Sveže iskovano srebro se još hladi, 'mejnstrim' mediji pričaju o povratku košarke u Srbiju (za "MVP" i njegove čitaoce ona nikada nije ni odlazila odavde), a srpski Fejsbuk prostor su bar na kratko ispunile slike košarkaša umesto neprirodnih poza domaćica pored veš mašine.
Lična karta Ime i prezime: Miloš Teodosić Datum i mesto rođenja: 19. mart 1987. (Valjevo) Visina: 196 centimetara Pozicija: plejmejker Klubovi: FMP (2005/05), Borac Čačak (2005/06), FMP (2006/07), Olimpijakos (2007-2011), CSKA (2011-) Priznanja: najbolji igrač Evrope (2010), MVP Evrolige (2010) Reprezentacija: evropsko U16 zlato (2003), evropsko U18 zlato (2005), evropsko U20 zlato (2007), evropsko srebro (2009), svetsko srebro (2014)
I dok svi prepričavamo filmski poduvhat našeg unapred otpisanog tima na ovom turniru i slavimo svakog igrača ponaosob, iskoristiću ovaj virtuelni prostor da "narušim jednistvo" naše ekipe i izdvojim samo jedno ime. Miloš Teodosić nije najbolji, nije ni najvažniji, ni najkorisniji igrač naše reprezentacije. U timskom uspehu kakav je naš to i ne postoji, ali je svakako najunikatniji član ove grupe.
Teško je naći srpskog sportistu koji je imao veći opseg između divljenja i osporavanja. Svaka njegova akcija izaziva ekstremne reakcije i to od samog početka karijere. Talenat nikad nije bio sporan, ni kada je tokom osnovne škole rodno Valjevo zamenio Železnikom, ni kada je 2010. proglašen za najboljeg košarkaša Evrope. Ali, uvek se kroz njegovu igru i kroz njegov CV provlačio crv sumnje i nešto što ga sputava da taj isti talenat do kraja pretoči u suvi igrački kvalitet.
Teodosić je bio član verovatno najbolje generacije u istoriji srpske košarke (1987). Tokom staža u mlađim kategorijama ova ekipa je pokupila sve moguće zlatne medalje (pioniri, kadeti, juniori, mlada reprezentacija), uz samo jedan poraz za pet godina. Pored Teodosića, najveći teret su nosili Milenko Tepić, Nemanja Aleksandrov, Nikola Dragović, Dragan Labović, Vladimir Štimac, Nenad Mijatović, Ivan Paunić, Marko Đurković i mnogi drugi... Ipak, i tokom tog staža 'Teo' je pokazao da sa njim nije lako jer ga je Miroslav Nikolić odstranio iz tima za Evropsko prvenstvo mladih reprezentacija 2006. godine. Nesporazum je u Savezu iskusno zataškan, a 'Muta' ni danas u vreme zajedničkog slavlja u Madridu verovatno ne želi da iznese detalje svog sukoba sa novim miljenikom nacije.
Svoj prvi pravi seniorski iskorak Teodosić je napravio u Čačku u vreme kada je Borac imao poslovno-tehničku saradnju sa FMP Železnikom. Zajedno sa vršnjakom Labovićem dominirao je domaćim takmičenjem sa 19 godina, što ga je odmah preporučilo za povratak u beogradsko predgrađe. Usledila je sezona pune afirmacije gde je predvodio mladi tim FMP-a do finala ABA lige sa Partizanom i polufinala ULEB kupa sa Lijetuvos Ritasom. Teodosić je sjajno igrao te mečeve, ali je usput potvrdio buran temperament iskakanjem iz trenerskih (tada Vlade Vukoičića) šablona protiv Ritasa i svađom sa navijačima Partizana u punom "Pioniru". Već tada se dalo naslutiti da se radi o igraču koga je nemoguće sputati i igrački zaokružiti u već postojeće kalupe.
Leto 2007. godine donelo mu je novo veliko priznanje. Teodosić je sa 20 godina postao član startne petorke reprezentacije Srbije na njenom prvom velikom takmičenju od nezavisnoti. Zoran Slavnić je u 'Teu' prepoznao nešto što samo plejmejkeri vide, ali stepen njegovog "ludila" je bio preveliki i za legendarnog 'Moku'. Svi znamo kako su njegovi 'Moskitosi' završili na tom turniru, a raskid između njih dvojice je bio težak, pre svega sa Slavnićeve strane. Pominjale su se teške reči, grube kvalifikacije i neukusni stereotipi, ali Teodosić je nastavio po svom, bez ikakve reakcije.
Usledio je novi korak u njegovoj karijeri, prvi inostrani angažman i to u velikom Olimpijakosu. Prve dve godine su bile prilično teške i Teodosić se mučio na nađe svoje mesto u pirejskom gigantu. Već su svi počeli da dižu ruke od njega i već mu se pravilo mesto u vitrini propalih srpskih talenata. Prekoret je došao leta 2009. godine kada mu je Dušan 'Duda' Ivković dao ključ igre naše reprezentacije. Novi selektor, novi tim i nove ambicije. Srbija je van svih rezona došla do srebrne medalje u Katovicama, a Teodosić je igračko vaskrsenje armirao čudesnom partijom protiv Slovenije u polufinalu, kada je sa 32 poena spasio naš tim sigurnog poraza. Na kraju je izabran za najboljeg plejmejkera turnira, a srpska košarka je dobila svog novog lidera.
Na talasu dobre igre iz Poljske odrađen je i Svetski kup u Istanbulu godinu dana kasnije. Svi pamtimo zanos nakon Teove hazarderske trojke protiv Španije u četvrtfinalu i osećaj nemoći nakon sudijskog kriminala protiv domaćina u "Sinan Erden Areni".
