U ZMAJEVOM GNEZDU: Rivali Srbije

Fošan je grad na samom jugu Kine. Sa okolinom ima nešto više od sedam miliona stanovnika, a njegovo ime u prevodu znači Budina planina. Fošan će biti domaćin D grupe Svetskog kupa u prvoj fazi takmičenja, a i grupe I u drugoj fazi u kojoj će se naći po dva najbolja tima iz grupa A i B.

Kroz grad protiče reka Fen, a nastao je u srednjem veku u blizini porušenog budističkog hrama za vreme dinastije Tang. Grad odlikuje sjajna infrastruktura, a u njemu se godišnje napravi više od polovine svetske proizvodnje klima uređaja i frižidera. Fošan je poznat i po kulturi borilačkih veština. Jedan od najpoznatijih građana bio je Ip Men, čuveni učitelj Brusa Lija.

Srpski košarkaši će  u meču sa Angolom otvoriti Šampionat u najnovijoj dvorani od svih gradova domaćina. "Internacionalni Fošan kulturni i sportski centar" je počeo sa radom 2018. godine i ima kapacitet od 14.700 mesta, te predstavlja jedno od najmodernijih sportskih zdanja u Aziji. Pored dve pomenute selekcije, prolaz u drugu fazu Svetskog kupa iz D grupe će tražiti još Italija i Filipini.

U redovima koji slede ćemo vas upoznati sa svim rivalima Orlova, dok ćete o nacionalnom timu Srbije moći da čitate u odvojenoj najavi, uoči početka Svetskog kupa.



Uprkos tome što je osvajala medalje na Olimpijskim igrama i Evropskim prvenstvima, Italija nikada nije uspela da stigne do pobedničkog postolja na Mundobasketu. Dva puta su bili veoma blizu, 1970. u Jugoslaviji i osam godina kasnije na Filipinima, kada im je bronza izmakla zbog primljenog koša sa zvukom sirene.

Kroz svoju istoriju Italija je na smotri najboljih svetskih selekcija bila osam puta. Azuri su izborili plasman na premijerni Mundobasket u Argentini, ali su otkazali učešće. Početkom 1950. u Francuskoj se igrao kvalifikacioni turnir na kome su suvereno osvojili prvo mesto. Sa klupe ih je predvodio Eliot Van Zandt, tamnoputi Amerikanac. Njegova životna priča je veoma zanimljiva. U pitanju je veteran Drugog svetskog rata, koji je nakon završetka sukoba ostao da živi u Firenci. Pored toga što je postao košarkaški selektor učio je Italijane bejzbolu, softbolu, badmintonu, a kasnije je dobio posao u fudbalskom klubu Milan kao kondicioni trener.

Italija u Južnu Ameriku nije otputovala, a zvanično obrazloženje je glasilo da igrači nisu dobili dopuštenje da odsustvuju sa posla i studija. Takav ishod naročito je rastužio italijanske iseljenike u Argentini, koji su imali nameru da u saradnji sa organizatorom takmičenja prikupe novac kako bi finansirali daleki put svojih zemljaka. Na kraju su umesto Azura na Svetsko prvenstvo pošli Jugosloveni. Međutim, Italija nije bila bez predstavnika na turniru. Arbirtar Gualtjero Foljati sudio je odlučujući meč za zlatnu medalju između Argentine i Sjedinjenih Američkih Država.

Premijerno izdanje na Svetskim prvenstvima Italijani su imali u Brazilu 1963. godine. Selektor reprezentacije bio je Karmine 'Nelo' Paratore, iskusni stručnjak koji je najveći uspeh u karijeri ostvario kada je sa Egiptom osvojio Evropsko prvenstvo 1949. godine. U Rio je poveo izuzetno mlad sastav u kojem su samo dva igrača bila starija od 25 godina. Neiskusni tim se zadovoljio sedmim mestom. Identičan plasman ostvaren je i četiri godine kasnije u Urugvaju.

