U ZMAJEVOM GNEZDU: Kratka istorija Svetskog kupa

Da li ste znali da je Bil Volton igrao za Zadar? Kako vam deluje mogućnost da ekipa na terenu ne izgubi nijedan meč, a da takmičenje završi na šestom mestu? Koje okolnosti mogu da dovedu do toga da vlasti jedne zemlje zatvore selektora sopstvene reprezentacije? Da li košarkaši u Brazilu mogu da dosegnu slavu najvećih fudbalskih zvezda?

Odgovore na sva ova pitanja daje istorija Mundobasketa. Ideja o osnivanju Svetskog prvenstva u košarci, odnosno Svetskog kupa, kako danas nosi naziv, potekla je od Vilijema Džonsa, dugogodišnjeg prvog čoveka FIBA-e, po ugledu na isto takmičenje koje je fudbal imao od 1930. godine. Košarkaški turnir na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. godine, na kome su učestvovale 23 selekcije, je doživeo veliki uspeh. To je bila incijalna kapisla da na FIBA kongresu koji je održan tokom pomenutih Igara bude usvojen Džonsov predlog.

Svet je dobio Svetsko prvenstvo. Predviđeno je da se ono održava na svake četiri godine, ali kroz istoriju nije baš uvek tako bilo. Kao i na svakom početku, bilo je grešaka, a kroz istoriji i kriznih momenata, odlaganja takmičenja, oduzimanja domaćinstava istih, mešanja politike u sport, skandala... Ali, planetarna smotra je opstala i čini se da je pred njom svetla budućnost, posebno sada kada je pomerena iz godine u kojoj se održava isto takmičenje u fudbalu i kada ima kvalifikacioni karakter za Olimpijske igre.

Pred nama je Mundobasket u Kini, 18. po redu. Na njemu će učestvovati 32 reprezentacije po prvi put u istoriji. One su podeljene u osam grupa, a po dve najbolje iz svake će se plasirati u drugu fazu takmičenja. Tamo će biti formirane nove četiri grupe sa po četiri selekcije, a po dve najjbolje će izboriti plasman u četvrtfinale. Po dva najbolje plasirana tima iz Amerike i Evrope će izboriti plasman na Olimpijske igre 2020. godine, kao i najbolje plasirane reprezentacije iz Azije, Afrike i Okeanije.

Kako ste već navikli, redakcija "MVP portala" se i pred ovo veliko takmičenje potrudila da vas upozna sa njegovim istorijatom, sa manje ili više poznatim činjenicama i događajima, kao i sa uspesima svih zemalja učesnica. U narednih 10 dana ćemo vas "prošetati" kroz poslednjih 60 godina svetske košarke, a nakon toga ćete moći da navijate za svoje favorite i da se sa nama igrate kroz "MVP Menadžer - SK 2019".

Da počnemo. Sledi priča o svim planetarnim smotrama koje su do sada održane.


1950  - ARGENTINA (Buenos Ajres)

Za domaćina prvog Svetskog prvenstva, koje je održano od 22. oktobra do 3. novembra, izabrana je Argentina, jedna od osam zemalja osnivača FIBA i zemlja koja je bila neutralna u Drugom svetskom ratu, čije posledice su u to vreme još uvek tresle Evropu. Svi mečevi su odigrani u Buenos Ajresu, a zvaničan naziv takmičenja glasio je "Primer campeonato mundial de basquetbol libertador general San Martin", u čast stogodišnjice od smrti Hosea De San Martina čiji su vojni pohodi bili presudni za pobedu pobornika nezavisnosti u Argentini, Čileu i Peruu.

FIBA je broj učesnika ograničila na 10 - tri prvoplasirane selekcije sa prethodnih Olimpijskih igara, po dva predstavnika Evrope, Azije i Južne Amerike, kao i domaćin, a sistem takmičenja je bio teško objašnjiv. Sjedinjene Američke Države, Francuska i Brazil su učešće izborili preko Igara u Londonu. Urugvaj i Čile su vize za Argentinu čekirali kao prvi i treći tim na Prvenstvu Južne Amerike 1949. godine, jer je Brazil bio drugi. Kao prvak Evrope na smotru najboljih svetskih selekcija se plasirao Egipat, a obezbeđeno učešće je, razume se, imala i Argentina. Nijedan nacionalni tim iz Azije nije bio spreman na dugačak i skup put u Buenos Ajres, što je otvorilo vrata za Peru i dve selekcije iz Evrope. Na kvalifikacijama koje su održane u Nici učešće su izborili Italija i Španija, ali su Azuri odustali zbog finansijskih problema i njihovo mesto je zauzela Jugoslavija.

Pred sam početak prvog Svetskog prvenstva dogodio se veliki skandal, jer su argentinske vlasti odbile da odobre vize za predstavnike medija iz Urugvaja. To je urađeno pod izgovorom da argentinska emigracija u Montevideu koristi radio stanice za kritikovanje režima Huana Perona. Urugvaj je odustao od takmičenja, a organizatori su pozvali Ekvador čija je delegacija u Buenos Ajres stigla samo nekoliko sati pre prve utakmice.

Osim incidenta koji se dogodio pred početak Šampionata, tokom samog takmičenja su se dogodila još dva. Egipat je savladao Francusku sa 31:28 zbog greške arbitara i njegovi predstavnici nisu želeli da se susret ponovi. Otišli su toliko daleko da su pretili odustajanjem, ali je Francuska povukla žalbu i Prvenstvo je nastavljeno. U drugi skandal na Šampionatu je bila umešana Jugoslavija, koja je odbila da odigra utakmicu protiv Španije. Naravno, razlog je bio političke prirode. Duel između Jugoslavije i zemlje u kojoj je vladao Francisko Franko bio je nezamisliv.
PLASMAN 1. Argentina 2. SAD 3. Čile 4. Brazil 5. Egipat 6. Francuska 7. Peru 8. Ekvador 9. Španija 10. Jugoslavija MVP: Oskar Furlong (Argentina)
Na kraju, do zlatne medalje stigli su Argentinci, jedini tim koji je prebacio brojku od 60 poena na ovom takmičenju. Srebrni su bili Amerikanci, koji nisu ozbiljno shvatali takmičenje, pa su u Argentinu poslali tim sastavljen od radnika fabrike "Ševroleta" iz Denvera. Ipak, trebalo bi napomenuti da je Amerika finalni meč okončala sa jednim igračem manje na terenu, jer su čak sedmorica košarkaša zbog faulova morala ranije da završe susret. Gaučosi su praktično morali da osvoje prvo mesto, a nakon što su to i učinili polovina stanovništva Buenos Ajresa je na ulicama slavila veliki uspeh. Bronzani su bili Čileanci. Jugoslavija je takmičenje završila na poslednjem mestu, ali za utehu ostaje da je Nebojša Popović igrač koji je ubacio prvi koš u istoriji Svetskih prvenstava. Za najkorisnijeg košarkaša Turnira proglašen je Oskar Furlong (Argentina), a najbolji strelac je bio Alvaro Salvadores (Španija). Iza imena ove dvojice košarkaša se kriju dve izuzetno zanimljive životne priče.

Salvadores je rođen u Španiji, ali se već kao osmogodišnjak sa porodicom uputio ka Čileu, bežeći od strahota građanskog rata. Tokom višednevnog putovanja brodom Alvara je otela jedna Ciganka. Na sreću, roditelji su vrlo brzo uspeli da ga pronađu. Salvadores je po dolasku u Čile počeo da se bavi košarkom. Već sa 15 godina bio je dovoljno dobar da se ravnopravno suprotstavi seniorima. Pošto maloletnim licima nije bilo dopušteno da igraju ligaška takmičenja Alvaro je falsifikovao lične podatke. Kao osamnaestogodišnjak u poslednjem trenutku je otpao sa spiska putnika reprezentacije Čilea za Olimpijske u Londonu.

Godinu dana pre Svetskog prvenstva u Argentini pomenuti košarkaš je imao reputaciju jednog od najboljih bekova u Južnoj Americi. Na veliko iznenađenje, čileanski selektor Kenet Dejvidson, koji je bio Amerikanac, odlučio je da ga izbaci iz tima zamerajući mu da je sebičan i da tako može da naruši hemiju unutar ekipe. Salvadores je žarko želeo da bude učesnik prvog Mundobasketa. Uz pomoć oca stupio je u kontakt sa čelnicima španske federacije, koji su ga sa zadovoljstvom primili u svoj nacionalni tim. Tako je Furija neplanirano dobila veliko pojačanje.

Ipak, rezultat koji je Španija postigla u Argentini bio je razočaravajući. Ostvarena je samo jedna pobeda i to službenim rezultatom 2:0, pošto je Jugoslavija odbila da igra. Posebno bolan po Alvara bio je poraz od Čilea, iako je na tom meču dao sve od sebe postigavši 20 poena. Nije vredelo. I pored toga što je prosečno beležio najviše poena na Turniru i bio izabran u idealnu petorku Šampionata opet se našao na meti kritika. Njegovi saigrači tvrdili su da je egoista i da košarku ne vidi kao kolektivnu igru. Nikada više nije obukao španski dres.

Alvaro Salvadores se nakon toga vratio u čileansku reprezentaciju. Promenio je stil igre i zaslužio nastup na Igrama u Helsinkiju 1952. godine. Nažalost, tamo je doživeo tešku povredu koja je mogla da ga košta života. Naime, Salvadores je u finišu pretposlednje utakmice na Igrama polomio butnu kost. Uz neverovatnu količinu lekova koje je uzeo igrao je na poslednjem meču i malo ga je delilo od gubitka života. Nakon toga nikada se nije vratio na stari nivo.

Po završetku karijere preselio se u Kolumbiju, gde se okušao i u glumačkim vodama. Pojavio se u epizodnoj roli u filmu "Avanturisti" (The Adventurers) iz 1970. U pitanju je ostvarenje u kojem je i pored brojnih holivudskih zvezda glavna uloga pripala Bekimu Fehmiju. Alvaru Salvadoresu učinjena je velika čast tako što je jedno vreme obavljao dužnost ambasadora Čilea u Kolumbiji. Preminuo je 2002. u 74. godini.

Alvarove igre u Buenos Ajresu je zasenio Oskar Furlong. Iako je Argentina zauzela tek 15. mesto na Olimpijskim igrama u Londonu njena uzdanica je privukla veliku pažnju. Gaučosi su bili jedini tim koji je uspeo da pruži otpor Amerikancima, koji su ih jedva dobili sa 59:57. Na tom meču je briljirao Furlong sa 18 poena. Nakon toga je dobio ponude Mineapolis Lejkersa i i Baltimor Buletsa, kao i Univerziteta Kentaki. Međutim, sve ih je odbio i nastavio je da igra u tada amaterskoj argentinskoj ligi.

Pečat Furlongove karijere je upravo Svetsko prvenstvo koje je održao u Buenos Ajresu. Predvodio je svoju zemlju do zlata kao drugi strelac Šampionata, a okitio se zlatom i na Univerzijadi 1953, kao i sa dva srebra na Pan Američkim Igrama 1951. i 1955. godine. Nakon Univerzijade u Dortmundu 1953. godine dobio je novu ponudu da se preseli u Ameriku, ovoga puta od SMU-a. Prihvatio je stipendiju i diplomirao 1956. godine, iste godine kada su Mustanzi igrali na jedinom Fajnal foru u svojoj istoriji.

Furlong se vratio košarci u rodnoj zemlji, ali je 1957. morao da se povuče sa samo 30 godina. Promena režima u Argentini donela je nevolje za čitav košarkaški tim, čiji su članovi nakon Svetskog prvenstva 1950. goidine dobili automobile na poklon. To je okarakterisano kao kršenje pravila o amaterizmu i Furlong nije više mogao da se bavi košarkom.

Ipak, kako se u mladosti bavio tenisom sjajni centar se vratio ovom sportu. Stigao je do sedmog mesta u Argentini, a 1966. godine je postao potpredsednik Teniskog saveza Argentine i trener nacionalne selekcije. U svojoj poslednjoj trenerskoj godini sa reprezentacijom je stigao do polufinala Dejvis kupa 1977. Preminuo je 11. juna 2018. godine u 91. godini.

Pored Furlonga i Salvadoresa, u idealnom timu Šampionata su se našli još i: Rufino Bernedo (Čile), Rikardo Gonzales (Argentina) i Džon Stanič (SAD). Stanič je pohađao UCLA, poput svog tri godine mlađeg brata Džordža. Pored košarke Džordž je trenirao i skok u vis. U toj disciplini se okitio bronzanom medaljom na Olimpijskim igrama u Londonu. Majka braće Stanič, koja ih je sama odgajala, je poreklom iz Hrvatske.


1954 - BRAZIL (Rio De Žanerio)

I drugi Mundobasket je održan na tlu Južne Amerike od 23. oktobra do 5. novembra 1954. godine. Domaćin je bio Brazil i, poput premijernog izdanja, nije moglo bez skandala. Šampionat je trebalo da bude održan u Sao Paulu, gradu koji je te godine slavio četiri veka od osnivanja. Međutim, nevreme je oštetilo krov dvorane, pa je događaj premešten u Rio De Žaneiro i dvoranu "Marakanazinjo". Smeštena pored stadiona "Marakana", ova hala je bila jedna od najmodernijih u svetu u to vreme, a mogla je da primi 25.000 gledalaca. To nije smetalo da se u finalu između SAD-a i domaćina u njoj nađe 35.000 ljudi!
PLASMAN 1. SAD 2. Brazil 3. Filipini 4. Francuska 5. Tajvan 6. Urugvaj 7. Kanada 8. Izrael 9. Paragvaj 10. Čile 11. Jugoslavija 12. Peru MVP: Kirbi Minter (SAD)
Na Šampionatu u Brazilu je učestvovalo 12 selekcija, koje su bile podeljene u četiri grupe. Po dve najbolje selekcije su išle u finalnu rundu, gde je igrao svako sa svakim. Na kraju se namestilo tako da su se u poslednjem meču sastale do tada neporažene reprezentacije SAD-a i Brazila, koje su u direktnom duelu odlučivale o zlatnoj medalji. Slično kao u Argentini, Amerikanci su na Prvenstvo poslali selekciju radnika "Katerpilara", ali sa šest igrača viših od dva metra. U finalu su savladali domaćina sa 62:41 i tako svojoj zemlji doneli prvo zlato. Do bronze su došli Filipini, što je za ovu zemlju još uvek jedina osvojena medalja na Svetskim prvenstvima.

