zahvalan. Proveo sam paklenih šest meseci rada sa njim i zbog toga se posledice povrede ne osećaju. I dalje svakog leta radim sa njim na kondiciji. Čovek mi je promenio navike i unapredio moje telo jer svi znamo da u današnjem sportu bez kvalitetnog rada na svojoj kondiciji ne može da se isprati nivo košarke koji se danas igra.“
Prva sezona nakon povrede je bila veoma dobra za Vas. Zaslužili ste i poziv za univerzitetsku reprezentaciju od strane selektora Zorana Todorovića.
„Početak je bio veoma težak za mene, ali kako je sezona odmicala sticao sam sve više samopouzdanja. Hvala Bogu, bio sam zdrav i kao nagrada za sav trud i dobre igre je došao poziv za univerzitetsku reprezentaciju.“
Mnogo puta ste istakli koliko je za Vas bio važan taj poziv. Tada je veliki broj igrača otkazao prisustvo, što je privuklo veliku pažnju.
„Nadovezaću se na priču o mojoj povredi i dobroj sezoni nakon nje. Pobedio sam samog sebe i sve predrasude koje vuče ta povreda. Ovom prilikom se zahvaljujem selektoru Zoki Todoroviću što me je pozvao da budem deo te reprezentacije. Cela ta situacija sa otkazima igrača je ostavila ružnu sliku, ali za mene je ta Univerzijada bila veoma važna. Pre svega što se postavljalo pitanje da li mi uopšte možemo da se okupimo. Ali, selektor je rekao da veruje u nas, da imamo kvalitet da branimo grb naše zemlje. Retko ko se bavio nama, većina je posvećivala pažnju otkazima. Bili smo otpisani od samog starta, što nas je dodatno motivisalo da pokažemo šta znamo. Mnogo smo želeli da sačuvamo reputaciju zemlje koju predstavljamo.“
S obzirom da je cela Univerzijada za vas bila tako neobična, može li da se izdvoji neka anegdota sa tog takmičenja?
„Može, naravno. Na svaku utakmicu smo išli sa malim kineskim autobusima i toliko smo verovali jedne u druge da bismo kroz ceo put slušali i pevali jednu istu pesmu: „U boj krenite junaci svi“. To nas je držalo sve vreme. To jedinstvo je definitivno uticalo da od autsajdera uđemo u situaciju da se borimo za medalju.“
O Zoranu Todoroviću „Radi se o velikom šaljivdžiji. Njegove fore i dan danas prepričavamo (smeh). Veliki je optimista i veruje momcima sa kojima radi. On je jedan od razloga zbog čega smo imali tako dobru hemiju u reprezentaciji.“
Posle dobre sezone u Radničkom, prešli ste u Vršac gde ste u potpunosti skrenuli pažnju na sebe. Svoju igru ste odveli na potpuno drugi nivo. Šta je uticalo da toliko napredujete?
„Prosto su se kockice poklopile. Veliku ulogu u tome su imali treneri Branko Maksimović i Darko Kostić, treneri Vršca. Dali su mi loptu u ruke i slobodu da vodim ekipu. Ta sezona je definitivno bila moja odskočna daska. Dobio sam priliku da igram i ABA 2 ligu, iskoristio sam šansu i to je to. Ta godina je mene lansirala i zahvaljujući svemu tome sam tu gde sam trenutno.“
Zatim ste prešli u Lovćen, što je bio pomalo neočekivan potez. Kako je došlo do te saradnje?
„Vršac je imao velikih finansijskih problema, što je verovatno poznato svima. Zato se ukazao Lovćen kome se startni plejmejker povredio, pa me je vlasnik kluba Aco Mijailović zvao, a agencija i ja smo smatrali da je to dobar potez za mene. U početku se nisam dobro snašao, ali vremenom sam se uklopio i dobio priliku da igram protiv jakih ekipa kao što su Mornar i Budućnost. Bili smo čak i egal sa njima što je za mene bilo važno iskustvo. Čak sam i dobro odigrao u tim duelima.“
Brzo je usledila nova selidba, ovoga puta u Rumuniju.
„To je bila moja prva godina u inostranstvu kada je profesionalna košarka u pitanju. To je bukvalno kocka. Ili jesi ili nisi. Tu se odmah vidi jesi li za ozbiljnu košarku. Tako sam postavio stvari u svojoj glavi. Imao sam sreće da sam za saigrače imao Radosava Spasojevića i Karla Vragovića, sa kojima sam osnovao „balkanski klan“ (smeh). Odlično smo funkcionisali zajedno, kako na terenu tako i van istog. Sve je lakše kada imaš saigrače koji su iz istog podneblja.“
Deluje da u Rumuniji nemaju mnogo strpljenja za strance. Da li Vam je to stvaralo pritisak?
„Baš iz tog razloga sam mislio da je moja situacija bila biti ili ne biti. Svi očekuju i pobedu i dobre partije. Ako ne ispuniš očekivanja, odmah te precrtavaju i dovode drugog i ne pitaju te ništa. Što se tiče pritiska, meni je on poslužio kao dodatni podstrek. Verovatno većina igrača tako razmišlja. Pritisak uglavnom izvlači najbolje iz tebe.“
Kada je bila prekinuta sezona zbog pandemije koronavirusa, Vi ste bili zaglavljeni na granici između dve zemlje. Šta se tu desilo?
„Ta priča je neverovatna. U Rumuniji smo čekali određeni vremenski period da vidimo šta će biti sa ligom. U jednom trenutku smo čuli da se granice sa Srbijom zatvaraju. Pomalo me je uhvatila panika, jer je moglo da se desi da ostanem zarobljen u Rumuniji. Andrija Bojić i Dejan Borovnjak su tada isto igrali u Rumuniji, pa smo zajedno bili u svemu. S obzirom da je tada tek počinjao haos, mnogi nisu shvatali ozbiljnost situacije. Na kraju smo doneli odluku da se vratimo kući i baš tada se dogodilo da je bio zabranjen ulaz u Srbiju. Da bi ušao u zemlju, morao si da budeš odveden u vojni karantin što je zvučalo zastrašujuće. Na granicu smo stigli u dva ujutru, čekali smo do pet, predali pasoše i onda još sat i po vremena čekali sanitarnog inspektora. Već tada je moglo da se nasluti da će se dogoditi neprijatna situacija. Prijavili smo naše adrese, popunili papire koje je inspektor pred nama pocepao i rekao nam da idemo u karantin ili ne ulazimo u Srbiju. Tada je nastao haos, panika. Raspravljali smo se dugo jer nismo želeli da prihvatimo, da smo došli na vreme. Sve je trajalo ukupno 20 sati i onda smo morali da se vratimo za Rumuniju. Kasnije se sve smirilo, pa sam se konačno vratio u Srbiju.“
I za kraj, u kojoj ligi biste najviše voleli da se bavite košarkom?
„Najveći izazov za mene bi bila španska liga. Realno, to je najjače državno takmičenje u Evropi. To je stil košarke koji volim, gde se brzo igra, gde igra mnogo kvalitetnih igrača. Eto, voleo bih jednom da se okušam tamo.“
(foto: K. Bakowicz; Universiade)
