Nakon određenog vremenskog perioda, trojka Aleksandra Đorđevića protiv Hrvatske u poslednjoj sekundi meča postala je sinonim za Evropsko prvenstvo u Španiji 1997. godine. Iako ta utakmica na papiru nije imala toliko veliki takmičarski značaj, bilo je svima jasno da je taj meč iz mnogo razloga najbitniji na Šampionatu. Pitanje je da li bi eventualni poraz "plavih" u njemu mogla da anulira i zlatna medalja. Na košarkaška zlata je narod u tadašnjoj SRJ navikao, a taj, godinama iščekivani, meč protiv Hrvatske bio je najveći teret reprezentaciji na turniru u Španiji. Pomalo nepravedno, o još jednom velikom podvigu, praćenom mnogobrojnim problemima, nije se toliko posvećivala pažnja u poređenju sa drugim takmičenjima.
Jugoslavija je na Šampionat u Španiji došla kao aktuelni šampion Evrope i vice-šampion Olimpijskih igara, gde je poražena u finalu od druge generacije američkog "drim tima" nakon što je pružala ravnopravan otpor 25 minuta, najviše od kada su se NBA profesionalci pojavili na reprezentativnim takmičenjima. Činjenice su Jugoslaviju projektovale u prvog favorita Šampionata, ali se trener Željko Obradović suočavao sa mnoštvom problema i pozivao je javnost na realno sagledavanje stvari. Na Evrobasketu Obradović nije mogao da računa na Vladu Divca i Žarka Paspalja, dvojicu nosilaca generacije koji su zlatne medalje počeli da osvajaju još 1989. Njih su, u odnosu na tim iz Atlante godinu dana ranije, zamenili debitanti Miroslav Radošević i Nikola Bulatović. Pred sam početak takmičenja povredio se i Saša Obradović, jedan od najpouzdanijih igrača nacionalnog tima, čiji je doprinos sa klupe bio neprocenjiv. Veliki znak pitanja je bio koliko će on moći da pomogne drugovima na Evrobasketu. Trenera Obradovića je, ipak, najviše mučilo što je imao kratke pripreme. Zbog učestvovanja naših najboljih igrača u završnicama nacionalnih šampionata širom Evrope ostalo je malo vremena da se kroz pripreme izbrusi prava forma i stekne samopouzdanje u mečevima za plasman. Veći deo priprema obavljen je u nekompletnom sastavu, ali i u takvim okolnostima moralo se ići u odbranu titule.
SastavDejan Bodiroga (Real Madrid), Predrag Danilović (Kinder), Saša Obradović (Alba), Nikola Lončar (Kađiva), Miroslav Radošević (Partizan), Miroslav Berić (Partizan), Aleksandar Đorđević (Barselona), Željko Rebrača (Beneton), Nikola Bulatović (FMP Železnik), Zoran Savić (Kinder), Dejan Tomašević (Partizan), Milenko Topić (Crvena zvezda). Selektor: Željko Obradović
Evropsko prvenstvo u Španiji igralo se od 24. juna do 6. jula 1997. godine u Barseloni, Badaloni i Đironi. Učestvovalo je 16 reprezentacija podeljenih u četiri grupe. Grupu A činile su: Turska, Grčka, Rusija i BiH. U grupi B bili su: Francuska, Izrael, Litvanija i Slovenija. Jugoslavija je bila nosilac grupe C, a pored "plavih" tu su bile i selekcije: Italije, Letonije i Poljske. Grupu D predvodila je domaća Španija, pored koje su još bili Hrvatska, Nemačka i Ukrajina. Nakon prve faze tri prvoplasirane ekipe iz grupa A i B formirale su novu grupu u kojoj su igrale selekcije koje se do tada nisu sastajale, a prenošeni su bodovi iz prve faze takmičenja. Isto to se odnosilo i na grupe C i D.
Prvi meč na Šampionatu Jugoslavija je igrala protiv Poljske i pobedila je rezultatom 104:76. Željko Rebrača je odigrao prvu zvaničnu utakmicu kao nosilac igre pod košem, startni centar, i Poljacima je dao 19 poena. Odličnu partiju pružio je i Predrag Danilović sa 18 koševa. Nikakve euforije oko ubedljive igre nije bilo jer su svi bili svesni da Poljska nije protivnik koji će se boriti za visok plasman.
U drugom meču Jugoslavija je prvi put poražena na Evropskim prvenstvima još od polufinala protiv Grčke na Šampionatu 1987. godine. Konačno je došao trenutak kada su Italijani uspeli da nadvise "plave", slavili su rezultatom 74:69 i najavili visoke ambicije. "Azuri" su iznedrili jednu sjajnu generaciju koju su predvodili sjajni šuter Karlton Majers i centar koji je prve košarkaške korake imao u mlađim selekcijama SFRJ, Gregor Fućka. Uz njih dvojicu bilo je tu još sjajnih igrača iz italijanske lige, koja je u to vreme bila najbolja evropska, poput Bonore, Abija, Markonata, Frozinija... Nešto iskusniji Koldebela i Pitis su preuzimali odgovornost kada je najpotrebnije, a imali su pomoć i naturalizovanog Geja, koji je unosio čvrstinu u reketu. Sve u svemu, Italijani su konačno napravili ekipu za velika dela i pobeda nad Jugoslavijom je potvrdila njihove ambicije za zlatnu medalju. "Plavi" su na tom meču pokazali dosta slabosti i bilo je jasno da se ekipa još uvek nije privikla na igre jakih utakmica bez Divca i Paspalja, čiji je doprinos bio veoma važan. Sjajna igra Aleksandra Đorđevića, koji je postigao 29 poena, pala je u drugi plan.
