Zvoni mi telefon, zove urednik iz prestonice. Opa! Povišica, pomislih. Šta drugo i može večiti optimista kao ja?
"Panajotoviću, vidiš li, bre, ti kako je Lončar pokidao sa tekstom o Dunavu i Zorčiću? Ne kao ti, sto godina pišeš tapete o domaćoj košarci i u svakom tekstu otkrivamo smisao života. Od sada imaš zadatak da praviš i ti reportaže sa utakmica, to ljude interesuje, to se čita, a ne tvoja s.... (filozofiranja) o interesima srpske košarke."
Šta ću, primim kritiku dostojanstveno kao nedavno gradonačelnik grada u kome živim, kriv sam. Otvorim sajt Košarkaškog saveza Srbije i pronađem raspored utakmica mlađih kategorija, iako su se dobro potrudili da ga sakriju od svih. U nedelju od pola pet Nibak dočekuje ekipu Mege. Odlično, baš to mi treba.
Autobusom od Trga do Duvaništa, karta 60 dinara. Nije mi do para za gas, nego da ne razmišljam za parking, a Jugo je i često na meti lopova. Na ulazu u salu Osnovne škole "Dušan Radović", tačno ispod znaka za zabranjeno pušenje, stoji jedan ljubitelj košarke i puši. Poranio na utakmicu, kao i ja.
"Novinar, gledao sam te pre neki dan na televiziji da pričaš. Sve si u pravu. Sledeći put da pomeneš i mog klinca, ću častim, nije problem", ispriča mi na brzinu glava iza dima. Ja se osmehnuh, delom ponosan što me prepoznaje, istovremeno i postiđen jer očigledno dobro prepoznaje i moju branšu i kako ona u velikom delu funkcioniše.
Igrači su se uveliko zagrevali kada sam seo na tribine. Odmah sam pogledom potražio i najveći razlog zbog koga sam došao na meč, Marka Pecarskog. Imam običaj da gledam buduće superzvezde dok su još na domaćim parketima. Osećam se privilegovanim jer će neko za par godina davati dobre pare za kartu njihovih utakmica, a sada su nam tu ispred nosa i ja to koristim.
Namučio sam se da pronađem Marka na parketu. Vidim jednog momka sa brojem 15, liči mi na njega, isto se kreće, ali nešto mi nizak. Pogledam spisak igrača i shvatim šta me zbunjuje. Pecarski se zagrevao pored mladog Gruzijca Goge Bitadzea i još mlađeg Bosanca Amera Mehića, koji su, brat bratu, zajedno viši od četiri i po metra. Pored njih dvojice Marko je delovao kao nisko krilo.
Dobro je, tu je, na trenutak sam pomislio da je možda preskočio ovaj meč. Mislim, nisam bio toliko euforičan zbog Marka, ipak je on još dete i mnogo rada je tek pred njim. Ali, nisam hteo da propustim da pogledam naslednika čoveka zbog koga sam zavoleo košarku. Miroslav Pecarski, Markov otac, o njemu razmišljam dok stojim mirno uz himnu Srbije, okrenut prema zastavi koja već godinama visi okačena na šipku od armature, "fi 10", odokativno.
Bio sam još sasvim mali da bih shvatao vrednost igrača poput Milenka Savovića ili Željka Obradovića. Jeste, Đorđević, Divac, Paspalj... Sve pršti od talenta, ali niko nije zakucavao kao Pecarski, a atraktivni potezi su ono što privlači decu. U to vreme malo gde su table bile sa zglobnim obručima. Zakucavalo se retko, a i to je uglavnom bilo ne preterano atraktivno. Niko nije smeo da "visi". A, njegovim povratkom iz Amerike u Jugoslaviju, pojam atraktivnih poteza je podignut na viši nivo. Nije mnogo mario ni za tablu ni za obruč, njegova zakucavanja su bila nešto do tada neviđeno na domaćim terenima. Na Jutjubu, nažalost, nema dovoljno kvalitetnih klipova iz tog vremena, a zakucavanja Pecarskog protiv Makabija i Trejsera iz Milana su tih godina krasila špice sportskih emisija. Bio je prvi koji je zakucavao igračima u lice, "posterizovao" ih po današnjem žargonu. Prvi je zakucao iza leđa u igri. Svi smo se vrteli danima nakon toga na okačeni obruč na drvetu ispred zgrade, pokušavajući da ponovimo to čudo neviđeno. Uveo je ono što danas zovemo "igra iznad obruča". To tada nije bilo zastupljeno, drugačiji tip visokih igrača je bio u većini.
Najvažnije, po mom mišljenju on je bio okidač u tim zlatnim godinama jugoslovenske klupske košarke. Već narednih sezona smo dobili "dankere" kakvih sve do one strane okeana nije bilo. Mlađa garda, koju su predvodili Kukoč, Komazec i Danilović, je počela da leti ispod krovova dvorana širom bivše države, a danas je teško i, pomalo naporno, objašnjavati mlađim ljubiteljima sporta koji je to nivo kvaliteta bio.
