Očigledno je da su mladim igračima za razvoj potrebni minuti, a klubovi iz DMLS-a svakako to mogu da im omoguće. Jedan od njih je i Zemun, koji se sa svojom bazom talenata našao nadomak plasmana u Košarkašku ligu Srbije. Ipak, nešto slabiji rezultati u poslednjih nekoliko kola su ga udaljili od zacrtanog cilja, a pandemija koronavirusa je sprečila Beograđane da poprave učinak i vrate se na pobednički kolosek.
Ono što je posebno interesantno za Zemun nisu samo dobre igre mladog tima, već i njegovih pojedinaca. Tako je možda i najsvetlija tačka kluba devetnaestogodišnji Aleksa Ilić, koji je eksplodirao u svojoj drugoj seniorskoj sezoni i time privukao pažnju na sebe. Zbog toga smo se odlučili da ga kontaktiramo i sa njime popričamo o sezoni, ali i njegovoj za sada mladoj, ali nadamo se dugovečnoj karijeri.
Lična karta Ime i prezime: Aleksa Ilić Datum i mesto rođenja: 11. maj 2000. (Beograd, Jugoslavija) Visina: 205 centimetara Pozicija: Centar/Krilni centar Klubovi: Partizan, Žarkovo, Zemun, Armani, Crvena zvezda, Vudstok Akademija
Zemun je sezonu počeo sjajno, ali je u poslednjih osam kola doživeo čak šest poraza. Šta se dogodilo?
„Da, baš smo lepo otvorili sezonu, što nam je svakako bilo u planu pred početak iste. Od trenutka kada smo počeli lošije da igramo, vezivali smo poraz za porazom i nikako nismo mogli da se izvučemo iz toga. Ruku na srce, nedostajalo nam je i malo sreće, jer smo više puta izgubili na jednu loptu. Dešavalo se da igramo dobro, ali da to ne krunišemo pobedom.“
Šta je bio uzrok toga?
„Pa, možda to što smo mi jedna od najmlađih ekipa u ligi, ako ne i najmlađa. Moguće da nam je nedostajalo nešto iskustva. Doduše, mi smo imali taj duh koji nas je krasio tokom čitavog takmičenja. Uvek smo davali sve od sebe, ma šta se dešavalo na terenu. Što, nije uvek dovoljno da se dobije utakmica.“
Šta Vi mislite u Drugoj muškoj ligi Srbije? Da li je dobra za razvoj mladih igrača?
„Za mladog igrača je najvažnije da dobije minute. Ova liga to može da mu omogući, pa zbog toga mislim da može dosta da se napreduje. Takođe, ovde ima dosta starijih igrača koji su igrali ozbiljnu košarku, pa i od njih može dosta toga da se nauči. Generalno, mislim da je dobra liga.“
Kada ste već spomenuli starije igrače, deluje da ste se dobro snašli u njihovoj konkurenciji, s obzirom da je ovo tek Vaša druga seniorska sezona i da imate nepunih 20 godina.
„Da. Eto, ta prva sezona mi je odlično poslužila da se upoznam sa seniorskom košarkom. Istina je da sam tada imao dosta manju minutažu i ulogu u ekipi, što je bilo i normalno jer je tek trebalo da se priviknem. U drugoj sezoni je bila drugačija priča. Igrao sam dosta slobodnije, dobro sam trenirao tokom leta... Na nekim utakmicama sam starijima parirao baš zato što sam mogao da se oslonim na tu neku snagu, svežinu... Samo sam radio ono što je bilo potrebno da se dobije utakmica.“
Sledeće pitanje se samo nameće. Jedan od igrača sa kojim ste morali da se „rvete“ je bio i Raško Katić, bivši reprezentativac Srbije. Kako je bilo igrati protiv njega?
„Baš teško (smeh). Radi se o vrhunskom igraču. Njega mi je bilo najteže da sačuvam na niskom postu od svih igrača u ligi. Doduše, dosta puta nisam ni mogao da ga sačuvam. Protiv njega sam pokušao da iskoristim svoje prednosti: brzinu ili šut. Ali, Raško Katić je mnogo jak i preiskusan. Čak mi je na utakmicama „prodao“ i neke fore koje nisam nikad ni video. Tako da, baš je bilo veliko iskustvo igrati protiv njega. Pritom, od njega sam uspeo da naučim i neke stvari o postavljanju na niskom postu i neke poteze leđima.“
Košarkaški uzor„Za mene je Lebron Džejms najbolji igrač svih vremena. Najkorisniji svakako. Njegov stil igre, učinak... Oduševljava me njegov mentalitet, činjenica koliko ulaže u svoje telo, koliko je vredan radnik...
Vratimo se malo na priču o ekipi. Zemun ne samo što je jedna od najmlađih ekipa u DMLS-u, već je i dugo godina zajedno. Takve stvari su retkost u našoj košarci. Šta vas je tako dugo zadržalo na okupu?
„Iskreno da Vam kažem, mnogo je dobra atmosfera u Zemunu otkad sam ovde. Dosta igrača je ostalo iz prošle sezone, a oni koji su tek došli su se sjajno uklopili u ekipu. Po mom mišljenju, to nas je najviše i krasilo. Taj neki timski duh. Bili smo više od saigrača na terenu, već zaista pravi prijatelji. Sve uspehe koje smo imali bili su proizvod takvog odnosa.“
Šta je najviše doprinelo da ostvarite te uspehe?