Jugoslavija je ovoga puta izbegla poslednju poziciju, bila je 11, a ponovo je jedan njen meč bio u centru pažnje. Bila je to prva utakmica u C grupi protiv Urugvaja. Greškom za zapisničkim stolom koš Jugoslavije je pripisan Urugvajcima i dok su "plavi" slavili svoju prvu pobedu na Svetskim prvenstvima sudija ih je obavestio da je meč završen nerešenim rezultatom i da sledi produžetak. Jugoslavija je uložila žalbu koja je odmah bila odbijena, a Urugvaj je u nastavku stigao do pobede rezultatom 55:52. Do prve pobede na Mundobasketu selekcija Jugoslavije je došla u borbi za plasman od devetog do 12. mesta. Savladan je Peru sa 86:84 posle produžetka.

Ono po čemu će ostati upamćeno Svetsko prvenstvo 1954. godine je to što su brazilske vlasti odbile da izdaju vize delegaciji Sovjetskog Saveza, zbog čega su od učešća odustale selekcije Mađarske i Čehoslovačke. Iako komunistička zemlja, Jugoslavija se nije našla na "crnoj listi". Ovome bi trebalo dodati da se Egipat nije pojavio u Riju zbog učešća Izraela.

U idealnom timu Prvenstva su se našli: Karlos Loizaga (Filipini), Kirbi Minter (SAD), Oskar Molja (Urugvaj), Zeni De Azavedo (Brazil) i Vlamir Markes (Brazil). Minter je izabran za najboljeg igrača Svetskog prvenstva, dok je Molja bio najbolji strelac sa 18.7 poena u proseku.


1959 - ČILE (Konsepsjon, Temuko, Anofahasta, Valparaiso, Santjago)

Smotra najboljih svetskih selekcija 1959. godine je održana od 16. do 31. januara u Čileu. Po prvi put u istoriji Prvenstvo nije bilo smešteno u jedan grad. Domaćini su bili Konsepsjon, Temuko, Anofahasta, Valparaiso i Santjago. Takmičenje je trebalo da bude na programu godinu dana ranije, ali je pomereno zbog kašnjenja radova na izgradnji nove dvorane u Santjagu. Uprkos pomeranju domaćin nije uspeo da napravi halu, pa je završnica održana na fubalskom stadionu koji je mogao da primi 16.000 navijača.

Na Svetskom prvenstvu u Čileu je učestvovalo 13 selekcija, a domaćin je imao obezbeđen direktan plasman u finalnu fazu. Novost je predstavljalo prvo učešće najdominantnije evropske reprezentacije - Sovjetskog Saveza.
PLASMAN 1. Brazil 2. SAD 3. Čile 4. Formoza 5. Portoriko 6. SSSR 7. Bugarska 8. Filipini 9. Urugvaj 10. Argentina 11. Ujedinjena Arapska Republika 12. Kanada 13. Meksiko MVP: Amauri Pasos (Brazil)
I zaista, košarkaši SSSR-a su potvrdili status favorita na Šampionatu. Po prvi put u istoriji u zvaničnoj utakmici pobedili su velikog rivala SAD i to sa čak 25 poena razlike. Ipak, trebalo bi imati na umu da su Amerikanci na takmičenje došli u poslednjem trenutku, sa timom sastavljenim od pripadnika Ratnog vazduhoplovstva. Niko od njih nije imao dva metra, a na drugoj strani Sovjeti su imali gorostasa Janisa Kruminša visokog 218 centimetara. Zbornaja komanda slavila je i u meču sa najvećim konkurentom za zlato, selekcijom Brazila. Pošto se igralo po ligaškom sistemu bilo je izvesno da će trofej da završi u Moskvi, a onda je došao meč protiv Formoze.

Formozom (današnjim Tajvanom) je vladao režim generala Čang Kaj-Šeka, koji je 1949, nakon izgubljenog građanskog rata sa Mao Ce-Tungom, pobegao na ostrvo. Vlast na Formozi imala je političku podrušku od strane SAD-a i tvrdila je za sebe da jedina poseduje moralno pravo da predstavlja sve Kineze. Košarkaška reprezentacija je na Šampionatu u Čileu nosila dresove na kojima je pisalo "Kina". Sovjetski Savez nije priznavao Formozu, te je odbio da igra protiv nje. Identično su postupili i Bugari. Obe utakmice registrovane su u korist Formoze službenim rezultatom 2:0. Uz to, Sovjeti i Bugari su kažnjeni oduzimanjem dva boda. Na taj način SSSR je ostao bez titule. Zlato je otišlo u Brazil, srebro u SAD, a bronzom su se zadovoljili Čileanci. Zbornaja komanda, koja u finalnoj grupi nijednom na terenu nije izgubila utakmicu, je završila kao šesta.

Interesantno je da je Jugoslavija nakon bojkota susreta sa Španijom u Argentini 1950. zaradila devetomesečnu suspenziju igranja međunarodnih mečeva. Iz tog razloga Plavi su propustili Evropsko prvenstvo 1951. u Francuskoj. Sovjetski Savez i Bugarska su se svega četiri meseca nakon čileanskog turnira borili za medalje na Evropskom prvenstvu u Turskoj.

Sovjetski košarkaši su nakon povratka iz Južne Amerike dočekani kao šampioni u Moskvi. U njihovu čast državna pošta izdala je i specijalnu markicu. Ali, SSSR je svoju prvu titulu prvaka sveta čekao do Urugvaja 1967.

"Otimanje" titule Sovjetima ja zasenilo skandal koji se dogodio na meču između SAD-a i Čilea. Grupa domaćih navijača, nezadovoljna suđenjem, je pokušala da provali u svlačionicu u kojoj su se nalazili arbitri iz Brazila i Perua. Njih je, teškom mukom, uspela da spasi policija.

Najbolju petorku Šampionata u Čileu su činili: Huan Visens (Portoriko), Amauri Pasos (Brazil), Vlamir Markes (Brazil), Atanas Atanasov (Bugarska) i Janis Kruminš (SSSR). Za najboljeg igrača Turnira je proglašen Amauri Pasos, dok je Džejms Čen (Formoza) bio najbolji strelac sa 20.1 poena u proseku. Samo 0.4 poena manje je beležio Huan Visens, plejmejker koji je od 1954. do 1956. studirao na Kanzas Stejtu kod čuvenog Teksa Vintera. Visens je nakon igračke karijere radio kao radio komentator. U drugoj polovini 2006. godine Visensovo zdravlje je bilo toliko loše da su mu doktori amputirali noge. Preminuo je 18. februara 2007. u 73. godini.


1963 - BRAZIL (Belo Horizonte, Kurtiba, Sao Paulo, Petropolis, Rio De Žaneiro)

Organizacija četvrtog Svetskog prvenstva je dodeljena Filipinima i ono je trebalo da bude održano u Manili 1962. godine. Ali, vlasti ove zemlje su odbile da izdaju vize predstavnicima komunističkih zemalja, pa im je domaćinstvo oduzeto, izbačeni su sa takmičenja, a Košarkaška federacija Filipina je kažnjena sa 2.000 dolara. Potom je organizacija ponovo poverena Brazilu, a takmičenje je održano od 12. do 25. maja 1963. godine u pet gradova.

SAD su učešće zaradile trijumfom na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. Preko Evropskog prvenstva 1961. godine do Svetskog prvenstva su došle Jugoslavija, SSSR i Francuska, dok su iste godine na Prvenstvu Južne Amerike plasman na Mundobasket overili Peru, Urugvaj i Argentina. Pozivnice za učešće su dobili Kanada, Meksiko, Portoriko, Italija i Japan, što je sa domaćinom značilo ukupno 13 selekcija. Brazil je bio oslobođen igranja u prvoj fazi takmičenja u kojoj je 12 selekcija bilo podeljeno u tri grupe. Iz svake od njih dva najbolja tima su se plasirala u finalnu rundu, gde ih je čekala karnevalska atmosfera u "Marakanazinju".
PLASMAN 1. Brazil 2. Jugoslavija 3. SSSR 4. SAD 5. Francuska 6. Portoriko 7. Italija 8. Argentina 9. Meksiko 10. Urugvaj 11. Kanada 12. Peru 13. Japan MVP: Valmir Markes (Brazil)
Brazil je nanizao pobede protiv Portorika, Italije, Jugoslavije, Francuske, SSSR-a i SAD-a, te na taj način odbranio titulu osvojenu u Čileu. Vlamir Markes i Amauri Pasos su zahvaljujući partijama na ovom Prvenstvu dosegli slavu Pelea i Garinče. Srebro je pripalo Jugoslaviji, dok je bronzu osvojio SSSR.

U idealni tim Prvenstva su uvršteni: Amauri Pasos (Brazil), Vlamir Markes (Brazil), Aleksander Petrov (SSSR), Don Kodžis (SAD) i Maksim Dorigo (Francuska). Markes je izabran za MVP-ja, dok je najbolji strelac Šampionata bio Rikardo Duarte. Reprezentativac Perua je beležio 23.1 poena po utakmici.

Zanimljivo je pomenuti da je selekcija Sjedinjenih Američkih Država zauzela tek četvrto mesto, uprkos tome što je u svojim redovima imala buduće Ol star igrače. Za Amerikance je u Brazilu nastupao čuveni Vilis Rid, koji je 1970. i 1973. godine vodio Nikse do jedine dve titule u njihovoj istoriji. Oba puta je bio MVP finala. Čitavu karijeru je proveo u Njujorku (1964-1974), sedam puta je igrao na Ol staru, a 1970. je izabran za najboljeg igrača NBA lige.

I Don Kodžis je imao lepu karijeru u najboljoj ligi na svetu. On je praktično pravo iz Rija otišao u Baltimor, a tokom karijere je izborio dva nastupa na Ol staru. Sličan uspeh je napravio i Luk Džekson.

Još jedna zanimljivost koja je vezana za ovo takmičenje je ta da je na njemu Jugoslavija prvi put pobedila Ameriku. U finalnoj fazi takmičenja "plavi" su slavili sa 75:73. Vilisa Rida (2p) i Luka Džeksona (9p) je u tom meču u potpunosti nadigrao teški centar Zvonko "Džimi" Petričević (18p). Petričević je, inače, bio prvi košarkaš sa ovih prostora koji je bio na korak od igranja u NBA ligi. Nastupao je za Čikago Bulse na pripremnim utakmicama.


1967 - URUGVAJ (Mersedes, Salto, Kordoba, Montevideo)

Ni peto Svetsko prvenstvo nije donelo promenu - Južna Amerika, ovoga puta Urugvaj. Iako je prvobitno bilo planirano da se održi 1966. godine, Mundobasket je pomeren na zahtev domaćina, zbog političke krize u zemlji. Kako je FIBA obeležavala 35 godina postojanja u tu čast je 1966. godine održano nezvanično Svetsko prvenstvo u Čileu. Pozvano je 12 selekcija, a Jugoslavija je sa novim selektorom Rankom Žeravicom stigla do zlata. Međutim, kako je Turnir bio pozivnog karaktera, bez zvaničnih kvalifikacija, ovo odličje "plavih" nije upisano u knjige istorije.

Mersedes, Salto, Kordoba i Montevideo su ugostili najbolje svetske selekcije u periodu od 27. maja do 11. juna 1967. godine. Učestvovalo je 13 nacionalnih timova po istom sistemu koji je viđen četitri godine ranije u Brazilu. O zlatu su odlučivale selekcije SSSR-a i Jugoslavije, koje su do međusobnog duela imale skor 4-1. Sovjeti su poraženi od Amerikanaca sa 59:58, a "plavi" od domaćina rezultatom 58:57. Predvođeni trenerom Aleksandrom Gomeljskim, Sovjeti su savladali Jugoslovene sa 71:59 i tako stigli do prvog zlata. Izabranici Ranka Žeravice su morali da se zadovolje srebrom, dok je Brazilcima pripala bronza.
PLASMAN 1. SSSR 2. Jugoslavija 3. Brazil 4. SAD 5. Poljska 6. Argentina 7. Urugvaj 8. Meksiko 9. Italija 10. Peru 11. Japan 12. Portoriko 13. Paragvaj MVP: Ivo Daneu (Jugoslavija)
Ono što bi trebalo napomenuti je da je u susretu između SSSR-a i SAD-a došlo do skandala u samoj završnici. Genadiju Volnovu je sviran peti prekršaj dva minuta pre kraja utakmice, pri nerešenom rezultatu. Sovjeti su protestvovali, sudije su promenile odluku i dosudile mrtvu loptu, a Volnov se vratio na teren. Ali, tada su se pobunili Amerikanci i zapretili da će da prekinu susret ukoliko se ne ispoštuje prvobitna odluka. Arbitri su se ponovo predomilsili, Amerikanci su dobili dva slobodna bacanja, a Volnov je morao na klupu. Sovjeti su nakon meča bili posebno besni na kanadskog arbitra i optužili su ga da je bio naklonjen njihovim rivalima.

U idealnom timu takmičenja u Urugvaju su se našli: Radivoj Korać (Jugoslavija), Ivo Daneu (Jugoslavija), Mjećeslav Lopatka (Poljska), Modestas Paulauskas (SSSR) i Luis Klaudio Menon (Brazil). Za najboljeg igrača je izabran Ivo Daneu, a najbolji strelac je bio Mjećeslav Lopatka sa 19.7 poena u proseku.