Prvi značajniji pomak ostvaren je pod vođstvom Đankarla Prima u Jugoslaviji 1970. Na svetskoj sceni debitovao je jedan od najboljih italijanskih košarkaša u istoriji Dino Menegin. Svega dva meseca pre Šampionata dvadesetogodišnji Menegin je postao prvi Evropljanin ikada koji je izabran na NBA Draftu, a da nije studirao u SAD. Njega su kao 182. pika pokupili Atlanta Houksi. Iako nisu uspeli da se domognu odličja, Italijani su po prvi put u istoriji uspeli da pobede Amerikance.

Još bliži medalji Italijani su bili 1978. na Filipinima. Nakon što su propustili Mundobasket u Portoriku, Manila je bila prava prilika da generacija Dina Menegina i Pjerluiđija Marcoratija napravi rezultat za pamćenje. I zaista, bili su na korak od bronze. Meč za treće mesto protiv Brazilaca bio je veoma neizvestan. Uspeli su da nadoknade zaostatak sa poluvremena, u samu završnicu ušli su sa prednošću poenima Marcoratija, a onda se dogodio šok. Mladi Marsel De Souza pogodio je šut sa osam metara u poslednjoj sekundi za veliko slavlje Karioka. Protestvovali su Azuri kod arbitara iz SAD i Sovjetskog Saveza tvrdeći da je koš postignut nakon isteka vremena, uložili su žalbu, ali sve je bilo uzalud. Najbolja prilika za odličje je propuštena.
ISTORIJAT Učešća: 8 Medalje: / Najbolji plasman: 4. mesto (1970, 1978)
Italija je drugi put otkazala učešće na Mundobasketu 1982. Put Kolumbije nisu krenuli zbog nepovoljnog termina održavanja turnira i zaštite interesa nacionalnog prvenstva. Četiri godine kasnije u Španiji su ostavili dobar utisak, ali su ih SAD i Jugoslavija onemogućili da se bore za medalju. Član selekcije koju je sa klupe predvodio Valerio Bjankini bio je i sadašnji selektor Romeo Saketi. Italijani su turnir završili na šestom mestu.

Azuri su u Argentini 1990. ostvarili čak sedam pobeda i pretrpeli samo jedan poraz, ali su takmičenje završili na devetom mestu. Koban je bio poraz na startu turnira od Brazila rezultatom 125:109. Takmičenje u B grupi Brazil je završio na prvom mestu. Sledili su ga Australija i Italija. Sve tri selekcije su imale po dve pobede i jedan poraz, dok je poslednjeplasirana Kina upisala tri neuspeha. Karioke i Bumersi su, zbog bolje koš razlike, otišli u borbu za medalje, dok su Azuri morali da se zadovolje utešnim pobedama nad nedoraslim protivnicima. Antonelo Riva bio je drugi strelac Svetskog prvenstva. Prosečno je ubacivao 30 poena po utakmici. Gledaoci su mahom navijali protiv Azura, što je bila posledica lošeg ophođenja italijanske publike prema Gaučosima na Svetskom prvenstvu u fudbalu samo mesec dana ranije. Na tribinama se našao i transparent "Napoli, Argentina ti zahvaljuje. Italijo, Argentina te mrzi".

Osam godina kasnije Italija je u Grčkoj posustala u četvrtfinalu. U grupnoj fazi takmičenja po prvi put u istoriji uspeli su da savladaju Jugoslaviju na jednom Svetskom prvenstvu. Igrali su izuzetno čvrstu košarku, selektor Bogdan Tanjević je sjajno složio ekipu, ali je ponovo izostala medalja. Sa turnira ih je izbacila selekcija SAD bez NBA igrača u sastavu. Tragičar u redovima Azura bio je Karlton Majers. I pored 32 postignuta poena promašivao je u ključnim trenucima, uključujući i trojku za produžetak u poslednjim sekundama.

Mundobasket u Japanu 2006. Italijani nisu obezbedili na terenu već im je dodeljena specijalna pozivnica. Zastali su već u osmini finala, gde ih je eliminisala Litvanija. Najbolji strelac u redovima Azura bio je Marko Belineli, tada dvadesetogodišnjak. Pamti se njegova maestralna partija protiv američkog "tima snova" kada je ubacio 25 poena.

