Naravno, sve je to život.
Ujutru kad ustaneš, kad savladaš prvi umor i poliješ se vodom, kad mokar pogledaš u ogledalo, znaš da si to Ti, pravi Ti. Pravom Sebi možeš da priznaš greške, zar ne? Pravom Sebi možeš, onako u lice, da odbrusiš najprizemnije psovke, da?
A onda bi negde mogao Sebi i da oprostiš. Mogao bi, ali te sramota...
- Ma, to je ionako sve precenjeno, mislim, vrline i slično - kažeš Sebi dok kliziš žiletom.
- Mislim, grešio sam, ali nisam najgori, zar ne? Možda sam, ajde sad, tu i tamo, bio nepošten prema Sebi i Drugima. Možda sam nekog, ćutkajući savest, i prevario, naveo gestom ili rečju da poveruje u neistinu, ili sam jednostavno i sam u nju počeo verovati, pa mi se tako, da kažem, omakla.
- Da. Sigurno je to.
Namazao si lice i finim, rutinskim pokretom desne ruke navukao na glavu Masku za danas. Više nema potrebe da budeš ono što jesi, pravi Ti. Izlaziš napolje u svet za koji si, pa ajde da kažemo, neko Drugi.
Poraz i prihvatanje istog je fundament sportke kulture. Poraz, koliko i pobeda, predstavlja snažan zamajac iskrenom čoveku. Da bismo shvatili zašto smo izgubili, morali bismo da se vratimo korenima i zapitamo: Zašto smo ikada pobeđivali? Zašto generacijama naš košarkaški sistem ne daje isti proizvod kakav je davao decenijama? Šta se to promenilo i da li bi možda, samo možda, poštovanje najelementarnijih principa u vaspitavanju mladih generacija dovelo do renesanse.
Koliko košta jedno društvo, sistem, da od mladog čoveka napravi nekog ko ume da odvoji bitno od nebitnog, dobro od lošeg, društveni talog od društvene elite, pametnog od budale, poštenog od hohštaplera?
Pored toga što košta, brat bratu, jedno 200.000 evra, košta i izuzetno puno pažnje najbližeg okruženja, čitavog društva koje bi trebalo da izgradi mladića novog doba.
Koliko je realno očekivati da Srbija, zemlja koja je prestala da ulaže čak i najosnovnija sredstva u opštu i sportsku kulturu, konstantno, generacijama, daje uspešne sportiste koji će znati da cene odakle dolaze, kome pripadaju i da se za tu pripadnost bore? Ili makar igraju za reprezentaciju.
Kada su temelji loši, fasada nije bitna.
Pričati o fundamentalnim stvarima, sportskoj i svakoj drugoj kulturi, viteštvu i poštovanju, kada su naša dva najveća kluba u pitanju, nema potrebe. Svedoci smo urušavanja elementarnih principa koji čine da sport predstavlja simbiozu zajedništva i kreacije, umetnosti. U ambijentu mržnje, odsustva zdravog razuma i osnovnih vrednosti nije ostavljeno ni malo prostora boginji pobede da na tasu sportske sreće srpskim timovima prepusti deo glorije. Ni najmanje parče.
Nije potrebno biti isuviše pametan, pa shvatiti da porazi naša dva tima predstavljaju isterivanje kosmičke pravde. Ko je mislio na košarku, igrao je čistog srca, taj je i otišao u finale. Ostatak ekipe ima svoje selo da mu najtoplije prija.
Poput efendi Mite, Bore Stankovića, koji spolja nosi čisto i oprano, a ispod pocepane rite, naš junak, Srpska Košarka, sve teže, pa makar to bilo i na oko, nalazi načina da sakrije sveukupnu bedu.
Uspeh jednog tima ili pojedinca retko kada predstavlja nasumičan sled događaja, bez glave i repa. Uvek smo negde sa neskrivenim oduševljenjem voleli da se prisećamo 1995. godine i scene kada Hrvati napuštaju postolje. Iako je cela ta slika predstavljala poraz sporta, nama je, takvi smo valjda, uvek izazivala smeh. Ili bolje reći podsmeh. Narednih 20 godina smo u svakoj prilici umeli da naglašavamo taj trenutak, sprdajući se sa nesrećnom sudbinom hrvatske košarke kojoj bi postolje na svakom narednom takmičenju konstantno izmicalo.
- E, neka im! Sve im se to vraća za ’95!
Kako ono beše: U porazu se ne ponizi, u pobedi se…?