Završnica Šampionata je održana u čuvenoj dvorani "Cilindro". Izgrađena je 1956. godine i ime je dobila po svom obliku. Za potrebe Svetskog prvenstva ona je renovirana, a kapacitet je povećan sa 15.000 na 18.000 gledalaca. Zanimljivost vezana za ovu dvoranu je ta što su dve glavne tribine imale imena "Helsinki" i "Melburn", koja su dobile zbog najvećih uspeha urugvajske košarke - osvajanja bronzanih medalja na Olimpijskim igrama 1952. i 1956. godine. "Cilindro" je kroz svoju istoriju imao više namena, a u jednom trenutku je bio i zatvor. U ovoj dvorani koncerte su držali Bob Dilan, Erik Klepton, Van Halen... Nažalost, požar koji je izbio 2010. godine teško je oštetio krov dvorane. Nije joj bilo spasa. Hala "Cilindro" je srušena 12. maja 2014. godinea, a na njenom mestu je izgrađena moderna "Antel Arena" kapaciteta 15.000 gledalaca za koncerte i 10.000 za košarkaške utakmice.

Šampionat u Urugvaju će ostati upamćen po dve stvari. Prva je ta da je po prvi put u istoriji trofej namenjen pobedniku poneo ime Džejmsa Nejsmita, čoveka koji je izmislio košarku, a druga je neverovatna hladnoća koja je u to doba godine zabeležena. U dvorani u Montevideu su bili postavljeni električni grejači kako se igrači koji sede na klupi ne bi smrzli.

Na kraju, ali ne najmanje bitno, deo američkog tima je bio Al Taker, čovek koji je širokim narodnim masama prezentovao "ali-up" zakucavanje. Smatra se da je Al, uz asistenciju svoga brata Džeralda, na Univerzitetu Oklahoma Baptist prvi počeo da izvodi ovaj potez. Al Taker je odmah nakon Svetskog prvenstva u Urugvaju zaigrao u NBA ligi, a ostaće upamćen kao prvi pik ikada izabran od strane Sijetl Supersoniksa.


1970 - JUGOSLAVIJA (Sarajevo, Split, Karlovac, Skoplje, Ljubljana)

Tri srebra na Evropskim prvenstvima, dva srebra na smotrama najboljih svetskih selekcija i jedno na Olimpijskim igrama. Jugoslavija je dobila domaćinstvo Mundobasketa 1970. godine i bila je rešena da konačno stigne do najsjajnijeg odličja. Sarajevo, Split, Karlovac, Skoplje i Ljubljana su od 10. do 24. maja svedočili pisanju istorije na prvom Mundobasketu van tla Južne Amerike. Bora Stanković, Nebojša Popović, Radomir Šaper i Aleksandar Nikolić su postali besmrtni, a Ranko Žeravica jedan od najvoljenijih ljudi u Jugoslaviji. Ali, put do zlata je bio sve samo ne lak.

Žureći na premijeru predstave "Kosa" u Beogradu, 2. juna 1969. godine u blizini Sarajeva život u automobilskoj nesreći je izgubio Radivoj Korać. Bio je na vrhuncu karijere i trebalo je da bude lider "plavih" na Svetskom prvenstvu. Njegovu ulogu je trebalo da preuzme Ivo Daneu, koji je na Šampionatu igrao povređen. Mesta u timu nije bilo za Pina Đerđu, dok je Vladimir Cvetković otpao zbog ultimatuma koji je Žeravici postavio Daneu - "ili on ili ja"! Pored Daneua, iskustvo je donosio Trajko Rajković, dok je veliku šansu dobila generacija igrača rođenih 1948. i 1949. godine - Duci Simonović, Krešimir Ćosić, Vinko Jelovac, Dragan Kapičić... 

Sistem takmičenja se nije menjao. Na Šampionatu je učestvovalo 13 selekcija, gde ih je 12 bilo raspoređeno u tri grupe i po dve najbolje iz svake su izborile plasman u završnu fazu. Tamo ih je čekao domaćin, Jugoslavija. Prvi meč "plavih" u dvorani "Tivoli" protiv Italije uživo je gledao Josip Broz Tito, kome je Stane Dolanc obećeo zlatnu medalju. Jugoslavija je slavila sa 66:63, a potom su usledile pobede nad Brazilom (80:55), Čehoslovačkom (94:84), Urugvajom (63:45) i SAD-om (70:63). Trijumfom nad Amerikancima selekcija Jugoslavije je obezbedila zlatnu medalju dva dana pre Dana mladosti, pa je meč sa SSSR-om u poslednjem kolu imao revijalni karakter. Sovjeti su slavili sa 87:72.

Meč Jugoslavije sa Amerikancima, kao i čitav Šampionat, obeležila je navijačka parola na kojoj je pisalo: "Luna vaša, zlata naša". Duhoviti Slovenci su aludirali na ono što se dogodilo godinu dana ranije, kada je Nil Armstrong sleteo na mesec. Bio je to mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo, baš kao što je trijumf "plavih" nad Amerikancima bio mali globalno, ali izuzetno bitan lokalno. Osvajanjem zlatne medalje u Ljubljani reprezentativci Jugoslavije su uveli košarku u sve domove širom zemlje, a sami su postali velike zvezde. Nikola Plećaš je povodom velikog uspeha prvi i jedini put u svom životu obrijao brkove.
PLASMAN 1. Jugoslavija 2. Brazil 3. SSSR 4. Italija 5. SAD 6. Čehoslovačka 7. Urugvaj 8. Kuba 9. Panama 10. Kanada 11. Južna Koreja 12. Australija 13. Ujedinjena Arapska Republika MVP: Sergej Belov (SSSR)
U idealnom timu Svetskog prvenstva su se našli: Krešimir Ćosić (Jugoslavija), Sergej Belov (SSSR), Modestas Paulauskas (SSSR), Bira Masiel (Brazil) i Keni Vašington (SAD). Sergej Belov je poneo zvanje najboljeg igrača Šampionata, dok je najbolji strelac bio Šin Dong-Pa. Reprezentativac Južne Koreje je beležio 32.6 poena po utakmici.

Kada je Svetsko prvenstvo u Jugoslaviji u pitanju nezaobilazna je priča u američkom selektoru na ovom takmičenju, surovom pukovniku Halu Fišeru. Nekoliko meseci pred Mundobasket selektor je pozvao 25 igrača da konkurišu za tim koji će predstavljati SAD u Jugoslaviji. Među njima je bio i tinejdžer Bil Volton sa svojih 17 godina. Uprkos protivljenju oca i srednjoškolskih profesora, Volton je odlučio da prihvati poziv. Već na prvom treningu reprezentacije je shvatio da je pogrešio.

Selektor Fišer bio je pukovnik u američkoj vojsci, a njegove metode ophođenja prema igračima bile su, blago rečeno, radikalne. Vikao je na njih, psovao i na svaki mogući način ih je verbalno zlostavljao. Prve reči koje je uputio prisutnim mladića bile su da će njih 13 koji se ne pokažu dovoljno dobro i koji otpadnu sa konačnog spiska završiti u Vijetnamu. Volton je Fišera u svojoj autobiografiji opisao kao najstrašniju osobu koju je u životu upoznao. U košarkaškom svetu vladalo je mišljenje da u poređenju sa Fišerom i Bobi Najt izgleda kao Majka Tereza.

Pukovnik se nije vulgarno ophodio samo prema svojim igračima. Na sličan način maltretirao je i osoblje u hotelima gde je reprezentacija boravila tokom priprema. U Nemačkoj, Francuskoj i Italiji, gde su SAD igrale prijateljske utakmice, ismevao je domaćine i njihov čudan akcenat kada bi pokušavali da govore engleski. Tromesečni rad sa Fišerom za Voltona je bio pakao. Iako je izabran među konačnih 12, u pripremnim mečevima gotovo da nije igrao. Priliku da se pokaže nije dobijao čak ni kada bi utakmica pre kraja bila rezultatski rešena.

Jedan od poslednjih prijateljskih mečeva Amerikanci su igrali u Zadru protiv istoimenog kluba. Zadrani su bili oslabljeni jer im je Krešimir Ćosić bio u reprezentaciji Jugoslavije, a njega nije imao ko da zameni. Hal Fišer je odlučio da domaćinu "pokloni" Voltona, pa je tako mladi centar umesto dresa američke reprezentacije obukao dres Zadra sa brojem šest. Koliki je Bil imao motiv najbolje svedoči partija koju je pružio. Iako je dobijao snažne udarce od svojih reprezentativnih saigrača, što je bilo naređenje sa klupe, postigao je čak 28 poena. SAD su u neizvesnoj završnici slavile, ali zadarski navijači su bili oduševljeni partijom svojih igrača, naročito mladog Amerikanca. Na ramenima su ga nosili ulicama grada.

U planovima pukovnika Fišera ništa se nije promenilo. Bil je tokom Svetskog prvenstva ostao prikovan za klupu. Šansu je dobijao na kašičicu. Najbolju partiju pružio je u pobedi nad SSSR-om, kada je ubacio devet poena. SAD su Šampionat završile na razočaravajućem petom mestu. Volton je zbog ovog katastrofalnog iskustva odbio da obuče dres nacionalnog tima na Olimpijskim igrama u Minhenu dve godine kasnije, iako je tu selekciju vodio proslavljeni univerzitetski trener Henk Ajba.

Svetsko prvenstvo koje je održano u Jugoslaviji 1970. godine je značajno po tome što su na njemu po prvi put nastupile selekcije sa šest kontinenata.


1974 - PORTORIKO (Ponse, Kaguas, San Huan)

U periodu od 3. do 14. jula 1974. godine Ponse, Kaguas i San Huan su ugostili najbolje svetske selekcije. Svetsko prvenstvo u Portoriku će ostati upamćeno po tri stvari. Prva je ta da je ono bilo poslednje sa Vilijemom Džonsom na čelu FIBA, druga da se o medaljama poslednji put odlučivalo po ligaškom sistemu takmičenja, što je baš u San Huanu bilo važno, a treća su nesnosne vrućine.

"Stigli smo 1. jula u San Huan. Izlazimo iz aviona, a ono topli vetar u lice. Negde oko plus 40, vlažno. Sjajno, mislim u sebi. Ko će to da izdrži. Čekalo nas je još sedam dana treninga", rekao je o ovom Mundobasktu tadašnji selektor Jugoslavije, Mirko Novosel.

Na smotri najboljih svetskih selekcija 1974. godine je učestvovalo 14 reprezentacija, a Jugoslavija, kao branilac titule, i domaćin su preskočili grupnu fazu takmičenja, koja se odvijala po već ustaljenim pravilima - tri grupe sa po četiri tima, a po dve najbolje selekcije su izborile plasman u finalnu rundu, gde se igralo po ligaškom sistemu. Dva dana pre početka Šampionata u Portoriku preminuo je Huan Peron, pa je Argentina u prvi mah otkazala učešće. Nakon toga čelnici košarkaške organizacije u ovoj zemlji su se predomisili, a njihova selekcija je na kraju zauzela 11. mesto.
PLASMAN 1. SSSR 2. Jugoslavija 3. SAD 4. Kuba 5. Španija 6. Brazil 7. Portoriko 8. Kanada 9. Meksiko 10. Čehoslovačka 11. Argentina 12. Australija 13. Filipini 14. Centralnoafrička Republika MVP: Dragan Kićanović (Jugoslavija)
Pred početak takmičenja je bilo jasno da će medalje između sebe da podele Sovjeti, Amerikanci i Jugoslavija, samo je bilo pitanje na koji način. Pred duel sa SSSR-om "plave" je u sobama posećivao njihov selektor Vladimir Kondrašin i pričao im kako ima mnogo bolje igrače i bolji tim, te da nemaju šta da traže na terenu. Jugoslavija je tri minuta pre kraja imala 11 poena prednosti, a njeni igrači su već počeli da slave. To ih je kasnije koštalo zlatne medalje. Dozvolili su Sovjetima da izgube sa samo tri poena razlike - 82:79. Sa istom razlikom su oni poraženi od Amerikanaca, dok su Sovjeti savladali velike rivale sa 105:94 i tako, zahvaljujući najboljoj koš razlici, stigli do najvišeg stepenika na pobedničkom postolju. Jugoslavija je bila druga, a Amerika treća. Sve tri selekcije su imale skor od šest pobeda i jednog poraza.

Ono što bi svakako trebalo pomenuti je to da je SAD na ovo takmičenje poslala izuzetno jak tim iz koga su se čak devetorica igrača kasnije okušali kao profesionalci. Predvodio ih je Džon Lukas II, u to vreme student Merilenda, a kasnije prvi pik na Draftu 1976. godine. Lukas II trenutno radi kao asistent u stručnom štabu Hjustona, kluba za koji je nastupao u tri navrata kao igrač.

U idealnoj petorci Šampionata su se našli: Aleksander Belov (SSSR), Aleksandr Saljnikov (SSSR), Vinko Jelovac (Jugoslavija), Vejn Brabender (Španija) i Alehandro Urgeljes (Portoriko). Dragan Kićanović je izabran za MVP-ja, dok su strelce predvodila dvojica Meksikanaca. Arturo Gerero je beležio 27, a Manuel Raga 26.1 poena po utakmici. Meksiko je takmičenje završio na devetoj poziciji, sa svih pet pobeda u grupi za plasman od devetog do 14. mesta.

Kada smo već pomenuli legedarnog Manuela Ragu onda o njemu moramo da napišemo nekoliko reči. Iako je bio visok samo 188 centimetara imao je neverovatan odraz, zbog čega je dobio nadimak "Leteći Meksikanac". Raga je u periodu od 1968. do 1974. branio boje Varezea, sa kojim je osvojio tri Evrolige, tri Prvenstva Italije i tri nacionalna kupa. Uz sve to, ovaj Meksikanac je bio prvi internacionalac koji je izabran na Draftu a da nije studirao u Sjedinjenim Američkim Državama. Raga je 2016. godine primljen u FIBA Kuću slavnih.