Nakon što je propustila takmičenja 2010. i 2014. godine, Italija je kroz kvalifikacije za Kinu prošla bez većih problema. Međutim, selektora Saketija su na pripremama zadesili veliki problemi. Nikolo Meli, novi član Nju Orleansa, je morao da otkaže nastup zbog operacije kolena. Zbog problema sa slepim crevom, hirurškom zahvatu je podvrgnut i najbolji igrač tima Danilo Galinari, koji je zbog toga propustio veliki deo priprema, baš kao i Điđi Datome zbog problema sa kolenom. Uz to, selektor Saketi je samo dve nedelje pre početka Šampionata sa spiska precrtao Pjetra Aradorija, iskusnog košarkaša koji je bio kapiten tima u kvalifikacijama.

Azuri su pokušali da se dodatno pojačaju pred ovaj Mundobasket. Imali su želju da u tim uvrste mladog beka Milvokja Dontea Divinćenca. Ranije su nameravali da privole još jednog Amerikanca italijanskih korena Rajana Arčidiakonoa. U kvalifikacijama je za Italiju nastupao mladi plej Niko Menion. Reč je o američkoj srednjoškolskoj senzaciji koja će od naredne sezone igrati za Arizonu i sinu nekadašnjeg NBA košarkaša Pejsa Meniona, koji je poslednje godine igračke karijere proveo u Kantuu. Ni Niko neće igrati u Kini, ali bi u budućnosti mogao da bude predvodnik reprezentacije.

Meo Saketi u Kinu vodi iskusan tim, koji će igrati atipičnu košarku zbog nedostatka klasičnih centara. Njihovi rezultati će zavisiti od inspiracije Danila Galinarija i Marka Belinelija, koji će imati dozvolu da šutnu iz svih pozicija na terenu. Rudarski posao očekuje Điđija Datomea, Danijela Haketa, Avudua Abasa i Pola Biligu, dok bi "X faktor", ukoliko sredi glavu i završi među 12, mogao da bude Alesandro Đentile.

Italija je tempirana bomba. Tim koji može svakoga da dobije šuterskim nadahnućem, ali i od svakoga da izgubi. Postoji opasnost i od samouništenja. Unutar tima je veliki broj okidača kojima malo treba da se aktiviraju.



Oni neće napraviti veliki uspeh u Kini, ali njihovi navijači će sigurno biti najbolji. Za njih će svaka pobeda biti kao osvajanje Svetskog kupa, ali to njihovim sunarodnicima neće smetati da se svakom košu raduju kao da je onaj koji donosi titulu. Filipini su upisali pet nastupa na Mundobasketu, jednom su ga organizovali, a stigli su i do jedne medalje. Od 2012. godine pored imena Filipini često možete da vidite i čujete Gilas Filipini, gde reč "gilas" označava ponos, energiju, odnosno srčanost košarkaša iz ove zemlje.

Košarka na Filipinima je dosegla enormnu popularnost i približila se snukeru, koji je sport broj jedan. Na utakmicama je neretko i preko 20.000 ljudi, pa ne čudi što je ova zemlja meka za košarkaše željne "egzotičnih" destinacija. Liga u ovoj zemlji je podeljena na tri dela, odnosno na tri konferencije, a pravila su mešavina FIBA i NBA pravila. Tim koji osvoji sva tri takmičenja u svoje vitrine nosi "grend slem". Ono što je najzanimljivije je da se u različitim konferencijama razlikuju pravila o dozvoljenoj visini igrača koji nisu Filipinci. U jednoj je limit 208 centimetara, u drugoj 196, dok u trećoj strancima nije dozvoljeno da igraju.

Najveći uspeh u istoriji Filipini su postigli na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1954, kada su osvojili bronzanu medalju. Najzaslužniji za ostvareni podvig bio je Karlos Loizaga, po mnogima najbolji filipinski košarkaš svih vremena. Poreklom je Bask. Njegov otac Karlos Loizaga Senior bio je takođe sportista koji je 1913. nastupio na prvoj utakmici u istoriji fudbalske reprezentacije Filipina protiv Kine. Loizaga je na Šampionatu u Riju prosečno postizao 16 poena po meču. Uz njega je najbitniji član tog tima je bio kapiten Lauro Mumar. Malo je nedostajalo da Mumar ne nastupi u Brazilu, jer je bio optužen od strane Filipinske Amaterske Sportske Federacije (preteča Olimpijskog komiteta) da je prekršio amaterska pravila tako što je primao novac. Na kraju se u čitavu priču umešao i tadašnji predsednik zemlje Ramon Magsajsaj koji je apelovao da se Mumar ne kazni zabranom igranja košarke.

