Pozdrav svim čitaocima i posetiocima "MVP portala" i mog Bloga. Od poslednjeg pisanija prošlo je čitavih osam meseci, te sam odlučio da uzmem "pero u ruke" i zabeležim na papir poneku svoju misao i utisak koji ću podeliti sa vama. Naravno, pošto pero i mastilo nisu aktuelni već dobar broj decenija, a i papir postaje sekundarni izvor informacija, moje pero i mastilo su tipke na tastaturi, a papir je Majkrosoftov program "Word". Neplaćena, krekovana verzija, naravno. Živeli torenti!
U momentu pisanja ponosni sam stanovnik jedne od lepših i traženijih banja u Evropi. U pitanju je Laško - gradić / banja, koji / koja prema zvaničnim informacijama broji oko 3.500 žitelja raštrkanih po nekolicini zgrada u centru, kao i po kućama na brojnim obroncima koji okružuju ovo malo-veliko mesto. Prelepa šetališta, planinske staze, kao i odlični restorani i kafei pored reke daju mu dušu, pogotovo sada kada sunce sija tokom čitavog dana. Grad je poznat po "Pivovarni" (Pivari), Košarkaškom klubu i termalnim vodama. S obzirom na to da nisam tehnolog, radnik u skladištu ili direktor (eh, sudbino pusta...), a još manje sam došao da se topim po saunama i kupam u termalnim vodama (iako to uradim sa vremena na vreme), ja sam ovde zbog ovog drugog navedenog, košarke i Košarkaškog kluba Zlatorog Laško, za koji nastupam.
Pre desetak dana overen je plasman u Ligu za prvaka. Ipak, put i način na koji je to ostvareno daleko su od jednostavnog i tipičnog. U momentu mog dolaska Zlatorog je bio sedmi na tabeli lige koja broji 12 timova, što za klub velikog renomea u Sloveniji predstavlja svojevrstan neuspeh. Prvih par mečeva nakon mog dolaska sve je delovalo pomalo neuklopljeno. Ja sam bio nov, došao je još jedan igrač, nakon nekog vremena još jedan i što je bio najveći "udarac" - klub je promenio trenera neposredno pred moj dolazak. Tada je počeo jedan proces ponovne izgradnje ekipe i vraćanja kluba na pobednički tok. To nije lako ni kada je ekipa sklopljena u avgustu, a kamoli kada u decembru dolazi do većih rezova.
Slovenačka liga je dobro organizovana, sa kvalitetnim strancima i dobrim i nezgodnim domaćim igračima koje skoro svaka ekipa ima, te je i svaki meč, bio na domaćem ili gostujućem terenu, prava borba tokom svih 40 minuta. Igra se čvrsto i, što je veoma dobro, jako brzo, jer su svi timovi odlično fizički pripremljeni. Svaki meč je izazov i stvarno se niko ne sme potceniti, jer se to, kao po pravilu, obija o glavu. Mi to sebi nijednom nismo dozvolili. Uz malo muke i dosta truda uspostavljena je odlična "hemija" i sistem u ekipi. Od tima koji su mnogi otpisali vratili smo se u situaciju da se borimo za sam vrh tabele. Poslednja tri kola smo igrali protiv tri prvoplasirane ekipe na tabeli - protiv Hopsa iz Polzele, Rogaške Slatine i poslednji meč koji nas je čekao bio je ubedljivo prvoplasirani Helios i to na njihovom terenu u Domžalama.
Prva dva meča smo igrali na domaćem terenu i uverljivom igrom stigli do dve krucijalne pobede, kao i prilike da se u Domžalama, u poslednjem kolu, borimo za sezonu. Prvoplasirani tim nikada nije lak protivnik, pogotovo kada se protiv njega "vadiš" i još na njegovom terenu. Svesni da možemo puno da izgubimo, ali i da pobedom dobijamo mnogo dobro smo se spremili i hrabro nastupili na tom meču. Vreme koje smo proveli zajedno dovelo je do toga da se mnoge kockice u našoj igri i odnosima sklope. Utakmicu smo pobedili, tek nakon produžetka, pre svega na volju i na želju, a posle na kvalitet, jer u takvim mečevima, kada odlučuje jedna lopta, pobeđuje koncentrisaniji i požrtvovaniji.
Treninzi su nam uživanje, radi se jako, takmičarski naboj je snažan, ali treniramo jedni druge da budemo bolji. Atmosfera je uvek vesela, ali ne prelazi granice pristojnog. Zna se da trener vodi glavnu reč i svi se ponašamo u skladu sa tim. On je, pak, našao savršenu ravnotežu pri uspostavljanju odnosa sa nama, tako da smo svi, igrači i stručni štab, postali jedna velika porodica, te se odlično slažemo. Zadovoljstvo je raditi kada su ljudi spremni da se žrtvuju i bore jedni za druge, da kritikuju kada je neophodno, ali i da se svi kolektivno nasmeju i opuste. Uostalom, svaki posao je lagan, koliko god zahtevan bio, ukoliko ti pričinjava zadovoljstvo da ga radiš.
Što se mene tiče, jako sam srećan što posle dve godine moja sezona traje makar do maja, odnosno što moj tim ima relevantnu ulogu na košarkaškoj mapi zemlje u kojoj nastupam. Pravo je uživanje odmeravati snage sa elitom i najjačim timovima u državi, što mi je prethodne godine za dlaku izmaklo i ostavilo pomalo gorak ukus, iako su svi ocenili da je prošle sezone Vršac bio pravo iznenađenje i osveženje u Košarkaškoj ligi Srbije.
Kvalitetan i pošten rad se pre ili kasnije isplati, zato ja pokušavam da radim što je više i što je kvalitetnije moguće. Upravo zato što nismo prestajali da radimo i da verujemo u to što radimo Liga za prvaka će biti naše takmičenje i kruna sezone. O dometima je nezahvalno pričati. Bili smo otpisani, a vratili smo se u velikom stilu u vrh tabele. Jedino što nam ostaje jeste da gajimo prijateljstvo, radimo snažno, damo sve od sebe na svakoj utakmici, a za šta će to biti dovoljno videćemo u maju. Do tada, pijte samo Laško pivo kako bi nam premije za osvojeno Prvenstvo bile što veće. :)
Do sledećeg Bloga, veliki pozdrav iz sunčanog i procvetalog Laškog!
(foto: kzs.si)