Pored svega već pomenutog, Šampionat u Portoriku će ostati upamćem i po, za sada, najubedljivijoj pobedi u istoriji Mundobasketa. SSSR je na otvaranju A grupe Svetskog prvenstva savladao Centralnoafričku Republiku sa 140:48!


1978 - FILIPINI (Kejzon Siti, Manila)

Filipini su dočekali domaćinstvo Svetskog prvenstva 16 godina kasnije u odnosu na godinu kada im je ono prvi put dodeljeno, a potom oduzeto. Mečevi osmog Mundobasketa su bili na programu od 1. do 14. oktobra u Kejzon Sitiju i Manili. Na njemu je, kao i na prethodnom, učestvovalo 14 selekcija, ali je uvedena novina da se nakon ligaškog dela finalne runde igraju utakmice za plasman, što je bila preteča današnjeg plej of sistema. Zanimljivo je pomenuti da je Jugoslavija bila jedina evropska zemlja čiji građani su imali direktne prenose utakmica. Za ostale je bilo previše skupo.

Jaz između najboljih timova je tada već bio izražen, pa se očekivalo da medalje između sebe podele SSSR, Jugoslavija i Brazil, dok su Amerikanci nastavili sa nepoštovanjem takmičenja poslavši izuzetno slabu ekipu. Ali, o tome ćemo kasnije. Događaj koji je obeležio start Prvenstva bila je smrt Aleksandera Belova. Sovjeti su, kao branioci titule, bili slobodni u prvoj fazi takmičenja, a Belov je preminuo 3. oktobra u 27. godini života od vrlo retkog oblika karcinoma. Iako je imala najveći uticaj na Sovjete, ova vest nije pogodila samo njih. Belov je imao dobre prijatelje i u timu Jugoslavije.

Prema očekivanjima, prva dva mesta su zauzele reprezentacije SSSR-a i Jugoslavije, s tim što su "plavi" bili bolji u međusubnom duelu te tako stigli do pete vezane pobede nad Sovjetima na velikim takmičenjima. Usledilo je finale za pamćenje koje su izabranici Ace Nikolića rešili u svoju korist sa 82:81 posle produžetka. Počasni gost ovog meča bio je slavni šahista Anatolij Karpov, što je bio samo jedan od načina da se Sovjeti dodvore domaćinima. Nije im uspelo, publika je bila na strani "plavih".

Bio je to jedan od najboljih timova Jugoslavije u njenoj istoriji, a činili su ga, između ostalih: Zoran Slavnić, Dragan Kićanović, Mirza Delibašić, Dražen Dalipagić, Krešimir Ćosić, Peter Vilfan, Ratko Radovanović... "Plavi" su slavili u svih 10 utakmica, a čak sedam puta su prebacili brojku od 100 poena. Ono što bi trebalo napomenuti je da je Delibašić čitavim tokom Prvenstva imao probleme sa leđima, a njegova majka je u telegramu koji je poslala nacionalnom timu tražila da se obrate kineskoj delegaciji i da pokušaju problem da reše akupunkturom. Da li su to uradili nije poznato, ali je Mirza u finalu bio deo startne petorke.

U meču za treće mesto Brazil je savladao Italiju sa 86:85 zahvaljujući košu Oskara Šmita sa pola terena. Zvezda Brazila se našla u idelanoj petorci Šampionata, zajedno sa gorostasnim Vladimirom Tkačenkom (SSSR) i trojicom Jugoslavena - Kićom, Prajom i Krešom. Dalipagić je izabran za najboljeg igrača Svetskog prvenstva.
PLASMAN 1. Jugoslavija 2. SSSR 3. Brazil 4. Italija 5. SAD 6. Kanada 7. Australija 8. Filipini 9. Čehoslovačka 10. Portoriko 11. Kina 12. Dominikanska Republika 13. Južna Koreja 14. Senegal MVP: Dražen Dalipagić (Jugoslavija)
Da se vratimo na zanimljivosti. Prva je vezana za američki tim, odnosno za Lerija Džonsona. U pitanju je bivši NBA igrač, ali ne čuveni Leri Džonson koji je devedesetih godina prošlog veka sa velikim uspehom nosio dresove Šarlota i Njujorka i koji je sa reprezentacijom SAD-a osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1994. godine. Reč je o bivšem studentu Univerziteta Kentaki koji je 1977. na Draftu izabran kao 24. pik od strane Bafalo Brejvsa. Njegova NBA karijera trajala je veoma kratko. Odigrao je svega četiri meča u najjačoj ligi sveta.

Pred Šampionat 1978. godine Amerikanci su obećali čelnicima FIBA da će na turnir da pošalju najjači mogući tim. To se nije dogodilo. Univerzitetskim igračima bio je zabranjen nastup, pa su na takmičenje poslali košarkaše koji su bili članovi AIA (Athletes In Action), neprofitabilne organizacije koja mladima pomaže u odrastanju i razvoju ličnosti integracijom sporta i hrišćanske vere. Toj ekipi trebalo je da bude dodat Leri Džonson, ali je FIBA u poslednjem trenutku zabranila njegov nastup zbog kršenja amaterskih pravila. Iako u tom trenutku više nije bio član Bafalo Brejvsa, njegovih 38 minuta provedenih na NBA terenima bilo je dovoljno da izgubi status amatera. Interesantno je da je u najboljoj igi na svetu zaradio manje novca od pojedinih reprezentativaca Italije u klubovima iz Serije A.

Federacija koja je prva ukazala na propust Amerikanaca u vezi sa Džonsonom bila je kanadska. SAD su turnir na Filipinima završile na razočaravajućem petom mestu. Jedino po čemu su se istakli bila je izuzetno gruba igra, kojom su pokušali da nadomeste nedostatak talenta. Dva člana ove ekipe su se u kasnijim godinama probila do NBA lige. Reč je o Irvu Kifinu i Ralfu Drolingeru, koji su imali epizodne uloge u San Antoniju, odnosno Dalasu. Zanimljivo je i to da je jedan od najmlađih igrača u tom američkom sastavu bio Tom Šniberger, koji je nosio dres nacionalnog tima na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu šest godina kasnije, ali u rukometu.

Mundobasket na Filipinima će ostati upamćen i kao prvi na kome je učestvovala selekcija Kine. Iako igra potiče sa zapada, režim Mao Ce-Tunga je na košarku gledao blagonaklono. Štaviše, komunističke vlasti su podsticale narod da se bavi ovim sportom. Ipak, debitanski meč na Svetskom prvenstvu završio se debaklom. Srušili su Kinezi neslavan rekord tako što su primili neverovatnih 154 poena od Brazila. Do kraja takmičenja su smogli snage da pobede na dve utakmice i tako izbegnu samo začelje.

Najveća zvezda tog kineskog sastava bio je 228 centimetara visoki centar Mu Tjeng Žu. Košarkom je počeo da se bavi tek sa 19 godina. Treneri koji su u tom periodu radili sa njim tvrdili su da nije umeo da uhvati loptu kako treba. Ali, naporni treninzi dali su rezultata, Tjeng Žu je konstantno napredovao, te je ubrzo postao član armijskog tima Baji. Usledio je potom poziv u nacionalni tim. Na Svetskom prvenstvu 1978. godine prosečno je beležio 13 poena po meču, a u duelu sa Dominikanskom Republikom izveo je nesvakidašnji potez tako što je zakucao bez da su mu se stopala odvojila od parketa. Godinu dana kasnije bio je učesnik čuvenih, ne samo u sportskom smislu, egzibicionih mečeva u kojima su učestvovali Vašington Buletsi, prvi NBA tim koji je posetio Kinu.

Već na narednom Svetskom prvenstvu za Tjeng Žua u sastavu reprezentacije više nije bilo mesta. Od košarke se oprostio krajem osamtesetih godina prošlog veka. Svoju slavu iskoristio je i tako što se pojavljivao u vrlo popularnim kineskim filmskim ostvarenjima. Okušao se u trenerskom poslu, ali bez mnogo uspeha. Preminuo je nedugo nakon što je Kina veličanstveno organizovala Igre u Pekingu. Imao je 59 godina.

Mu Tjeng Žu je bio prva velika zvezda kineske košarke, Ming Jao pre Minga Jaoa. Tjeng Žu je i dalje najviši igrač koji je ikada nastupio na Svetskim prvenstvima.


1982 - KOLUMBIJA (Bogota, Medeljin, Bukaramanga, Kukuta, Kali)

Domaćinstvo Svetskog prvenstva 1982. pripalo je Kolumbiji. Za razliku od Urugvaja ili Čilea, koji danas ne znače mnogo u svetu košarke a nekada su osvajali medalje na najvećim reprezentativnim turnirima, Kolumbija nikada u istoriji nije imala uspeha. Godina u kojoj je u njoj održana smotra najboljih svetskih selekcija je bila naročito turbulentna. Izglasan je novi predsednik Belizario Betankur, gerilski pokreti su sejali strah duž čitave zemlje, Pablo Eskobar je otpočeo kratkotrajnu političku karijeru, te je bio izabran u Kongres...
PLASMAN 1. SSSR 2. SAD 3. Jugoslavija 4. Španija 5. Australija 6. Kanada 7. Kolumbija 8. Brazil 9. Panama 10. Čehoslovačka 11. Urugvaj 12. Kina 13. Obala Slonovače MVP: Rolando Frejzer (Panama)
Pored odsustva košarkaške tradicije, te napetog stanja u društvu, dvorane u pet gradova domaćina bile su dupke pune. Gledaoci neretko nisu umeli da obuzdaju svoj južnoamerički temperament, pa je tako na susretu između Jugoslavije i Kanade brazilski sudija bio pogođen metalnim novčićem u glavu i u nastavku meča je pravdu delio umotan u zavoje. Organizacija nije bila na najvišem nivou. Svečano otvaranje je kasnilo jer predsednik Betankur nije na vreme stigao u dvoranu u Bogoti. Dešavalo se da u toku utakmica nestane struje, često su se semofori kvarili, a najbizarniji detalj dogodio se u duelu Brazila i Kine, kada je usled nevremena krov počeo da prokišnjava.

Reprezentaciju Kolumbije sa klupe je predvodio Džim Mekgregor, američki košarkaški misionar koji je nakon Drugog svetskog rata podučavao Evropljane. Radio je u Italiji, Grčkoj, Turskoj, Austriji i Švedskoj. Kasnije ga je put odveo u Afriku, da bi mu konačno odredište bila Južna Amerika, tačnije Kolumbija. O njegovom nomadskom načinu života napisana je i knjiga "Called for Travelling". Jedini zadatak koji je Mekgregor dobio pred Mundobasket je da se "Los Cafeterosi" (u bukvalnom prevodu proizvođači kafe) ne obrukaju. Pokušao je dodatno da osnaži talentom limitiran tim dovođenjem Rendija Roja Stivensa. U pitanju je jedan od prvih naturalizovanih igrača iz SAD u južnoameričkoj košarci. Ništa nije pomoglo, izgubili su sve utakmice na Turniru. Ostaće zabeleženo da su najveći otpor pružili protiv, tada još uvek aktuelnog svetskog prvaka, Jugoslavije. Selektor Mekgregor je kraj Prvenstva dočekao u zatvoru zbog problema sa vizom, pa je Kolumbiju na poslednjoj utakmici sa klupe predvodio njegov pomoćnik. Kada je ova selekcija u pitanju, trebalo bi napomenuti da su igrači do pred sam početak Šampionata bili u štrajku zbog odnosa matičnog saveza prema njima.

Šampionat koji je održan od 15. do 28. avgusta 1982. godine bio je i ostao, bar za sada, jedini na kome je Kolumbija učestvovala. Zlatom su se okitili igrači Sovjetskog Saveza, a za najboljeg igrača je izabran Rolando Frejzer iz Paname. Ono što je zanimljivo u vezi sa ovim izborom je to da je Panama zauzela deveto mesto i da Frejzer nije bio član idealne petorke. U njoj su se našli: Dok Rivers (SAD), Dragan Kićanović (Jugoslavija), Huan Antonio San Epifanio (Španija), Vladimir Tkačenko (SSSR) i Anatoli Miškin (SSSR).

Na Svetskom prvenstvu u Kolumbiji za Sovjete je debitovao Arvidas Sabonis sa samo 17 godina, a najbolji meč je odigrao protvi domaćina ubacivši im 28 poena. Pored toga, Šampionat u Kolumbiji će ostati upamćen po suzama Doka Riversa nakon finala. Iako je bio najefikasniji u redovima svoje ekipe, Rivers nije uspeo da pogodi šut za pobedu sa istekom vremena za igru. Sovjeti su slavili sa 95:94 i tako stigli do treće, poslednje titule svetskih šampiona.

Mundobasket u Kolumbiji je značajn i po tome što je bio prvi pod opkriljem FIBA-e na čijem je čelu bio Bora Stanković.


1986 - ŠPANIJA (Saragosa, Ferol, Malaga, Tenerife, Barselona, Oviedo, Madrid)

Bilo je potrebno da prođu 32 godine kako bi Amerikanci na Svetsko prvenstvo poslali tim kadar da ponovo osvoji zlatnu medalju. Na Šampionatu koji je održan u sedam španskih gradova, u periodu od 5. do 20. jula 1986. godine, selekcija koju je sa klupe vodio legendarni trener Lut Olson upisala je samo jedan poraz i to od Argentine u drugoj fazi takmičenja. Daleko od toga da su ostale rivale ponizili, ali Dejvid Robinson, Stiv Ker, Šon Eliot i Keni Smit, između ostalih, su najavili velike karijere.