Za Filipine je na Svetskom prvenstvu pet godina kasnije u Čileu nastupio izvesni Ed Okampo. Sve do 1956. Okampo se bavio fudbalom, bio je reprezentativac Filipina. Te godine je doživeo tešku povredu, slomio je ključnu kost. Nakon višemesečnog oporavka odlučio je da promeni sport. Zaigrao je košarku i iako visok svega 170 centimetara već 1959. se našao na Mundobasketu. Punih 13 godina je nosio dres nacionalnog tima.
ISTORIJAT Učešća: 5 Medalje: 1 Najbolji plasman: 3. mesto (1954)
Na Svetskom prvenstvu u Portoriku 1974. poziciju centra u selekciji Filipina pokrivao je Ramon Fernandez. Iako visok svega 193 centimetra hrabro, ali uglavnom bezuspešno, se borio protiv korpulentnijih rivala pod košem. Fernandez je pred sam kraj karijere oboleo od blažeg oblika gigantizma, pa je sada, u svojoj 66. godini, 10 centimetara viši nego što je bio kada je aktivno igrao. U selekciji iz Portorika isticao se i Robert Javorski, koji je kasnije postao uspešan političar.

Filipini su organizovali Mundobasket 1978. godine, 16 godina nakon što im je dodeljena, a potom oduzeta organizacija. Šampionat koji je održan u Brazilu 1963. trebalo je da bude odigran u Manili godinu dana ranije. Ali, vlasti ove zemlje su odbile da izdaju vize predstavnicima komunističkih zemalja, pa im je domaćinstvo oduzeto, izbačeni su sa takmičenja, a Košarkaška federacija Filipina je kažnjena sa 2.000 dolara. Ova selekcija se plasirala i na smotru najboljih svetskih selekcija 1986. godine i to kao šampion Azije, ali je zbog nedostatka sredstava odustala od iste. Zamenila ju je Malezija.

Domaćin se nije proslavio na takmičenju koje je održano u Kejzon Sitiju i Manili. Filipini su bili jedina reprezentacija koja nije upisala nijednu pobedu, a na sledeći nastup na Mundobasketu su čekali 36 godina! U Španiji su upisali jednu pobedu, ali su njihovi navijači bili u centru pažnje u Sevilji. FIBA je to prepoznala i Filipinima je dodelila specijalnu nagradu za najvernije fanove. 

Filipini su se na Svetski kup plasirali kao bolji četvrtoplasirani tim u drugom delu azijskih kvalifikacija i to samo zbog toga što im je konkurent bio domaćin Šampionata, Kina. Vodeći "kauboj" ove selekcije je sada već iskusni i poprilično fizički zapušteni Andrej Bleč. Ostatak tima čine košarkaši koji nastupaju u domaćim klubovima, a čak šestorica njih su niži od 190 centimetara. Nije potrebno naglašavati da će Filipini biti najniža selekcija na Šampionatu.

Košarkaška federacija Filipina pokušala je da ojača svoj sastav pred Svetski kup Džordanom Klarksonom, bekom Klivlenda, ali FIBA to nije dozvolila. Njima je ranije progledano kroz prste sa Gejbom Norvudom, koji se nalazi u sastavu za Svetski kup, Naime, Norvud za Filipine ne igra kao stranac jer je njegova prababa sa majčine strane poreklom sa Filipina.

Filipini će biti autsajderi na Svetskom prvenstvu. Toga je svestan i predsednik države, kontroverzni Rodrigo Duterte, koji je izjavio da njegova reprezentacija nema šta da traži u Kini i da jedino može da pobedi Angolu. Takav stav veoma je razljutio selektora Jenga Gjaoa. Ova izjava može da motivše igrače da na Šampionatu daju sve od sebe kako bi pokazali predsedniku da nije bio u pravu.