Vremena za očajavanje nije bilo, valjalo se plasirati u narednu rundu takmičenja, a protivnik je bila selekcije Letonije. Raspucao se Saša Đorđević i sa 22 poena predvodio ekipu do pobede 108:89. Još jednom je bio sjajan i Željko Rebrača sa 17 koševa. I pored pobede, meč protiv Letonije je doneo nove brige Jugoslovenima. Povredio se Predrag Danilović i bilo je pitanje hoće li moći da pomogne ekipi u nastavku Šampionata.
U novoformiranu grupu Jugoslavija je prenela po jednu pobedu i poraz, a protivnici su bili redom Nemačka, Hrvatska i Španija. Protiv Nemaca je Jugoslavija slavila 88:73, a trener Obradović je nakon meča isticao da je selekcija konačno odigrala onako kako on želi. Na nivou je bio Zoran Savić sa 16 poena, a pratio ga je Đorđević sa 14.
Sledio je meč protiv Hrvatske, najzanimljiviji čitavoj Evropi, ali ne iz preterano sportskih razloga. Nakon raspada SFRJ bio je to prvi susret selekcija Jugoslavije i Hrvatske i napetost je bila velika. Iako je, takmičarski, to bio samo meč u grupi nakon koga se stvar mogla popraviti ili pokvariti, u tom trenutku je za 24 momka na parketu ta utakmica bila sve na svetu. Pritisak je bio ogroman. Jugoslavija je bila veliki favorit. Hrvatska je na Šampionat došla u podmlađenom sastavu, bez NBA zvezda Rađe i Kukoča, bez Komazeca i još nekih iskusnijih igrača sa velikim rejtingom u evropskim ligama. Mladi tim trenirao je Petar Skansi, a predvodili su ga na parketu bekovi Damir Mulaomerović i Slaven Rimac. Javnost u Jugoslaviji je iz tog razloga očekivala ubedljivu pobedu, ali se tokom utakmice u tabor "plavih" uvukla velika nervoza. Meč je obeležio neverovatan broj grešaka na obe strane. Jugoslavija je bila u blagoj prednosti većim delom drugog poluvremena, ali nije uspela da se rezultatski odlepi i uđe u miran finiš. U samoj završnici Hrvati dolaze do preokreta, a nakon slobodnih bacanja Rimca prelaze u vođstvo 62:6 nepunih pet sekundi pre kraja. Jedini priseban na terenu u tim trenucima bio je Aleksandar Đorđević, koji uzima loptu i trkom preko čitavog terena stiže do "svog" mesta iz Istanbula 1992. Uz svuk sirene lopta prolazi kroz mrežicu i Jugoslavija stiže do istorijske pobede nad Hrvatskom, prve u međusobnim susretima. Trijumf na takav način je bio inicijalna kapisla reprezentaciji za završnicu Šampionata. Igrači su mogli da odahnu, ispunili su najveću želju navijača.
U sjajnoj atmosferi dočekan je meč protiv domaćina Španije, poslednji u grupi. Za četvrtfinale je najavljen i povratak Predraga Danilovića, koji je imao veliku želju da nastavi Šampionat, pa je ubrzao odluku lekara. Reprezentacija Španije se nadala da može do iznenađenja pred svojim navijačima, ali sastav "furije" je bio popunjen prosečnim igračima u već poodmaklim godinama, dok mladi još uvek nisu imali iskustva, a ni talenta da se suprotstave Jugoslaviji. Pred svojim navijačima su ipak pružili jak otpor, ali su Juogosloveni slavili u mirnoj završnici rezultatom 79:70. Najefikasniji pojedinac "plavih" bio je Nikola Lončar sa 17 koševa. Odlično je nadomestio nedostatak Danilovića. Još jednu odličnu partiju pružio je Željko Rebrača, strelac 16 koševa.
Grupna faza bila je završena, sledili su mečevi bez popravnog, borba za medalje. Jugoslavija je zbog poraza u prvom delu od Italijana završila na drugom mestu grupe E i u četvrtfinalu išla na trećeplasiranu ekipu iz grupe F, Litvaniju. Repriza finala iz Atine 1995.
Litvanija je u Španiju došla bez Arvidasa Sabonisa i Šarunasa Marčuljonisa, samim tim i bez prevelikih ambicija. Ipak, tako rasterećeni su pružili nekoliko odličnih utakmica. Predvodio ih je jedan od najboljih evropskih košarkaša u tom trenutku, Arturas Karnišovas. "Plavi" su u meč ušli respektujući protivnika, ali i u odličnom raspoloženju nakon prethodnih pobeda u grupnoj fazi. Na teren se pod blokadama vratio Danilović i postigao 21 poen, te tako nosio svoj tim do ubedljive pobede 75:60 i plasmana u polufinale takmičenja.