Čak 11 od 12 košarkaša SAD-a je kasnije sa velikim uspehom igralo u najboljoj ligi na svetu. To nije uradio samo Tomi Amaker, plejmejker sa Djuka visok 180 centimetara. Kada je diplomirao 1987. godine Amaker je bio izabran na Draftu kao 55. pik treće runde od strane Sijetla. Međutim, "katovan" je pre početka sezone i odlučio je da se vrati na fakultet i upiše master studije. Nakon godinu dana posvetio se trenerskom poslu i trenutno samostalno vodi Univerzitet Harvard. Ovu školu je preuzeo 2007. godine i od tada je sa njom napavio nekoliki istorijskih rezultata.

Dres Sjedinjenih Američkih Država u Španiji je nosio Roni Sejkli i tako postao prvi naturalizovani igrač koji je zaigrao za ovu zemlju. Sejkli je rođen u Bejrutu, da bi se kao dete preselio u Grčku i već sa 16 godina debitovao za Panatinaikos. Život ga je zatim odveo u Sjedinjene Američke Države, gde je studirao na Sirakjuzu. Bio je deveti pik na Draftu 1988. godine, a u NBA ligi je proveo 11 sezona igrajući za Majami, Golden Stejt, Orlando i Nju Džersi. Karijeru je završio u Barseloni 2001. godine, a potom se vratio svojoj velikoj ljubavi - muzici. Roni Sejkli je još uvek aktivan kao di džej, izdao je nekoliko albuma i nastupao u velikom broju poznatih klubova širom sveta.
PLASMAN 1. SAD 2. SSSR 3. Jugoslavija 4. Brazil 5. Španija 6. Italija 7. Izrael 8. Kanada 9. Kina 10. Grčka 11. Kuba 12. Argentina 13. Francuska 13. Holandija 13. Portoriko 13. Zapadna Nemačka 13. Australija 13. Urugvaj 13. Panama 13. Angola 13. Novi Zeland 13. Južna Koreja 13. Obala Slonovače 13. Malezija MVP: Dražen Petrović (Jugoslavija)
Zanimljivosti vezane za Amerikance završavamo sa Magzijem Bougzom, koji je najniži igrač koji je ikada igrao na Svetskim prvenstvima. Njemu visina od samo 159 centimetara nije smetala da odigra 14 sezona u NBA ligi. Nastupao je na 889 utakmica najbolje lige na svetu, od čega na 556 kao starter. Igrajući za Vašington, Šarlot, Golden Stejt i Toronto beležio je 7.7 poena, 7.6 asistencija, 2.6 skokova i 1.6 ukradenih lopti u proseku.

Da se vratimo Svetskom prvenstvu iz 1986. godine. To je bio prvi Mundobasket na kome je uveden šut za tri poena i najmasovniji do tada. Na njemu su učestvovale 24 selekcije. Među njima nisu bili Filipini, čija Federacija nije imala sredstva da prvaka Azije pošalje u Španiju, pa je njihovo mesto zauzela Malezija. Ovoga puta nije bilo povlašćenih selekcija. Učesnici su podeljeni u četiri grupe sa po šest timova, a prva tri iz svake su izborila plasman u drugu grupnu fazu takmičenja. Od njih su formirane dve grupe iz koji su se po dva tima plasirala u polufinale.

SAD su u polufinalu savlade Brazil sa 96:80, dok je Sovjetski Savez u čuvenoj utakmici bio bolji od Jugoslavije sa 91:90 posle produžetka. Pogodio je Zoran Čutura za 85:76 na nešto više od minuta pre kraja regularnog toka meča, a čuveni Boris Mutić je u prenosu uzviknuo: "To je gotovo". Bilo je sve samo ne gotovo! Arvidas Sabonis je ubacio brzu trojku od table za 85:79. Usledila je izgubljena lopta Zorana Radovića u začetku napada, a potom još jedna trojka Sovjeta, ovoga puta Valerija Tihonenka iz kornera - 85:82. Ostalo je da se igra 40 sekundi, a španska publika, koja je sve vreme bila na strani SSSR-a, je dodatno "poludela". Na 12.8 sekundi pre isteka 40. minuta Vlade Divac, koji je tada imao samo 18 godina, napravio je pogrešno vođenje. Valdis Valters je pogodio trojku za izjednačenje i meč je otišao u produžetak. Na dva i po minuta pre isteka dodatnih pet minuta Divac je pogodio koš uz faul sa 90:89, ali je promašio dodatno slobodno bacanje. Na minut i 57 sekundi pre kraja Dražen Petrović je promašio prvo slobodno bacanje, pa drugo nije ni bio u prilici da izvede. Upravo sa linije za slobodna bacanja Sabonis je postavio konačan rezultat na minut i 35 sekundi pre kraja meča - 90:91. U poslednjem napadu "plavih" Aleksandar Petrović je bacio loptu u ruke rivala. U preostalih 40 sekundi Sabonis je promašio, ali su Sovjeti došli do ofanzivnog skoka i na kraju slavili. To je bio najbolniji poraz u istoriji jugoslovenske košarke.

Tri dana kasnije Amerikanci su slavili u finalu sa 87:85, dok je dan pre toga Jugoslavija bila bolja od Brazila rezultatom 117:91 u borbi za treće mesto i bronzanu medalju. U idelanom timu Šampionata su se našli: Dražen Petrović (Jugoslavija), Arvidas Sabonis (SSSR), Valeri Tihonenko (SSSR), Oskar Šmit (Brazil) i Dejvid Robinson (SAD). Plejmejker "plavih" je izabran za najboljeg igrača Svetskog prvenstva, dok je Nikos Galis (Grčka) predvodio strelce sa 33.1 poena po utakmici.

Jedan od događaja koji su obeležili Svetsko prvenstvo 1986. godine odigrao se van terena. Španski mediji su danima pisali u seks skandalu u kome je jedna konobarica optužila Dražena Petrovića i Stojana Vrankovića za silovanje. Vođa jugoslovenske delegacije Nebojša Popović je organizatorima zapretio da "plavi" neće učestvovati na završnoj ceremoniji ukoliko im oni i FIBA ne upute izvinjenje, što je i učinjeno.


1990 - ARGENTINA (Vila Balester, Santa Fe, Salta, Rosario, Kordoba, Buenos Ajres)

Nakon tačno četiri decenije Svetsko pvenstvo se vratilo tamo gde je i počelo - u Argentinu. Bilo je specifično po tome što su prvi put u istoriji na njemu mogli da nastupe neamerički igrači iz NBA lige. Pored Buenos Ajresa, domaćini su ovoga puta bili i: Vila Balester, Santa Fe, Salta, Rosario i Kordoba. Šampionat je bio na programu od 8. do 20. avgusta, a na njemu je učestvovalo 16 reprezentacija. One su podeljene u četiri grupe iz kojih su po dve najbolje selekcije išle dalje i formirale nove dve grupe. Po dva najbolja tima iz novoformiranih grupa su se plasirala u polufinale.

Do zlatne medalje, uz kiks protiv Portorika u okviru A grupe uprkos vođstvu od 17 poena razlike na poluvremnu, došla je Jugoslavija. Bilo je to treće i, ispostaviće se, poslednje zlato "plavih" koji su predstavljali veliku Jugoslaviju na Svetskim prvenstvima. Do njega su stigli preko Amerikanaca u polufinalu (99:91) i Sovjeta u finalu 92:75. Ono što je očekivalo Jugoslaviju u SSSR-u je već tada počelo. Litvanija se otcepila u martu 1990. godine i njeni igrači nisu bili deo tima u Argentini, a zanimljivo je to da je Vladas Garastas, takođe Litvanac, ostao na mestu trenera. U borbi za treće mesto Sjedinjene Američke Države su savladale Portoriko sa 107:105 posle produžetka.
PLASMAN 1. Jugoslavija 2. SSSR 3. SAD 4. Portoriko 5. Brazil 6. Grčka 7. Australija 8. Argentina 9. Italija 10. Španija 11. Venecuela 12. Kanada 13. Angola 14. Kina 15. Južna Koreja 16. Egipat MVP: Toni Kukoč (Jugoslavija)
U idealni tim Šampionata su uvršteni: Oskar Šmit (Brazil), Toni Kukoč (Jugoslavija), Vlade Divac (Jugoslavija), Keni Anderson (SAD) i Fiko Lopez (Portoriko). Kukoč je bio najbolji igrač, dok je Šmit ponovo poneo zvanje najboljeg strelca. Brazilac je beležio 34.6 poena po meču. Selekcija Italije je zauzela tek deveto mesto, uprkos tome što je upisala sedam pobeda i samo jedan poraz. Azuri su zauzeli treće mesto u B grupi, iza Brazila i Australije, a sve tri selekcije su imale po dve pobede i po jedan poraz. Najlošija koš razlika u ovom trouglu Italijane je odvela u borbu za plasman od devetog do 16. mesta.

Na Svetskom prvenstvu u Argentini, tačnije u Salti, viđen je rekord koji je još uvek na snazi. U borbi za 15. mesto Južna Koreja je savladala Egipat sa 117:115, a pobednike je predvodio Je Hur sa 54 poena. Zanimljivo je da su organizatori takmičenja upravo u Salti dozvolili svim školarcima i studentima da besplatno gledaju utakmice, jer poseta generalno nije bila na očekivanom nivou.

Završnica takmičenja se igrala u legendarnoj dvorani "Luna Park", baš kao i 1950. godine. Njen izgled i unutrašnjost se za 40 godina nisu mnogo promenili.

Na kraju bi trebalo pomenuti da su tokom trajanja Svetskog prvenstva u Buenos Ajresu viđene velike temperaturne amplitude. Posledice toga osetili su i pojedini igrači, koji su se razboleli. Među njima je bio i Dražen Petrović. Uz to, kada je ovaj događaj u pitanju vredi istaći da je njegov učesnik bio i tada desetogodišnji Luis Skola. On je bio deo ekipe koja je bila zadužena za čišćenje parketa tokom finanog susreta između Jugoslovena i Sovjeta.


1994 - KANADA (Hamilton, Toronto)

Domaćin Svetskog prvenstva 1994. godine trebalo je da bude Jugoslavija. Zbog sankcija joj je takmičenje oduzeto i dodeljeno Kanadi, a ostaće upamćeno što je na njemu po prvi put nastupio američki tim sastavljen od NBA zvezda. Kako se i očekivalo, "tim snova" pod rednim brojem dva se prošetao do zlata, a njegove uzdanice su bile: Šekil O'Nil, Alonzo Morning, Dominik Vilkins, Redži Miler, Šon Kemp, Džo Dumars... Sa klupe ih je vodio Don Nelson.

Mundobasket u Kanadi je održan u dva grada, Hamiltonu i Torontu, od 4. do 14. avgusta. Na njemu je učestvovalo 16 selekcija koje su bile podeljene u četiri grupe. Po dva najbolja tima su se plasirala u drugu fazu takmičenja, gde su obrazovala nove dve grupe, da bi nakon toga po dve najbolje selekcije igrale polufinale. Amerika je razbila Grčku sa 97:58, dok je Rusija savladala Hrvatsku sa 66:64. U borbi za bronzu Hrvatska je savladala Helene sa 78:60, dok je ekipa Dona Nelsona razbila Ruse sa 137:91!

U idealnoj petorci Svetskog prvenstva su bili: Sergej Bazarevič (Rusija), Dino Rađa (Hrvatska), Redži Miler, Šon Kemp i Šekil O'Nil. Snažni centar je izabran za najboljeg igrača, a najbolji strelac je bio Endru Gejz. Reprezentativac Australije je beležio 23.9 poena po utakmici.

Kako je Šampionat u Kanadi bio gotovo monoton sa rezultatskog aspekta, jer se unapred znao pobednik, događaji van terena su privukli veliku pažnju. Dvojica reprezentativaca Kube su dolazak na Mundobasket iskoristila da se nikada ne vrate u svoju zemlju, a zabeležen je i prvi doping skandal.
PLASMAN 1. SAD 2. Rusija 3. Hrvatska 4. Grčka 5. Australija 6. Portoriko 7. Kanada 8. Kina 9. Argentina 10. Španija 11. Brazil 12. Nemačka 13. Južna Koreja 14. Egipat 15. Kuba 16. Angola MVP: Šekil O'Nil (SAD)
Igra pod obručima nije najpopularniji sport među građanima Kube, iako je imala velikog fana u liku Fidela Kastra, koji je u mladosti važio za talentovanog beka. El Komadante je smatrao da je košarkaška igra savršena obuka za gerilsko ratovanje. Jedini period u istoriji kada je reprezentacija Kube predstavljala silu bile su rane sedamdesete, kada su osvojili bronzu na Olimpijskim igrama u Minhenu i četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u Portoriku. Nakon toga nisu beležili bitnije rezultate na najvećim takmičenjima.

Bekstva sportista sa Kube iz političkih razloga nisu bila retkost. Gotovo je nemoguće utvrditi tačan broj. Jedan od najvećih egzodusa dogodio se 1993. godine, nakon Igara Centralne Amerike i Kariba, kada je čak 44 Kubanaca zatražilo azil u Portoriku. Među njima je bio i najbolji košarkaš u zemlji Andres Gibert, koji je nedugo potom dobio poziv da zaigra u NBA ligi kao član Minesote Timbervulvsa. Nakon ovog ponižavajućeg događaja vlasti na Kubi dodatno su pooštrile mere sigurnosti kako bi sprečile da se nešto slično ponovi u budućnosti.

U delegaciji košarkaške reprezentacije Kube u Kanadi je bio prisutan veliki broj agenata čije je zaduženje bilo da u stopu prate igrače. Krilni centar Ričard Matienco se pred polazak na Svetsko prvenstvo oprostio od svoje porodice. Bio je odlučan da se ni po koju cenu ne vraća na Kubu. Nije imao hrabrosti za beg godinu dana ranije kada mu se ukazala prilika u Portoriku. Drugu je dočekao i iskoristio nakon meča sa Angolom u Hamiltonu. Matiencu je nakon bekstva pomoć pružio Alfredo Džordan, takođe kubanski imigrant koji je dugo godina živeo u Torontu, gde je držao obućarsku radnju.