Najtrofejnija afrička selekcija na Svetski kup stiže u izuzetno iskusnom sastavu. Polovina igrača je starija od 33 godine, dok su samo dvojica mlađa od 28. Nakon tri decenije dominacije na Prvenstvima Afrike reprezentaciji je potrebna smena generacija, pa će predstojeći Šampionat biti, na neki način, oproštaj za nekolicinu igrača koji su ostavili dubog trag u Angoli.

Angola je postala članica FIBA 1979. godine, a samo tri godine ranije je odigrala svoju prvu zvaničnu utakmici i to protiv Nigerije.U periodu od 1983. do 2015. na svakom Prvenstvu Afrike je osvajala medalje (11 zlatnih, četiri srebrne i dve bronzane). Zbog toga ne bi trebalo da čudi što je u zemlji od skoro 30 miliona stanovnika igra pod obručima najpopularniji sport.

Dominacija na afričkom kontinentu u drugoj polovini 20. i početku 21. veka odvela je Angolu na sedam Svetskih prvenstava u dosadašnjem toku njene istorije, ali je samo na jednom njen učinak ostao upamćen. Bilo je to 2006. godine u Japanu, kada je u osmini finala namučila Francusku i izgubila sa 68:62. Osvajanje devetog mesta na ovom takmičenju predstavlja najveći uspeh Angole na Mundobasketu.
ISTORIJAT Učešća: 7 Medalje: / Najbolji plasman: 9. mesto (2006)
Uprkos tome što izabranici Vila Vojta nisu više dominantni na svom kontinentu do plasmana na Svetski kup su došli vez većih problema. Nisu bili dominantni kao Tunis i Nigerija, ali se ni u jednom trenutku njihovo učešće u Kini nije dovodilo u pitanje. Najbolji igrač tima je centar Janik Moreira, dobro poznato lice selektoru Srbije. Moreira je američki đak koji nije izabran na Draftu 2015. godine, ali je sa filijalom Toronta dve godine kasnije osvojio titulu u Razvojnoj ligi. Tokom prethodne sezone je igrao za Virtus iz Bolonje, koji trenira Aleksandar Đorđević. U pohodu na titulu u FIBA Ligi šampiona je beležio 9.3 poena i 5.8 skokova.

Od ostalih košarkaša bi trebalo pomenuti naturalizovanog Redžija Mura, koji je najavio povlačenje iz nacionanog tima nakon Šampionata u Kini, kao i Eduarda Mingasa, koji je zašao u petu deceniju života. Mingas je nosio dres reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002, kao i četiri godine kasnije u Japanu, a u Kini će postati najstariji igrač koji je ikada kročio na teren na smotrama najboljih svetskih selekcija.

Čovek koji će voditi ovu selekciju sa klupe je izuzetno zanimljiva ličnost. Vojt nikada nije igrao košarku. Studirao je na Univerzitetu Pomona zahvaljujući fudbalskoj stipendiji i diplomirao je na političkim naukama. Međutim, po završetku studija je radio kao asistent u stručnom štabu Los Anđeles Klipersa godinu dana, a nakon toga ga je put odveo u Teksas. Dve godine je bio video koordinator u San Antoniju, a na početku svog angažmana u Spursima je dva meseca živeo kod Grega Popoviča. To iskustvo mu je u potpunosti odredilo život. Vojt je radio širom sveta i ima bogato iskustvo, uprkos tome što ima tek 42 godine. Nisu mu nepoznanica ni velika takmičenja, jer je 2016. godine bio selektor Nigerije na Olimpijskim igrama.

Nadu za bolju budućnost košarke u Angoli predstavlja Bruno Fernando (21, 208). Mladi centar je studirao na Merilendu, a na poslednjem Draftu je izabran sa 34. pozicije od strane Filadelfije i odmah je poslat u Atlantu. Nažalost, Fernando neće biti deo tima koji će nastupiti na Svetskom kupu u Kini.

(foto: FIBA)