Ništa nismo naučili. Da li smo zaista mislili da mržnja koju seju vodeći ljudi naših klubova zaista neće proći nekažnjeno? Ako se dozovemo pameti, sa ovim porazima smo još i jeftino prošli.
Posebna priča, i njoj bi se uvek trebalo vraćati, je odnos prema mladim ljudima koji ovaj sport, koji toliko volimo, igraju. Da li smo i koliko smo prema njima iskreni?
Na dan kada je Partizan izgubio polufinalni meč protiv Cedevite, Dušan Kecman je slavio jubilej trojke iz Zagreba.
To smo svi znali.
Ono što nismo znali je da je u dalekoj Španiji tog istog dana mladi Nikola Radičević, dete Partizana, slavio svoj 20. rođendan.
Dve godine ranije Nikola je u finalu Evroliginog turnira u Beogradu igrao sam protiv Crvene zvezde. Praktično sam. Zvezda je imala sjajnu generaciju predvođenu Nikolom Jankovićem. A Partizan? Partizan je imao Nikolu Radičevića.
U utakmici na jednu loptu, verovatno svakog sekunda tog meča, Nikola je proživljavao katarzu, igrajući u transu u crno-belom dresu koji je nosio od svoje 14. ili 15. godine. U poslednjem napadu, nakon što je udvojen, prosledio je loptu do Mladena Đorđevića koji je promašio trojku za pobedu. Pad na kolena i Nikoline dečije suze.
Koliko košta ljubav? Ljubav prema roditelju, detetu? Nemerljivo, da? Koliko košta ljubav prema klubu?
Evo, pitajte Nikolu. Reći će vam: pobogu, isto toliko.
Dete Partizana u trenutku kada preživljava verovatno i najtragičniji i najlepši trenutak karijere (i porazi su deo lepote; sve je u očima posmatrača), na pragu seniorskih godina, saznaje da Klub potpisuje Lea Vestermana i Torija Tomasa. I odlazi. Odlazi kao i generacije doktora, inženjera, odlazi kao hiljade izneverenih. A, voleli su. Svim što su imali.
Mislite da nema simbolike u tome što je Partizan izgubio upravo na Nikolin rođendan? Razmislite još jednom.
U trenutku kada naša U18 reprezentacija osvaja treće mesto u Majnhajmu, na nezvaničnom prvenstvu sveta, malo ko se pita zašto nas tamo nije bilo pet godina.
Nakon sumnjivog poraza od Litvanije na U18 evropskom prvenstvu godinu dana ranije u Madridu stavljeni smo "na led". Upravo je naš sadašnji selektor i legenda srpske košarke, Aleksandar Đorđević, bio najglasniji u optužbama kako je sporni meč zasigurno namešten ne bi li se izbacila Španija iz borbe za medalju, dok su Šef delegacije naše reprezentacije na turniru u Madridu, Nebojša Čović i sportski direktor Žarko Varajić to oštro demantovali.
Bilo kako bilo, osim Milana Mačvana, Srbija nije videla nijednog od tih momaka ni na širem spisku reprezentacije u narednih sedam godina. Ne samo na spisku reprezentativaca, već i u rosteru bilo kog ozbiljnijeg kluba. Praktično čitava generacija je izgubljena, a osvojena je zlatna medalja.
Da li to ima ikakvog smisla? Špancima su ostali Ćavi Rabaseda, Riki Rubio, Pablo Agilar, Pere Tomas... Da li ima ikakvog smisla da najveći klubovi na finalni turnir Juniorske lige, koji smo gledali pre samo par nedelja, šalju igrače iz prvog tima samo radi rezultata koji ima značaj isključivo za momke koji su igrali Ligu cele godine i ni za koga drugog u državi. Zar je toliko bitno da Đoko Šalić i Marko Tejić učestvuju i uzimaju mesto deci koja su cele godine živela za taj turnir?
Kakve to temelje lijemo i šta očekujemo?
Svi će vam reći: Ovo je trenutak! Danas bi trebalo krenuti iz početka! Verovatno tako i misle. Barem, dok se neka lukava lasica ne seti da pošalje 'vajld kartu' za kvalifikacije ili ponudu da za pozamašnu svotu neko uđe i direktno u elitu.
Jer, znate, drugi to rade. Zarađuju na našoj neslozi. Nekima je u interesu da bude baš tako kako jeste.
Nismo deca, znamo šta se radi.
Ovo je prelomni trenutak. Trenutak da se lupi šakom o sto.
(foto: ABA League)