Agenti su bili besni. Matiencov najbolji prijatelj iz reprezentacije Augusto Dukesne imao je velikih problema da objasni političkim komesarima kako nije bio upoznat sa planom svoga saigrača. Pritisak i pretnje su bile toliko velike da je i sam Augusto odlučio da pobegne. Dok je čitava delegacija bila zauzeta gledanjem utakmice između SAD-a i Rusije on se iskrao iz hotela da ga niko nije primetio. Tamo ga je čekao Matienco sa kombijem. Odvezli su se u dom Alfreda Džordana, gde je u čast košarkaša priređeno veliko slavlje.

Kuba je završila na pretposlednjem mestu. Na narednih šest Šampionata nije uspela da se plasira. Ričard Matienco je nastupao za klubove u Portoriku, Argentini i Urugvaju. FIBA je odbila njegov zahtev da obuče dres reprezentacije Urugvaja. Augusto Dukesne je ostao u Kanadi, gde je pohađao Univerzitet Durem.

Za doping skandal je bio zadužen Ašraf El-Kordi, reprezentativac Egipta. Nakon utakmice sa Portorikom izbačen je sa takmičenja zbog korišćenja zabranjenog anaboličkog steroida.


1998 - GRČKA (Atina)

"Dvanaest žigosanih" (The Dirty Dozen) je naziv kultnog filma Roberta Oldridža iz 1967. godine. Radnja filma dešava se za vreme Drugog svetskog rata. Glavni junak, američki major čiji lik tumači holivudski veteran Li Marvin, je dobio zadatak da osposobi za borbu 12 zatvorenika i da ih predvodi u samoubilačkoj misiji u okupiranoj Evropi. "Dvanaest žigosanih" je bio nadimak i američkog tima koji je od 29. jula do 9. avgusta 1998. nastupio na Svetskom prvenstvu u Grčkoj, tačnije Atini.

Pošto je 30. juna iste godine u NBA ligi otpočeo lokaut selektor SAD-a nije mogao da račune na najveće zvezde. U četvrtom po redu "timu snova" planirano je bilo da igraju: Tim Dankan, Kevin Garnet, Grent Hil, Kris Veber, Geri Pejton, Glen Rajs, Alan Hjuston, Tim Hardavej, Vin Bejker, Kristijan Lejtner, Terel Brendon i Tom Gugliota. Sve je palo u vodu kada je u najjačoj ligi sveta stupio štrajk. Naravno, pogođene su bile i ostale selekcije, ali branilac titule najviše.

Američka federacija je imala manje od mesec dana da selektuje novi tim sastavljen od igrača koji su za hleb zarađivali u Evropi i od univerzitetskih zvezda. Plan je bio da kičma ekipe budu veterani koji su u tom trenutku branili boje Fortituda iz Bolonje i Panatinaikosa, Dominik Vilkins i Bajron Skot. Pomenuti duo zahvalio se na pozivu iz solidarnosti prema mlađim kolegama u NBA. Ni najbolji američki košarkaši iz evropskih klubova, poput Henrija Vilijamsa ili Dejvida Riversa, nisu želeli da obuku dres reprezentacije.

U poslednjem trenutku bukvalno je skrpljen tim koji su predvodili dugogodišnji lider berlinske Albe Vendel Aleksis, Majkl Houkins iz Olimpijakosa, nekadašnji član Mičigenove "fantastične petorke" Džimi King, Džejson Saser, Bil Edvards, globtroter Džimi Oliver... U ekipu su upali i studenti Trejdžan Lengdon i Bred Miler, ali njihov doprinos na samom Šampionatu nije bio veliki. Poslednji rez nisu preživeli Rip Hamilton, omaleni Erl Bojkins i tadašnji organizator igre zagrebačke Cibone Čaki Etkins.
PLASMAN 1. Jugoslavija 2. Rusija 3. SAD 4. Grčka 5. Španija 6. Italija 7. Litvanija 8. Argentina 9. Australija 10. Brazil 11. Portoriko 12. Kanada 13. Nigerija 14. Japan 15. Senegal 16. Južna Koreja MVP: Dejan Bodiroga (Jugoslavija)
I ovako sastavljen tim je bio kandidat za medalju u Atini. Na kraju su do nje i stigli pobedivši u borbi za bronzu domaćina. Malo je nedostajalo i da se sa Jugoslavijom bore za zlato. U polufinalu su bili poraženi od "večitog rivala", reprezentacije Rusije, sa svega dva poena razlike. Trojka Aleksisa za pobedu iz velike udaljenosti nije priznata jer je vreme isteklo. U svakom slučaju, nisu se obrukali.

Do trona je stigla nova Jugoslavija, koja zbog lokauta nije mogla da računa na Vlada Divca, zbog povrede na Predraga Danilovića, Zoran Savić se oprostio od nacionalnog tima godinu dana ranije, dok je Grčka, zbog dvojnih pasoša, sprečila igranje Milana Gurovića, Predraga Stojakovića, Dragana Tarlaća... FIBA je presudila u korist "plavih" tek nakon Mundobasketa. Tome bi trebalo dodati da su Aleksandar Đorđević i Nikola Lončar na Šampionat krenuli roviti i bilo je pitanje da li će uspeti da se oporave.

NBA "lokaut" je otvorio sezonu lova na Amere, a brojni problemi su doveli do toga da svi žele da pobede i Jugoslaviju, koja je tada bila dvostruki uzastopni šampion Evrope i tim koji je na Igrama u Atlanti stigao do srebra. Naviknuti na zlata SSSR-a sjajni Rusi su želeli konačno nešto da osvoje, nakon srebra (1993) i bronze sa Evropskih prvenstava (1997) i srebra sa Svetskog pvenstva 1994. godine. Italijani, sa tada najboljom ligom Evrope, su uvek bili kandidati za visok plasman, dok su Grci želeli osvetu za dva poraza na Evrobasketu tri godine ranije, upravo u Atini.

U Grčkoj je učestvovalo 16 selekcija, a po prvi put na Mundobasketu su se igrali mečevi četvrtfinala. Timovi su bili raspoređeni u četiri grupe, a po tri najbolja iz svake su izborila plasman u drugu fazu takmičenja. Formirane su nove dve grupe sa po šest timova, da bi se po četiri najbolja plasirala u četvrtfinale.

"Plavi" su kroz B grupu prošli bez poraza. Savladani su bili Portoriko, Rusija posle produžetka i Japan. Rivali u E grupi su im bili Grčka, Italija i Kanada. Tu je četa Željka Obradovića doživela jedini poraz i to od Azura. Rezultat je bio 61:60. Put do zlata je vodio preko Argentine, ponovo Grčke i na kraju ponovo Rusa. Na Šampionatu su briljirali Dejan Bodiroga i Željko Rebrača, posebno centar koga su Rusi dobro zapamtili nakon finalne utakmice.

Protiv sjajnih rivala, povreda, spletki Grka i neprijateljski nastrojene publike Jugoslavija je stigla do zlata o kome se priča najmanje od svih ostalih. Istina je da nisu pobeđeni Hrvati ili Amerikanci, da nije bilo koševa koji se pamte, ali je bilo đavolski teško popeti se na vrh Olimpa i sa njega ponovo zapevati: "Atina je mali grad, a Grci...". U redu, ugasićemo Dejana Tomaševića u nama.

Osim Bodiroge i Rebrače, u idelnom timu Šampioinata su se našli i: Vasilij Karasjov (Rusija), Alberto Ereros (Španija) i Gregor Fučka (Italija). Za MVP-ja je izabran Bodi Bond, ali je ostao utisak da je to priznanje malo više zaslužio Rebrača. Zvezda Crvene furije je predvodila strelce sa 17.9 poena po utakmici.


2002 - SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE (Indijanapolis)


Najkošarkaškija zemlja u Sjedinjenim Američkim Državama je ugostila najbolje svetske selekcije od 29. avgusta do 8. septembra 2002. godine, a polovina lokalnog stanovništva u Indijanapolisu za to nije znala. Gotovo sve selekcije koje su se susrele sa domaćinom su imale veću podršku navijača. Tim SAD-a je bio jak, ne i najbolji mogući, ali sve što su do tada radili, kako su se odnosili prema Svetskim prvenstvima, kako su se pripremali za ono čiji su bili domaćini se skupilo na gomilu i karma je uradila svoje.

Po već oprobanom receptu, 16 zemalja učesnica je bilo podeljeno u četiri grupe, a po tri najbolje plasirane iz svake od njih su izborile plasman u drugu fazu Šampionata. Formirane su nove dve grupe sa po šest reprezentacija, da bi nakon toga po četiri najbolje plasirane ukrstile koplja u četvrtfinalu.

Najveće zvezde NBA lige u tom trenutku, poput Šekila O'Nila, Kobija Brajanta, Tima Dankana, Alena Ajversona, Kevina Garneta, Vinsa Karterta ili Trejsija Mekgrejdija, nisu izrazile želju da obuku dres reprezentacije. Pred početak Šampionata su otpali  i igrači koji su planirani kao nosioci. Džejson Kid je imao problema sa preponama, a Rej Alen sa kolenom. Pripreme američke reprezentacije trajale su samo 13 dana, a stručni štab na čelu sa Džordžom Karlom nije se bavio skautingom protivnika. Završili su na šestom mestu, poraženi su od Argentine, Jugoslavije i Španije. Uništili su perfektan skor američkih profesionalaca na velikim takmičenjima od 58-0 i po prvi put su ostali bez medalje od kada su NBA igrači počeli da nastupaju za nacionalni tim.

Jugoslavija je u Indijanu stigla kao najveći protivkandidat Amerikancima za zlato, ali ni kod "plavih" nije sve funkcionisalo savršeno. Veliki broj izgubljenih pripremnih utakmica i spor ulazak u Turnir uneo je nemir u ekipu. Veliko iznenađenje predstavljala je odluka selektora Svetislava Pešića da izostavi iz sastava Vladu Šćepanovića, koji je iza sebe imao odličnu sezonu u Partizanu. U timu nije bilo ni Željka Rebrače. Nakon poraza od Portorika u prvom kolu druge faze takmičenja pojavile su se glasine da Peđa Stojaković i Vladimir Radmanović žele da napuste ekipu. Navodno je Vlade Divac ugasio požar.

Supertalentovani Španci su u SAD stigli takođe sa određenim poteškoćama. Raul Lopez je teško povredio koleno tokom priprema. Pau Gasol nije odigrao nijednu prijateljsku utakmicu zbog problema sa mišićem na nozi. I pored toga što nije bio u potpunosti spreman Šampionat je odigrao na visokom nivou.
PLASMAN 1. Jugoslavija 2. Argentina 3. Nemačka 4. Novi Zeland 5. Španija 6. SAD 7. Portoriko 8. Brazil 9. Turska 10. Rusija 11. Angola 12. Kina 13. Kanada 14. Venecuela 15. Alžir 16. Liban MVP: Dirk Novicki (Nemačka)
Kanađani su smatrani za potencijalne favorite iz senke, ali nakon što su nastupe otkazali Stiv Neš, Džamal Meglor i Rik Foks bilo je jasno da od dobrog plasmana neće biti ništa. Na kraju nisu uspeli da dođu u drugu fazu, jer je Angola bila bolja od njih.

Šampionat u SAD-u ozvaničio je i dolazak na scenu jedne sjajne generacije argentinskih igrača. Iako im je situacija u domovini bila užasna, zbog ekonomske krize igrači su sami platili odlazak na Šampionat, na terenu su delovali gotovo nezaustavljivo.

Zlato Jugoslavije, velika pobeda nad Amerikancima u njihovoj dvorani u četvrtfinalu, trojke Milana Gurovića i neverovatna partija Dejana Bodiroge u poslednja dva minuta regularnog toka finalne utakmice su stvari koje su ostale da se pamte, a malo je onih koji se sećaju da je jedan meč "plave" delio od ispadanja u drugoj fazi takmičenja. U poslednjem kolu E grupe su savladali Tursku sa 110:78 i već su se pripremali za meč sa Gaučosima i četvrtfinalu, a onda se dogodilo čudo. Argentina je savladala Amerikance sa 87:80 i tako ih poslala na Jugoslaviju u četvrtfinalu.

Ostatak priče je poznat svim ljubiteljima košarke, a samu završnicu Šampionata je obeležila povreda skočnog zgloba Manua Đinobilija u polufinalu zbog koje nije mogao da pomogne saigračima u meču za zlato, kao i spektakularna ekipa Novog Zelanda. Tol Bleksi su svojom Hakom zaludeli planetu. Izbacili su Portoriko u četvrtfinalu i potom namučili "plave" u borbi za finale, a na poluvremenu te utakmice Pešić je izbacio Radmanovića iz tima. Novi Zeland je završio kao četvrti, što im ja najveći uspeh u istoriji.

U idealnoj petorci Svetskog prvenstva u Indijanapolisu su se našli: Manu Đinobili (Argentina), Peđa Stojaković (Jugoslavija), Dirk Novicki (Nemačka), Pero Kameron (Novi Zeland) i Ming Jao (Kina). Zvezda bronzane Nemačke je izabrana za najboljeg igrača, a bio je i najbolji strelac sa 24 poena po utakmici. Zanimljivo je da je deo Nemačke reprezentacije tada bio i Marko Pešić, pa se tako po prvi put u istoriji Svetskih prvenstava dogodilo da otac i sin osvoje medalje sa različitim nacionalnim timovima.