Teodosićeva košarka života se prenela i na klupski plan. 'Duda' je otvorio oči Grcima, Panajotis Janakis je našem pleju dao sva ovlašćenja u rukovođenju možda i najskupljim evropskim timom u istoriji. Džoš Čildres, Patrik Beverli, Teo Papalukas, Sofokslis Skorcanidis, Linas Kleiza... Atomska košarka pod dirigentskom palicom valjevskog beka. Rezultat svega je drugo mesto Olimpijakosa u Evroligi, ali i titula najboljeg igrača. Sada već nije bilo sumnje, Teodosić je postao prvo košarkaško ime sa ove strane Atlantika.
Novi momenti su doneli i novu finansijsku promenu. Ruski oligarsi nisu štedeli novac da se srpski biser preseli u CSKA iz Moskve. Ipak, uporedo sa novim transferom krenuo je novi turbulentni deo njegove karijere. Nastup reprezentacije na Evrobasketu 2011. je bio neslavan, a Tedosić se tu posebno loše snašao. Naš tim je bio opterećen povredama bekova (Milenko Tepić, Aleksandar Rašić), a 'Teo' je preuzeo preveliku odgovornost na sebe. Bili su to mučni dani u kojima niko od nas nije znao šta se dešava na terenu, zašto nam se igra pretvorila u silovanje "jedan na pet" i zašto 'Duda' na to blagonaklono gleda. Sličan scenario je viđen i leta 2012. kada smo igrali kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Sloveniji. Trojka sa pola terena južnog suseda Nikole Ivanovića u "Kombank Areni" nije bolela koliko činjenica da ju je ispalio bez odbrane Teodosića, koji je potpuno zaboravio na njega. Veliki broj ljubitelja sporta u Srbiji je tada smatrao da je upravo on glavni razlog posrtanja i nikad lošijeg statusa srpske košarke u Evropi.
Sličnim trnovitim putem Teodosić je hodao i na klupskom planu. CSKA iz godine u godinu uporno sastavlja moćne timove pune vrhunskih individualaca, ali titule prvaka Evrope i dalje nema. Teodosić na tom putu igra promeljivo, a posebno upečatljiv momenat desio se ovog proleća u polufinalu Fajnal fora u Milanu. Makabi iz Tel Aviva je napravio prvorazredno iznenađenje savladavši CSKA, a Teodosić je proglašen za jednog od glavnih krivaca. I zaista, svi pamtimo totalni raspad Moskovljana u poslednjih 15 minuta utakmice gde su izgledali pogubljeno na terenu. Andrej Vatutin (prvi operativac CSKA) je posle turnira direktno optužio Teodosića za lošu igru, istakavši da su i pre početka sezone želeli da ga izbace iz tima, ali da im to njegov čvrst ugovor nije dozvoljavao. Naravno, možemo samo da zamislimo izgled Vatutinovog lica i gutanje knedli mesec dana kasnije kada je upravo Teodosić, kao najbolji igrač tima, doneo svom klubu naslov prvaka VTB lige i inicirao novi zaokret. Dobio je ponudu za novi trogodišnji ugovor koju je prihvatio.
Ovo leto je donelo još jedno iskupljenje Teodosića, u nacionalnom dresu. Proteklih 10 dana on je igrao u nekoj drugoj dimenziji. Legendarni Litvanac Šarunas Marčuljonis je njegovu igru opisao kao "košarku u nesvesnom stanju". Srbija je ponovo iskočila iz senke i na 'Teovim' krilima došla do senzacionalne srebrne medalje na Svetskom kupu. Sada već celokupna svetska javnost zna koji to čovek nosi dres sa brojem četiri u reprezentaciji Srbije. A, on je i dalje isti, svejedno da li ga kritikuje Vatutin ili ga hvali selektor Sjedinjenih Američkih Država, Majk Šiševski. Mirnim pogledom i blago nezainteresovanim stavom živi svoj život i igra svoju košarku.
I zaista, danas verovatno ne postoji trener niti skauting stručnjak na svetu koji može da predvidi 'Teovu' igru. Savršen "košarkaški slučaj doktora Džekila i mister Hajda", igrača koji može da promaši tri nerezonske trojke na početku tri uzastopna napada, a može i udvojen na polovini terena iz zgloba da izbaci pas za saigrača ispod koša. Svi mi koji navijamo za ekipe u kojima on igra moramo da živimo sa tim.
Reklo bi se da nam to ne smeta. Sa zadovoljstvom prihvatamo kocku i uzbuđenje koje Teodosić nosi sa svojom košarkom. Njegova pojava donosi osveženje u učmalost i ponekad veštački elitizam koji srpske sportske zvezde nose sa sobom. Čini se da je iskrenim ljubiteljima sporta već dosadilo da svoje idole gledaju na društvenim 'iventovima', političkim skupovima, modnim revijama... Ne, ne znamo koju muziku 'Teo' sluša, da li su mu na prozorima roletne ili venecijaneri, da li više voli pevačice ili manekenke i kada je pazario novu jahtu. Ne želimo jahanje na lažnom patriotizmu i jeftine "this is sparta" motivacione klišee. Teodosić je idol iz naroda, čovek koga lagano možemo da zamislimo sa cigaretom dok nervozno tuče po slot aparatima ili čovek koji grozničavo hvata poslednji voz u oktobarskom ispitnom roku. Čovek koga je lako zamrzeti, isto kao što ga je lako voleti. Drugačiji, ali ovaj put pozitivno drugačiji od ostalih. Setimo se toga negde u budućnosti kada opet besni u čudu budemo gledali kakvu nadrealnu stvar izvodi na parketu.
(foto1: FIBA; foto2: FIBA Europe; foto3: Euroleague; foto4: PBC CSKA Moscow; foto5: FIBA)
