Dobro je:
1. Hrvati će ostati bez medalje
2. Špancima, ako baš mora, bronza. A mora (videti pod 1)
3. Zlato ide ekipi koju smo ionako pobedili
4. Mi u Španiji.
Da nas vidi babo!
Ima l' sreći kraja? Sve će se okončati po željama i nadanjima širokih masa, pa i sedmo nam mesto sija šestim sjajem. Ma petim!
Valjda to tako vazda mora da bude. Možda najviše zbog toga što smo se mazohistički uživeli u ulogu Davida koji izlazi na megdan Golijatu. Izgleda da to volimo. Da nam se smeju, upiru prstom, a da mi posle epskih gluposti izronimo poput terminatora T-1000, sazdani od žive, i svima pljunemo u otvoreni šampanjac.
Pre nego išta i krene mi dobro znamo naše limite u radosti, odnosno odlično znamo da ih baš i nemamo. Skriveni u mračnim ćoškovima iznajmljenih stanova, skupivši para koliko za čips, jer kintu za kartu do postojbine ajvara teško da bismo skupili, pa sve i da ne promašimo skretanje kod Lajkovca. Uz sapatnika nekog našeg već smo stigli verbalno da isponižavamo pola Evrope, očistili smo televizor kako bismo ga pošteno izljubili kad Nemanja krene da sipa trojke, dedina tandžara je napunjena, samo još da padne ta evro titula.
Mislim da bi negde i Muta Nikolić trebalo napokon da prihvati odgovornost za sve ovo. Izgleda da smo ga preozbiljno shvatili kada je pre 15 godina rekao da ćemo slati juniore na Evropska prvenstva. Jer, tako smo u mogućnosti.
Očekivali smo sa iskrenom radošću da će ove pobede da nam kompenzuju životna posplitanja, da će noći dobiti boje, jutra topla sunca na istoku. A dobili smo jesen u mom sokaku, okoštalu pesnicu međ' proređene zube, špansku mušicu u čaši drage, dok u baru sedi sa drugim, tuđe koleno duboko zašlo u predeo donjeg dela stomaka... Umesto erupcije mladosti, Fernandez nam je sasuo bujicu grada veličine košarkaške lopte. Bez koske.
I sve to u jako lošem holivudskom scenariju. Izabrali smo profesora Stanislavskog da nam vodi klasu, jer je mlađi reditelj iz Finiksa zauzet snimanjem visokobudžetnog ostvarenja u Gruziji. Valjda je najteže priznati samom sebi neuspeh... i druge zločine. Ako smo u bilo čemu drugom nekako i mogli da otvorimo usta i priznamo poraz, pružimo sramežljivo znojavu ruku, u košarci nam to najteže ide. Taman da spadnemo na KK "Klik" iz Arilja ne bismo priznali Valančijunasu da će da nas probije iz pika. Zoran Dragić će večito biti brat "onog drugog" Slovenca, a Vidmar podrugljiva kopija Gorana Jagodnika. Od tih Slovenaca nikad košarkaša, a i, mislim stvarno, tukli smo ih u Beogradu 25 razlike.
Jednom mi je prijatelj, bivši rukometni reprezentativac, prepričavao kako Nemci odmah nakon meča trpaju svoje igrače u nekakve ledene komore ne bi li ih oporavili za sutrašnji duel. Za to vreme naši su imali seanse kod psihologa. Paralele između rukometne i košarkaške reprezentacije nikad nisu bile bliže, sa tendencijom skorog preseka. Nemojte, molim vas, da mi objašnjavate kako je to fizički nemoguće, ni ja baš ne živim u vašoj dimenziji. Uveče kad zaspim Paspalj i dalje polaže pored Karnišovasa, a to što vi patite jer Anđušić nije eksplodirao, molim vas, to nije moj problem.
Juče sam video nekog klinca kako reketom pokušava da ubaci tenisku lopticu u koš. Valjda dete ne zna čemu služi ta smešna konstrukcija sa gvozdenim ramom kružnog oblika i nekakvom pletenom čarapom oko njega, kojoj neko kao da je odsekao mesto predviđeno za prste.
Sutra je novi dan, reče Skarlet Ohara. Možda za nekog drugog, ovog Robinsona Krusoa iz španske reprezentacije, na primer. Nas pustite na miru, mi i dalje živimo u Indijanapolisu.
(foto: FIBA Europe / Castoria / Paraušić)