Zanimljivu priču u vezi sa ovim Mundobasketom je doneo i debitant, selekcija Libana. Imali su puno problema oko sastava tima, pošto trojica reprezentativaca nisu dobila američku vizu. Prvi trener im je bio Džoni Numan, Amerikanac koji je u toku Šampionata dobio otkaz. Finansijske poteškoće koje su imali im je rešio Roni Sajkli plativši sve troškove oko priprema za Svetsko prvenstvo.

Kada bi Šampionat iz Indijanapolisa morao da bude sumiran u jednoj rečenici... Na jednom od najboljih i najjačih Svetskih prvenstava ikada Jugoslavija je osvojila zlato, svoje peto, i postala prvi nacionalni tim, ako se izuzme izdanje Amerikanaca iz 1994. godine, koji je sa punim pravom mogao da se nazove najboljim na svetu.

Za "plave" junake je priređen nezboravan doček na ulicama Beograda. Niko nije slutio da nakon toga sledi sunovrat.


2006 - JAPAN (Hamamacu, Saporo, Hirošima, Saitama, Sendai)

Mundobasket u Indijanapolisu je bio poslednji koji je FIBA organizovala na čelu sa Borom Stankovićem. Njegovo povlačenje se poklopilo sa velikim padom nacionalnog tima Jugoslavije, kasnije Srbije i Crne Gore, a na kraju i Srbije. Organizacija Svetskog prvenstva 2006. godine je poverena Japanu, a ono je održano u pet gradova od 19. avgusta do 3. septembra. Katastrofalne partije na Evropskom prvenstvu godinu dana ranije na domaćem terenu koštale su Srbiju i Crnu Goru plasmana, ali je FIBA priskočila u pomoć i dodelila joj je specijalnu pozivnicu, kao i Italiji, Turskoj i Portoriku.

Po drugi put u istoriji na Šampionatu su nastupile 24 selekcije. Bile su podeljene u četiri grupe, a po četiri tima iz svake od njih su izborila plasman u osminu finala, što je bila novina na planetarnim smotrama. "Plavi" su se nekako ušunjali u drugu fazu takmičenja, sa skorom od dve pobede i tri poraza u A grupi. Isti učinak su imali trećeplasirana NIgerija i petoplasirani LIban. Uprkos tome što su izabranici Dragana Šakote poraženi od Nigerije oni se na ovom Šampionatu nisu obrukali. Namučili su Argentinu, tim koji je stigao do polufinala, dok su se u osmini finala herojski borili sa Špancima.

Do borbe za medalje su stigle selekcije Sjedinjenih Američkih Država, Španije, Argentine i Grčke, sve bez poraza! Nakon katastrofe u Indijanapolisu i Atini na čelo američke selekcije je postavljen Džeri Kolanđelo, a na klupu Majk Šaševski. Lebron Džejms, Karmelo Entoni i Dvejn Vejd su na Igrama 2004. skupljali iskustvo za ono što je sledilo.

PLASMAN 1. Španija 2. Grčka 3. SAD 4. Argentina 5. Francuska 6. Turska 7. Litvanija 8. Nemačka 9. Angola 9. Australija 9. Kina 9. Italija 9. Novi Zeland 9. Nigerija 9. Srbija i Crna Gora 9. Slovenija 17. Brazil 17. Japan 17. Liban 17. Portoriko 21. Panama 21. Katar 21. Senegal 21. Venecuela MVP: Pau Gasol (Španija)
U sklopu košarkaškog odrastanja mlade nade američke košarke su primile i šamar od Grčke u polufinalu Mundobasketa. Dok su svi očekivali da Heleni odbranom pokušaju da iznenade "tim snova" oni su se nadigravali sa njima i savladali ih sa 101:95. Španija je bila bolja od Argentine rezultatom 75:74 u meču u kome je Andres Noćioni promašio otvoreni šut za pobedu i u kome je povredu stopala doživeo Pau Gasol.

Po prvi i jedini put u istoriji, bar za sada, u finalu, odnosno na jednom od prva dva mesta, nije bilo Sjedinjenih Američkih Država ili Jugoslavije, odnosno Srbije. Na veliko iznenađenje, Španija je bez Gasola u finalu demolirala Helene sa 70:47 i tako stigla do zlatne medalje. Zvuči neverovatno, ali to je još uvek jedina medalja koju je Crvena furija osvojila na Svetskim prvenstvima. U borbi za treće mesto Amerikanci su savladali Gaučose sa 96:81.

Idelani tim Šampionata su činili: Teo Papalukas (Grčka), Manu Đinobili (Argentina), Karmelo Entoni (SAD), Horhe Garbahosa (Španija) i Pau Gasol (Španija). Uprkos tome što nije igrao u finalu, Gasol je izabran za najboljeg igrača Svetskog prvenstva, dok je Ming Jao bio najbolji strelac sa 25.3 poena po utakmici.

Jedna od najlepših priča sa Svetskog prvenstva 2006. godine je vezana za reprzentaciju Libana, koja je u grupnoj fazi takmičenja savladali velikog favorita Francusku. Četiri godine ranije Libanci su bili jedina selekcija koja nije upisala pobedu, a najzaslužniji za podvig u Sendaiju bio je čuveni Fadi El-Katib, strelac 29 poena.

Trijumf nad Galskim petlovima bio je neverovatan podvig kada se uzmu u obzir sve okolnosti koje su pratile pripreme libanskih košarkaša. U njihovoj domovini vladalo je ratno stanje. Hezbolah je 12. jula 2006. upao u severni deo Izraela, gde je ubio osam vojnika i oteo još dva. Usledila je odmazda. Izraelci su bombardovali bejrutski aerodrom, auto-put prema Siriji, mostove, energetsku stanicu, TV stanicu... Vojnim brodovima izveli su blokadu luka i na taj način su u potpunosti izolovali Liban. U takvim uslovima libanski košarkaši su bili prinuđeni da odrade pripreme. Iznad dvorane u kojoj su trenirali konstantno su se čuli izraelski lovci F-16 kako preleću. Krajem jula reprezentativci su uspeli u jednom autobusu da prebegnu u Jordan. Bili su bezbedni, ali sa mislima u domovini, gde su im bili najbliži. Rat je završen dan pred početak Šampionata u Japanu. Libanci su turnir okončali na deobi 17. mesta, ali su kod kuće dočekani kao heroji.

Šampionat u Japanu je oborio mnoge rekorde gledanosti. Na platformi FIBA-e gledanost je bila 150 puta veća nego na Olimpijskim igrama dve godine ranije. U Japanu je prodato 75 odsto dostupnih karata, a mečeve je uživo gledalo 225.000 ljudi, što je bio novi rekord. Rekord su oborili i predstavnici medija, kojih se za ovaj događaj akreditovalo 3.000. U 150 zemalja su mečevi direktno prenošeni, a po prvi put u istoriji sve afričke zemlje su bile pokrivene njima. Čitav svet je gledao kako Amerikanci ponovo padaju i poruka je bila jasna - nikome više nikada neće biti lako da stigne do trona.


2010 - TURSKA (Ankara, Izmir, Kajzeri, Istanbul)


Turskoj je dodeljeno domaćinstvo 16. Svetskog prvenstva, koje je održano od 28. avgusta do 12. septembra u Ankari, Izmiru, Kajzeriju i Istanbulu. Zadržan je isti format koji je viđen u Japanu - 24 selekcije su bile raspoređene u četiri grupe, a po četiri najbolje iz svake od njih su izborile plasman u osminu finala.

Amerikanci su na ovo takmičenje poslali tim pun mladih zvezda u naletu, koje su predvodili Kevin Durent, najbolji strelac NBA lige u sezoni koja je prethodila Mundobasketu, Derik Rouz, Rasel Vestbruk, Stef Kari Kevin Lav. Iskustvo je obezbeđeno u vidu Čonsija Bilapsa, Tajsona Čendlera i Lamara Odoma, tada dvostrukog uzastopnog šampiona sa Los Anđeles Lejkersima. Prošetali su se do zlata, mada bi trebalo napomenuti da je Brazil bio blizu pobede u okviru trećeg kola B grupe - 70:68.

Iako je već tri sezone briljirao u NBA ligi, ostao je utisak da je Kevin Durent partijama u Turskoj zaradio poštovanje čitavog sveta. On je bio najefikasniji igrač osvajača titule sa 22.8 poena po utakmici, uz 55.6 odsto realizacije šuta iz igre. Uz to, bio je jedini američki košarkaš koji je prosečno beležio dvocifreni broj poena na Šampionatu, pa je sasvim zasluženo proglašen za najboljeg igrača. Društvo u idealnoj petorci su mu pravili: Miloš Teodosić (Srbija), Hido Turkoglu (Turska), Linas Kleiza (Litvanija) i Luis Skola (Argentina). Zvezda Gaučosa je ponela zvanje najboljeg strelca sa 27.1 poena po utakmici.

Srbija je prvi put kao samostalna država nastupila na smotri najboljih svetskih selekcija, gde je stigla kao vice-šampion Evrope. Put izabranika Dušana Ivkovića do polufinala je delovao kao san, čija bi kruna bilo finale sa Amerikancima i osvajanje medalje.

U konkurenciji Argentine, Australije, Angole, Nemačke i Jordana reprezentacija Srbije je zauzela prvo mesto u A grupi sa skorom od četiri pobede i jednog poraza. Bolji od Orlova u drugom kolu su bili Panceri posle dva produžetka. Uprkos tome što se u osminu finala plasirala kao prva iz svoje grupe Srbiju je tamo čekao uvek neugodni komšijski derbi protiv Hrvatske. Bila je to nezaboravna utakmica u kojoj je Aleksadnar Rašić sebe upisao među besmrtne. Kod rezultata 72:72, na sekundu pre kraja meča, on je pogodio prvo i namerno promašio drugo slobodno bacanje i tako svoj tim odveo među osam najboljih.
PLASMAN 1. SAD 2. Turska 3. Litvanija 4. Srbija 5. Argentina 6. Španija 7. Rusija 8. Slovenija 9. Brazil 10. Australija 11. Grčka 12. Novi Zeland 13. Francuska 14. Hrvatska 15. Angola 16. Kina 17. Nemačka 18. Portoriko 19. Iran 20. Liban 21. Obala Slonovače 22. Kanada 23. Jordan 24. Tunis MVP: Kevin Durent (SAD)
Samo četiri meseca ranije Rašić je sa Partizanom savladao Cibonu i neverovatnom finalu ABA lige koje je odlučeno trojkom Dušana Kecmana preko čitavog terena. Upravo to finale je bilo razlog da Slavko Cvitković između dva slobodna bacanja srpskog beka izgovori ono o čemu se kasnije više pričalo nego o samoj pobedi:

"Ne možemo ništa za jednu sekundu. To mogu, ovaj, samo Srbi."

Duel sa Španijom, koja je nastupala bez Paua Gasola, u četvrtfinalu je doneo još jedan meč za pamćenje. Srpski košarkaši su bili željni osvete za ubedljiv poraz u finalu Evrobasketa godinu dana ranije, a Španci su želeli da pokažu da su spremni za velika dela i bez svog najboljeg igrača. Na 26 sekundi pre kraja Mark Gasol je zakucao za 89:89. Lopta je nakon tajmauta išla u ruke Miloša Teodosića, koji je trošio vreme i potom pozvao pikenrol. U toj akciji ga je preuzeo Horhe Garbahosa, a Teodosić se sa devet metara digao na šut i pogodio. Špancima je ostalo 3.1 sekundi, ali za to vreme nisu uspeli da upute šut ka košu.

Onda je na red došao polufinalni duel sa Turskom, koji je još uvek živa rana svim ljubiteljima košarke u Srbiji. Bio je to meč u kome su Orlovi morali protiv 12 turskih košarkaša, njihovog nesportskog ponašanja, publike i arbitara. Izabranici Dušana Ivakovića su bili bolji tim, zaslužili su da igraju finale, ali nisu iskoristili svoje šanse da meč liše neizvesne završnice u kojoj je Kerem Tunčeri, nakon gaženja aut linije, položio za 83:82 i odveo Tursku na megdan Amerikancima.

Pored spornog detalja sa samog kraja utakmice, ne bi trebalo zaboraviti uigranu akciju na minut i 20 sekundi pre isteka 40. minuta, kod rezultata 78:77, u kojoj je Omer Ašik tražio svoje oko po dvorani, a Bogdan Tanjević ga izveoi iz igre kako bi slobodna bacanja izveo Ender Arslan. Ašik je, zaključno sa mečom polufinala, do tada na Šampionatu pogodio 15 od 41 slobodnog bacanja.

Srpski košarkaši nisu zaspali do ranih jutarnjih sati i teško je bilo verovati da mogu nešto da urade u meču za treće mesto koji je bio na programu samo dan nakon tragično "izgubljenog" polufinala. Litvanija, koja je dobila specijalnu pozivnicu za učešće na Mundobasketu, je slavila sa 89:88.

Na kraju bi trebalo pomenuti incident koji se dogodio na "Akropolis kupu" u Atini zbog koga su selekcije Srbije i Grčke takmičenje u grupi počele oslabljene. U velikoj tuči Orlova i Helena je prednjačio Nenad Krstić, koji je potegao stolicu na Janisa Burusisa. Srpski centar je kažnjen sa tri utakmice neigranja, dok su Miloš Teodosić i Sofoklis Skorcanitis propustili prva dva meča U Turskoj. Kazne nisu bile sporne, ali su selektori obe selekcije kritikovali FIBA zbog toga što je odluku donela na manje od 48 sati pre početka Šampionata, čekajući više od nedelju dana od kada se incident dogodio.