U to vreme nisam imao priliku da uživo posmatram takve košakaške veličine, ali zato sam danas u niškom naselju Duvanište. Naslednik mi neće promaći.
Jak prvi utisak ostavljaju treneri ekipa. Domaće predvodi Milan Josić, selektor kadetske reprezentacije Srbije, a na drugoj strani Vlada Vukoičić, iako mlad, već iskusan i prekaljen i na seniorskom nivou. Razmišljam o njima kao kolateralnoj šteti stanja u evropskoj košarci. Opšta besparica i besmisao takmičenja po Evropi dovela je do toga da imamo fantastičan stručni kadar i na klupama prvoligaških, ali i klubova mlađih kategorija. Da se u Evropi više plaća sumnjam da bismo mogli da ih zadržimo u ovolikom broju.
Potajno sam se nadao da utakmica može da bude zanimljiva. U obe ekipe, iako je liga juniorska, pretežno igraju kadeti. Jedina razlika je što u niškom timu igraju deca iz Niša i bližeg regiona, a u Megi probrana dečurlija iz čitave Srbije, pa i iz inostranstva. Šta reći više, Goga Bitadze je dan pre meča u Nišu igrao prvoligaški duel u dresu Smedereva i za 22 minuta na parketu zabeležio 18 poena i devet skokova protiv Napretka iz Kruševca.
Igrači Mege su već u prvoj četvrtini stigli do dvocifrene prednosti i rešili sve dileme oko pitanja pobednika. Od početka su znalački koristili prednost u visini i snazi. Upravo preko Marka Pecarskog, dominantnog pod oba koša, stvarali su prednost na startu meča. Presing u odbrani je već stari, oprobani recept koji je i na ovom meču davao efekta. Loš procenat šuta za tri kompenzovali su skokom u napadu. Zahvaljujući njemu su imali dosta poseda više u odnosu na domaću ekipu. Pecarski nije odigrao fantastičan meč, ali sam bio zadovoljan onim što sam video. Pre svega, mozak mu radi u svakom momentu, aktivan je na obe strane terena, ne zabušava, što je vrlo pohvalno za mladog igrača na ovakvim, unapred dobijenim mečevima. Svestan je da privlači najviše pažnje protivničke odbrane i to vrlo mudro koristi, prepoznaje takve situacije i ostavlja prostor saigračima da lakše dolaze do koša.
Ali, igrač koji je najviše prikazao u pobedničkoj ekipi zove se Nikola Mišković. I njegovog oca sam gledao u dresu Spartaka, kada je u tandemu sa Koturevićem bio i nadomak reprezentacije, a kasnije je igrao i za Crvenu zvezdu. Po viđenom, sin ima predispozicije da nadmaši očevu dobru karijeru. Građen idealno za poziciju niskog krila, iako u mlađim kategorijama bez problema može da igra i "četvorku". Dugačke ruke, široka ramena, vrlo brz i pokretljiv. Predaleko mu je bila trojka u Nišu, solidno se ispromašivao, ali je svoje fizičke predispozicije znao da iskoristi u igri pod košem i vrlo lako i raznovrsno je dolazio do poena.
I o Nibaku može dosta da se piše, da ne ispadne da ta deca nisu talentovana. Daleko od toga. Videlo se da su dosta vremena proveli u pripremi meča. Često su menjali odbranu, pokušavajući da pronađu pravi način da zaustave najdominantnije igrače Mege. To im je najočiglednije pošlo za rukom početkom treće četvrtine, kada igrači Vlade Vukoičića dugo nisu mogli da reše zonu 3-2 domaćih, dok su bili dosta uspešniji na zonu 1-3-1 u prvom poluvremenu. U napadu se Nibak trudio da "ispoštuje" loptu. Vrlo pažljivom selekcijom šuta su došli do veoma pristojnih procenata za meč u kome su poraženi. Nepošteno bi bilo preskočiti sjajnu partiju Strahinje Stankovića, momka koji je postigao 23 poena, čak 18 u drugom poluvremenu. U tom periodu oslobođan je prostor Stankoviću da igra "jedan na jedan" sa direktnim čuvarima, a on je to koristio više nego dobro. Posebno se istakao u šutu za tri poena, gde je pogodio pet od šest šuteva.
Zaključak bi trebalo da glasi da u Sremskoj Mitrovici mogu da budu srećni kakvu generaciju imaju. Samo, kada bi ovaj tim bio iz Sremske Mitrovice, jer utakmice na kojima su domaćini igraju u Beogradu.
Kući sam se vratio peške. Jeste malo daleko, ali je zdravo prošetati. Stigao sam kada su utakmice ABA lige bile završene i znam da nisam pogrešio što mi one nisu bile izbor za nedeljno popodne.
(foto: KK Mega Leks / Ivica Veselinov)
