Kada je pre nešto više od 10 godina naša zemlja pobedila u borbi za dobijanje Evropskog prvenstva u košarci, organizatori i javnost su na prvu loptu prihvatili ideju da kampanja za Evrobasket ide pod sloganom "Dobrodošli u zemlju košarke". I zaista, tadašnja državna zajednica Srbije i Crne Gore jeste bila zemlja košarke. Medalje svih uzrasnih kategorija su se slagale jedna na drugu, naši najbolji igrači su igrali glavne uloge u završnicama Evrokupova, ali i značajne uloge u NBA plej ofu. Snimali su se filmovi i serije o košarci, naši reprezentativci su bili zvezde i sportske i žute štampe, a košarka se mogla nazvati najvećim brendom ove države.
Međutim, dokaz da smo živeli u zemlji košarke bio je među nama, običnim ljudima. Školska igrališta, otvoreni sportski centri, improvizovani koševi ispred garaža, zavučeni tereni između solitera... Srbija je bila zemlja košarke zato što su obični ljudi IGRALI BASKET! Moj prvi kontakt sa Beogradom bio je odlazak na Adu Ciganliju na letnjem raspustu, kada je svih 15-ak terena bilo popunjeno sa po tri, četiri ekipe koje su čekale svoj red. U jednom trenutku na relativno malom prostoru bilo je preko 150 momaka koji nisu želeli ni da se kupaju ni da piju pivo ni da posmatraju zgodne devojke na plaži - već samo da pikaju basket!
Ne treba previše posmatrati situaciju da bismo zaključili da je danas stanje značajno drugačije. Mnogi tereni za basket su pusti, na mrežice se hvata paučina, a na terenima se obavljaju neke druge aktivnosti. Desetak godina kasnije Srbiju malo ko više smatra zemljom košarke, a tek poneki udar "spaldinga" o vreli asfalt podseti kako je bilo nekada.
Šta je oteralo basketaše sa terena? Razloga je dosta, neki su bitni, neki možda ne, ali generalno dosta toga se promenilo. Košarka je postala dostupnija na TV-u i preko interneta. Praktično, u svakom trenutku dostupni su nam prenosi aktuelnih mečeva, kao i snimci svih bitnijih koji su ranije odigrani. Lenji kakvi jesmo, često našu prirodnu potrebu za košarkom rađe zadovoljimo zavaljeni u fotelju i gledajući je nego direktno je igrajući sa društvom. Takođe, tehnološke razbibrige, poput Facebook-a i Call of Duty-ja ili sličnih igrica, pojele su ono vreme koje smo nekada trošili na večernji "tri na tri" okršaj. Svoj udeo u marginalizaciji bakseta imaju i ostali sportovi koji su naglo postali popularni. Novak Đoković je mnoge mlade ljude odvukao na teniske terene, a veliki broj novootvorenih teretana govori da je opcija gledanja u zamagljeno ogledalo sa tegom u rukama sada daleko popularnija od pikanja basketare.
Zbog svih navedenih stvari, mnogi su i zaboravili koliko je ulični bakset ustvari atraktivan sport. Sam po sebi se u velikoj meri razlikuje od klasične košarke zbog izražene slobodne forme. Basket nema univerzalna pravila, na jednom košu se igra do 21, na drugom do 16, na trećem na vreme. Na jednom kraju grada nema promene poseda, na drugom ekipa ima loptu posle primljenog koša. Igra se "jedan na jedan", "dva na dva", "tri na tri", a ima i ekstremnijih varijanti. Faul se nekada traži za mrki pogled, a ponekad ni izbijeni zub nije dovoljan za to. Basket je za mnoge bio jedan od glavnih puteva socijalizacije. Ako iz nekih razloga kod kuće ne bi prošao određene vaspitne lekcije, na basketu bi uvek mogao da nauči šta je pravo jačeg, šta je poštovanje prema starijima, ali i drugarstvo.
Ulični tereni su vrlo često pričali mnoge "filmske" priče zahvaljujući urbanim legendama koji su ih pohodili. Svako od nas zna onog jednog lokalnog tipa koji je isprašio nekog profića koji igra za pare u inostranstvu. Basket u osnovi ima košarku kao igru, ali je mnogo više zasnovan na improvizaciji, ličnom pečatu i individualnim kvalitetima pojedinaca. Današnja košarka se zasniva na klincima koji rano počinju organizovano da treniraju i mnogi treneri kažu da im fali upravo ona drskost i ulični štih koji se dobija na basketu. Nažalost, većina klubova i škola košarke zabranjuju mladim igračima da tokom pauze igraju basket. Novi trenerski talas Srbije, koji se zasniva na šablonima, crtanjima akcija i upornom uvežbavanju istih stvari, ne nalazi za shodno da se igrači za neke stvari dodatno mogu obučiti i na betonu.
Naravno, ovaj blog ipak nećemo posvetiti njima. Otkazi vodećih reprezentativaca, (ne)stručan rad trenera mlađih kategorija, menadžerske igre, degutantna prepucavanja čelnika vodećih klubova... Stvari koje svakodnevno po medijima zagađuju našu košarku ostavićemo po strani i još jednom ćemo se okrenuti nama, košarkaški "običnim ljudima" koji su nekada davno svaki dan igrali basket, a sada ne. Uskoro ćemo imati prilike da gledamo dokumentarni film "Doin' it in the park", koji govori o njujorškoj uličnoj košarci, a to je još jedna prilika da se zarazimo starim virusom. Tako ponovo možemo da se prisetimo da je basket više od igre i da je bliži pojmu celovite subkulture nego običnog sportskog nadmetanja.
Svaki teren na kojem smo odrastali ima svoju priču, dramske elemente i živopisne likove koji odudaraju od klišea. Primera je mnogo, a ja pamtim između ostalog i:
-dvometraša koji uporno odbija da uđe u reket i konstantno prangija trojke,
-lokalnog zgubidana koji ne zna da vodi loptu i ima "čildresovski" izbačaj, ali ne promašuje,
-matorog bivšeg košarkaša koji ne želi da prizna da više nije konkurentan i samo galami po terenu,
-malog bogataša koji ima nove "džordanke", "AND1" znojnicu i orginal Kobeov dres, a ne može da se sastavi s loptom,
-rukometaša koji u svakom polasku u dribling pravi korake, ali niko ne sme da mu ih traži jer je najjači,
...a ne sumnjam da svako od vas ima slične primere koji sa moderno organizovanom košarkom baš i nemaju veze, ali na uličnom basketu imaju svoju ulogu i značenje.
Nisam siguran koliko kriza u domaćoj košarci ima veze sa padom uličnog basketa, ali voleo bih da zapušteni tereni ponovo ožive. To bi značilo da uspešne kompanije ponovo mogu da se reklamiraju preko organizacije turnira, da naši poznati košarkaši, kao promoteri, ponovo dođu među mlade sportiste, da domaći hip-hop umetnici ponovo slažu rime o košarci i snimaju spotove na terenima, da filmski radnici kroz životne teme u svojim ostvarenjima provlače ovaj sport kao što su to radili ranije ("Jedan na jedan" i Nebeska udica), da nervozni penzioneri ponovo psuju sa terasa zbog remećenja popodnevnog mira...
Kada se malo bolje pogleda, to verovatno i jeste put ka nekom ozdravljenju ovog sporta. Batali košarku preko Fejsa i kladionice. Ne prosipaj nepotrebno znanje na košarkaškim forumima. Veži pertle, uzmi loptu i "zagrizi beton"!
(foto: flickr.com)