2014 - ŠPANIJA (Madrid, Barselona, Granada, Las Palmas, Sevilja, Bilbao)


Sjajna generacija španskih košarkaša je dobila priliku da na domaćem terenu, na svom zalasku, odigra još jedan spektakularan susret sa "timom snova" i da stigne do druge medalje na smotrama najboljih svetskih selekcija. Organizacija Mundobasketa, koji je bio na programu od 30. avgusta do 14. septembra, je poverena Madridu, Barseloni, Granadi, Las Palmasu, Sevilji i Bilbau. Format takmičenja se nije menjao, ali jesu pojedina pravila i ime. Linija za tri poena je pomerena na 6.75 metara, dok je reket dobio oblik kao u NBA ligi. Umesto imena Svetsko prvenstvo uveden je naziv Svetski kup, a umesto za četiri godine naredni je predviđen za pet. Razlog je bilo izmeštanje iz godine u kojoj se igra Svetsko prvenstvo u fudbalu.

Kako bi odbranili zlato iz Istanbula, Amerikanci su poslali sjajn tim sa: Džejmsom Hardenom, Stefom Karijem, Kajrijem irvingom, Klejom Tompsonom, Demarkusom Kaznsom, Entonijem Dejvisom... Španci su doveli najbolje što su imali, Srbija je okrenula novo poglavlje stavljajući na klupu Aleksandra Đorđevića, Francuska, kao evropski prvak, je bila oslabljena neigranjem Tonija Parkera, a samo dve nedelje pre početka Šampionata Nando De Kolo je doživeo frakturu šake. Tome bi trebalo dodati uvek jake Litvance, već preiskusne Argentince i Brazilce i optimistične Hrvate.

Iz A grupe, koja je bila ubedljivo najjača, Srbija je izašla kao četvrtoplasirana, sa samo dve pobede u konkurenciji Španije, Brazila, Francuske, Irana i Egipta. Orlove je u osmini finala čekao duel sa neporaženom Grčkom, koju su dobili sa 90:72. Ostali favoriti su, uz manje ili više muke, opravdali očekivanja, a onda je za domaćina usledio šok u četvrtfinalu. Galski petlovi su "prebili" Crvenu furiju i otišli u polufinale. Meč je obeležio sjanjni Rudi Gober sa nestvarnom igrom u defanzivi, ali se kao glavni razlog loše igre Španije navodi to što su njeni igrači više nego što je trebalo slavili rođenje ćerke Marka Gasola.
PLASMAN 1. SAD 2. Srbija 3. Francuska 4. Litvanija 5. Španija 6. Brazil 7. Slovenija 8. Turska 9. Grčka 10. Hrvatska 11. Argentina 12. Australija 13. Dominikanska Republika 14. Meksiko 15. Novi Zeland 16. Senegal 17. Angola 18. Ukrajina 19. Portoriko 20. Iran 21. Filipini 22. Finska 23. Južna Koreja 24. Egipat MVP: Kajri Irving (SAD)
Orlovi su razbili Brazil u meču četvrtfinala (84:56), a potom su se u sjajnoj utakmici revanširali Francuzima za poraz u grupi (90:85). Amerikanci su preko Slovenije i Litvanije lako stigli do finala, gde su slavili sa ubedljivih 129:92. Iako su mnogi mislili da će Đorđević jakom odbranom da pokuša da ugrozi tim Majka Šaševskog, srpski selektor je, svestan da njegov tim nema šta da traži u ovom susretu, otvorio karte i pustio svoje igrače da se nadigravaju sa rivalom, po cenu ubedljivog poraza. U borbi za treće mesto Francuska je bila bolja od Litvanije rezultatom 95:93.

Kajri Irving (SAD) je proglašen za MVP-ja Svetskog kupa, a društvo u idealnih pet su mu pravili: Miloš Teodosić (Srbija), Nikola Batum (Francuska), Kenet Farid (SAD) i Pau Gasol (Španija). Džej Džej Barea (Portoriko) je bio najbolji strelac Šampionata sa 22 poena po utakmici.

Ako se izuzmu osvajači medalja, Svetski kup u Španiji su obeležile sjajne igre Senegala, kao i navijači Filipina.

Selekcija Senegala je stigla do osmine finala, gde ju je eliminisala Španija. Predvođena Gorgijem Đengom ova selekcija je u B grupi priredila velika iznenađenja savladavši Portoriko i Hrvatsku, a malo je falilo da uopšte ne učetvuje na Svetskom kupu. Na Bordu FIBA u Buenos Ajresu savezi Gvatemale, Maroka i Senegala su suspendovani na naodređeno vreme zbog, kako je navedeno, nesposobnosti njihovih čelnika da rade u skladu sa propisima. Kada je Senegal u pitanju, razlog za suspenziju je bilo lažiranje godišta košarkaša i košarkašica na Svetskim prvenstvima za igrače, odnosno igraćice do 19 godina koja su održana 2013. Nakon toga Košarkaška federacija Senegala je raspuštena, postavljeno je novo rukovodstvo koje je ispoštovalo sve zhateve FIBA i suspenzija je ukinuta u februaru 2014. godine.

Navijači Filipina su bili prava atrakcija u Sevilji. Njihova selekcija se domogla Mundobasketa prvi put posle 1978. godine, što je bio dovoljan razlog za slavlje na svakom meču, uprkos tome što su njihovi ljubimci pobedili u samo jednom. FIBA je to prepoznala i Filipinima je dodelila specijalnu nagradu za najvernije navijače.

Kada su manje lepe stvari u pitanju Šampionat je obeležila utakmica između Australije i Angole, koju je afrička selekcija dobila sa 91:83. Bila je to utakmica petog kola D grupe u kojoj su Bumersi imali dvocifrenu prednost na poluvremenu. Poraz u ovom meču potencijalno ih je vodio na Ameriknce u polufinalu, dok bi se pobedom u duelu sa Angalom sa njima susreli već u četvrtfinalu. Planovi su im pali u vodu kada ih je Turska eliminisala u prvoj utakmici nokaut faze takmičenja, a FIBA je otvorila istragu o nameštanju utakmice. Selektor Andrej Lemanis je pravdao svoju odluku da ne igra sa najboljim igračima time da je želeo da ih odmori zbog napornog takmičenja. Sve se završilo krajem novembra iste godine, kada je FIBA zatvorila istragu. Bumersi su prošli bez kazne, osim one u duelu sa Turskom.


2019 - KINA (Peking, Vuhan, Gvangdžu, Fošan, Šangaj, Nanđing, Šendžen, Donguan)

Davne 1978. godine Jugoslavija bila je jedina zemlja u Evropi koja je emitovala prenose sa Svetskog prvenstva u košarci iz Manile. Iste godine na 11. kongresu Komunističke partije Kine doneta je odluka da se počne sa politikom otvaranja prema svetu i dugim reformama koje će zemlju da izvuku iz žabokrečine u kojoj se tada nalazila. Tvorac velikog preokreta bio je Deng Sjaoping, čovek koji je tri puta politički padao i podizao se. Iza sebe nije ostavio mnogo spomenika jer ih se gnušao, ali je ostavio pragmatičnu rečenicu progesa: "Nije bitno da li je mačka crno-bela, bitno je da lovi miševe". Iz velikog siromaštva je izvukao 800 miliona ljudi. Kako je rekao Mario Vargas Ljosa, idući brzinom puža Kina je sela u bolid.

Domaćin narednog Svetskog kupa u košarci biće obećana zemlja 21. veka. Država u kojoj je moguće napraviti neboder od 57 spratova za 19 dana i u kojoj je u poslednje četiri godine potrošeno više cementa nego u SAD-u u celom 20. veku. Ona ima i mrežu od preko milion kilometara autoputa, a povrh svega u trenutnom petoletnom planu (da, ovo je i dalje komunistička zemlja) za obrazovanje će se izdvojiti preko 400 milijardi američkih dolara.

Preporod nije došao preko noći. Kina je jedna od zemalja sa najvećom tradicijom, te istorijski izvori sežu do više od 2000 godina pre nove ere. Hiljade i hiljade godina velikih previranja donosili su uspone i padove nekadašnjoj imperiji, pa Kinezi danas vole da kažu kako su oni oduvek bili velika svetska sila, samo što Zapad na njih nije obraćao pažnju. U njoj su nastali barut, kompas, papir i štampa - "četiri velika pronalaska drevne Kine", te, kako neki istoričari navode, četkica za zube, vatromet, mastilo, ispijanje čaja i brojne kartaške igre. Mislioci drevne Kine poput Lao Cea, Konfučija i Sun Cua mogu da stanu rame uz rame sa starogrčkim velikim umovima, a njihova maksima da je znanje iznad svega zadržala se do danas.
SVETSKI KUP 2019 GRUPA A: Obala Slonovače, Poljska, Venecuela, Kina GRUPA B: Rusija, Argentina, Južna Koreja, Nigerija GRUPA C: Španija, Iran, Portoriko, Tunis GRUPA D: Angola, Filipini, Italija, Srbija GRUPA E: Turska, Češka, SAD, Japan GRUPA F: Grčka, Novi Zeland, Brazil, Crna Gora GRUPA G: Dominikanska Republika, Francuska, Nemačka, Jordan GRUPA H: Kanada, Senegal, Litvanija, Australija
To je bila i zvezda vodilja posle smrti Mao Ce-Tunga. Nakon vremena u kome se proizvodio višak ideologije došlo je doba u kojoj se Kina okreće svojim korenima. Seljacima je vraćena zemlja, ukinute su beskorisne zemljoradničke zadruge, postepeno se država otvarala. Velike crvene propagandne panoe na prometnim raskrnicama smenjivali su reklamni bilbordi, najčešće stranih brendova elektronike, kojih nije bilo u prodavnicama. Ideja je bila da se izgradi svest dok Kina ne postane dovoljno bogata da kupi uvozne proizvode. U to vreme je bilo vrlo neobično videti stranca u Šangaju, nekada kosmopolitskom kineskom gradu, a jedan od prvih ambasadora zapada bio je niko drugi do Muhamed Ali, koji je sa oduševljenjem prihvaćen u najmnogoljudnijioj zemlji sveta. Ipak, pre njega kineski nacionalni sport, stoni tenis, spojio je Kinu i SAD nakon decenija užasnih odnose između ove dve, danas najveće, svetske sile. "Ping-pong diplomatija" obnovila je diplomatske i trgovinske odnose, što je predstavljalo jedan od stubova preporoda. Male lopte su pokrenule velike.

U bogatoj zaostavštini za budućnost kineskog filozofa Konfučija najznačajniji je njegov etički kodeks koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli, bliske i današnjim generacijama Kineza. To je rezultiralo činjenicom da se i u teškim vremenima za zemlju mali procenat studenata koji je odlazio u inostranstvo na školovanje u velikom procentu vaćao u zemlju. Takav trend je na snazi i danas, tako da nekoliko stotina hiljada studenata iz Kine odlazi na zapad po nova znanja koja kasnije vraćaju u svoju zemlju.

Najuticajniji kineski ekonomisti osamdesetih godina 20. veka tvrdili su da ako zemlja nastavi istim putem i bude vredno radila za 50 godina će se naći rame uz rame sa Jugoslavijom. To se, bar u košarci, nije dogodilo, ali je ekonomski Kina došla na korak od neprikosnovenih Sjedinjenih Američkih Država. Istih tih osamdesetih godina čuveni francuski modni kreator Pjer Karden izveo je prvu modnu reviju u reformisanoj Kini, dok su danas Kinezi kupci više od polovine sve luksuzne robe koja se proizvede u svetu. "Luj Viton", "Prada" i "Šanel" su zamenili uniformisane "Mao bluze", koje je nosilo više od milijardu ljudi. Pored mode, Kinezi su postali najveći svetski putnici. Oni godišnje na putovanja potroše nekoliko milijardi dolara.

O privrednom čudu uspavanog džina istoka dovoljno govore pomenute ilustracije. Ali, kako Kinezi navode, najveća revolucija desila se u načinu razmišljanja. Država u kojoj je izmišljen papirni novac u najvećem procentu trguje isključivo elektronski. Generacije rođene pedesetih i šezdesetih godina 20. veka potpuno su prihvatile digitalizaciju. Na pijacama velikih gradova QR kodovi se nalaze ispred svih tezgi, dok su vrhunac digitalizacije moderne Kine prosjaci koji milostinju skupljaju preko svoji pametnih telefona. Kina je postala lider na polju telekomunikacija, pokretači su 5G internet mreže i najveći proizvođači mobilnih telefona na svetu.

Kinesko društvo prototip je kolektivističkog društva. Zajednica je prevashodno zainteresovana za ostvarivanje opštih, društvenih ciljeva. Pored svih promena i dalje je prisutna visoka individualna i porodična međuzavisnost koja je Kinezima ostavila u nasleđe prirodnu sposobnost da se stave na mesto drugog i razumeju njegove poteze, pa nije čudo što je Kina uz prave političke odluke dosegla današnje visine. Glorifikovanje rada i samodiscipline, kontrolisanje životnih potreba i zahteva i, konačno, predana posvećenost samousavršavanju. Jednostavno rečeno, kineski "kolektivistički kapitalizam" kombinuje dva elementa: stari kapitalistički element takmičenja i konstantnog usavršavanja, izmeštajući ga sa individualnog na kolektivni nivo. Tako umesto pojedinaca koji se takmiče jedni sa drugima u okviru nevidljive, slabašne, liberalne države, kao što je to slučaj u zapadnom "individualističkom kapitalizmu", sada imamo čitavu naciju koja se takmiči sa drugim nacijama, potpomognuta jakom i centralizovanom državom, što daje impresivne rezultate.

U te impresivne rezultate, prema najavama zvaničnika, imaće priliku da se uvere svi navijači, igrači i novinari koji se upute u Kinu ovog leta. Luksuzni hoteli i restorani, prevoz koji je bolji nego bilo gde na svetu, tehnologija koja će novinarima pružiti maskimalne uslove za rad i osam dvorana od kojih je samo jedna satarija od 15 godina su delić onoga što Kina može da ponudi. Ovo dugo iščekivano Prvenstvo je prilika da zapadni svet još bolje prepozna veličinu kineske nacije i da starije generacije u potpunosti promene mišljenje koje su davno stekli o njoj.

(foto: FIBA)