Nakon reprize finala, usledila je i repriza polufinala iz Atine 1995. i to baš u polufinalu dve godine kasnije. Grčka je važila za ekipu koja najbolje igra pred svojom publikom, ali je na Šampionatu u Španiji pokazala da ima kvalitet za velika dela i na strani, i to sa ekipom u kojoj je došlo do promena u igračkom kadru. Počela je blaga smena generacija. Još jednom, na putu ka velikom plasmanu isprečila se Jugoslavija. Dejan Bodiroga sa 22 i Predrag Danilović sa 20 poena predvodili su tim do pobede 88:80 i plasmana u finale.
Finale Barselona, 06. jul 1997. Dvorana „San Đordi“, Gledalaca: 6.000 Jugoslavija - Italija 61:49 (28:23) Jugoslavija: Bodiroga 14, Danilović 10, Obradović, Lončar 2, Radošević, Berić, Đorđević 8, Rebrača 12, Bulatović 6, Savić 4, Tomašević 2, Topić 3. Italija:Koldebela 2, Bonora 2, Fućka 12, Pitis 3, Markonato 3, Galanda, Majers 17, Moreti, Abio 6, Frozini 4, Karera, Gej.
U drugom polufinalnom meču Italija u neizvesnoj završnici dolazi do pobede nad Rusijom rezultatom 64:61 i ulazi u finale.
"Azuri" su imali samopouzdanje stečeno u grupnom delu, kada su sjajnom igrom uspeli da savladaju Jugoslaviju. Ali, ono što nisu imali je iskustvo igranja velikih utakmica i, naravno, velike igrače koji su najbolji kada je najpotrebnije. U finalnom meču Jugoslavija je zaigrala "granitnu" odbranu, od početka stavivši do znanja Italijanima da će pehar ostati u vitrinama "plavih". Sjajnom defanzivom protivniku je dozvoljeno da postigne samo 49 poena, a od samog starta meča Jugoslavija je imala rezultatsku prednost. Jedini kritičan trenutak bio je početkom drugog poluvremena kada su Italijani prišli na dva poena zaostatka (40:38), ali su nakon toga naši košarkaši ponovo podigli prednost i u mirnom finišu stigli do zlata. Utakmicu je obeležila sjajna odbrana Zorana Savića nad Fućkom, koji je u nekoliko trenutaka meča totalno izgubio živce od nemoći. Italijani su veoma teško prihvatali činjenicu da će još jednom izgubiti od Jugoslavije, pa su tokom drugog poluvremena nekoliko puta nesportskim faulovima opasno pretili ozbiljnijim incidentom, a najupečatljiviji trenutak bio je kada je Alesandro Abio "okautirao" Đorđevića prilikom ulaska pod koš. "Plavi" su ostali prisebni i zasluženo su stigli do sedme zlatne medalje u istoriji, trijumfom u finalu rezultatom 61:49.
Plasman 1. Jugoslavija 2. Italija 3. Rusija 4. Grčka 5. Španija 6. Litvanija 7. Poljsa 8. Turska 9. Izrael 10. Francuska 11. Hrvatska 12. Nemačka 13. Ukrajina 14. Slovenija 15. Bosna i Hercegovina 16. Letonija
Prelomni trenutak Šampionata bila je Đorđevićeva trojka protiv Hrvatske. Nakon tog meča Jugoslavija je ispunila očekivanja u igri i bez preterano velikih problema stigla do medalje. Nije to više bila ekipa sa 10 vanserijskih igrača koja svakog protivnika može da pobedi sa 30 razlike, ali su i dalje nosioci igre "plavih" bili najbolji evropski igrači. Obradović je selekcijom napravio pun pogodak, svaki pojedinac je ispunio zadati zadatak i doprineo trofeju na svoj način. Milenko Topić je bio pravi džoker ekipe, Nikola Bulatović pogađao u bitnim momentima, Nikola Lončar i Miroslav Berić su nadoknadili izostanak Danilovića tokom Prvenstva, Željko Rebrača pokazao da neigranje Divca nije uticalo na čvrstinu u reketu i učinak u napadu. Kada je bilo najpotrebnije odgovornost su preuzeli najiskusniji i najkvalitetniji, Đorđević, Danilović, Savić, Obradović i Bodiroga, te tako ispisali još jednu zlatnu stranicu istorije domaće košarke.
MVP Šampionata bio je Aleksandar Đorđević, dok se u prvoj petorci našao Predrag Danilović, a uz njega još Oded Kataš (Izrael), Arturas Karnišovas (Litvanija), Gregor Fućka (Italija) i Mihail Mihajlov (Rusija). Umesto poslednjeg je definitivno igrama mesto zaslužio Rebrača, ali kao i prethodnih godina, uskraćeno je mesto ponekom jugoslovenskom igraču, kako bi poneki trofej, makar individualni, odnele i druge selekcije.
Nastaviće se...
(foto: Novosti / N. Paraušić)