„Pa, pripreme za novu sezonu smo počeli 1. avgusta, a pre tog datuma smo i individualno trenirali. Stvarno smo bili dosta spremni. Takođe, naš trener Nenad Stefanović nas je vodio fantastično, pa smo bili sjajno fizički i taktički spremni pred svaku utakmicu. Radili smo skauting pred svaku i imali smo ozbiljan pristup. Te stvari su nam pomogle da nadomestimo nedostatak iskustva. Bili smo spremni i složni. Te stvari su najviše doprinele dobrim igrama.“
Vi ste se, iako imate nepunih 20 godina, nametnuli kao vođa tima. I to ne bilo kakvog tima, već onog koji pobeđuje. Kako je došlo do toga da dobijete takvu ulogu? Da li ste vodili razgovore sa trenerom na tu temu?
„Najvažnija stvar u vezi sa time je što sam dobio poverenje od trenera i od saigrača. Zbog toga sam se osećao dosta rasterećenije, pa mi je bilo lakše da igram. Svako je imao svoju ulogu u ekipi, a ja sam samo igrao (smeh). Radio sam samo ono što mi je rečeno, trudio sam se da poštujem sve dogovore i tako.“
Šta Vam je bilo rečeno?
„Zavisi od utakmice do utakmice. Zadaci su bili drugačiji. Na primer, ako bih bio brži od protivničkog igrača, dobio bih zadatak da više igram spolja, a ukoliko sam snažniji, spuštao bih se na niski post. Takve stvari i dogovore sam se trudio da poštujem i na kraju je ispalo dobro.“
Ono što posebno impresionira u Vašoj igri je kontinuitet. Tokom cele sezone ste samo tri puta imali jednocifreni poenterski učinak. Uzimajući u obzir Vašu mladost, to je impozantan podatak. Da li tako dobru formu možemo da pripišemo samopouzdanju ili nečemu drugom?
„Samopouzdanju sigurno. Kako se otvorila sezona, kako smo dobili našu prvu utakmicu, dobio sam ogromno samopouzdanje. Takav ulazak u sezonu nam je mnogo značio. Moram da pomenem da nikada ne bih imao takvo samopouzdanje da nije bilo trenera i saigrača koji su me podstakli i dali mi energiju, nakon čega je dobra igra sama došla. Imao sam ja i slabijih utakmica, sa nešto lošijim procentima, ali ono što je bilo najvažnije je da sam se maksimalno trudio, što je i bio razlog tog kontinuiteta.“
Koliko Vaš trener ima udela u tome što igrate tako dobro?
„Dosta. Kod njega sam već dve godine i stvarno sam mnogo toga naučio od njega. Zajedno smo i individualno trenirali, a posebno mi je pomogao oko mog tela, jer sam prošle sezone imao višak kilograma. Tu stvar smo doveli u red, a usput smo radili i na svim elementima igre, pogotovo u jedan na jedan.“
Bivši džudista„Prvi sport kojim sam se bavio bio je džudo. Trenirao sam ga oko četiri i po godine i pomogao mi je oko stvari kao što su motorika i koordinacija. Naučio me je kako da padnem, a da se ne povredim i tako te stvari.“
Hajde da se vratimo na početak. Kako ste i zašto počeli da se bavite košarkom?
„Kada sam bio mali, košarka me zapravo nije toliko zanimala. A, onda me je tata jednom prilikom odveo na utakmicu, a igrali su Partizan i Barselona. Toliko me je sve impresioniralo, da je prva rečenica koju sam izgovorio posle je: „Tata, upiši me na košarku“. Odmah sam se zaljubio u sport i nedugo zatim sam počeo da ga i treniram.“
Vaš prvi klub i jeste bio Partizan.
„Da. Tamo sam proveo četiri godine, uključujući i školicu košarke. Stvarno je bilo lepo. Imali smo treninge u osnovnim školama svake nedelje. Jednom nedeljno je bio selektivni trening, a nakon toga, kada smo postali pioniri, bio sam u sastavu tima u toj kategoriji i tako je sve počelo.“
Kada ste shvatili da posedujete određeni talenat? Sve je počelo sa školicom košarke, ali kasnije ste igrali neke ozbiljne mečeve u mlađim kategorijama. Pogotovo dok ste bili u Crvenoj zvezdi.
„Nikada na sebe nisam gledao na taj način. Nisam prepoznavao to u sebi, jer nisam tako ni razmišljao. Jednostavno, igrao sam košarku iz ljubavi. Ali, naravno, kasnije se neke stvari shvate, kada se pojave interesovanja klubova i trenera. Eto, kada me je Zvezda pozvala na probu i kada su mi rekli da žele da ostanem, shvatio sam da nešto dobro radim i da vredim nečemu, jer tamo ne može bilo ko da igra.“
Šta najviše pamtite iz perioda dok ste nastupali u mlađim kategorijama?
„Jedan od lepših osećaja u mojoj košarkaškoj karijeri je kada sam uzeo titulu kadetskog šampiona Srbije sa Crvenom zvezdom. Bilo je neopisivo. U finalu smo odigrali veoma tešku utakmicu sa Mega Leksom, a kada smo pobedili emocija je bilo na sve strane, euforija je bila ogromna... Stvarno prelep osećaj.“
Igrali ste i završni turnir juniorske Evrolige, koji je u sklopu seniorskog Fajnal fora. Kakav je bio doživljaj?
„Doživljaj je bio sjajan. Tamo su bile najbolje evropske ekipe i evropski igrači i bila mi je čast da uopšte učestvujem na tom turniru. Bilo je sjajno iskustvo deliti teren sa nekim od najperspektivnijih igrača u Evropi. Pritom, imali smo ulaznice i za seniorski turnir, što je takođe jedan od lepših događaja.“
Pre toga ste nastupali i za Žarkovo.
„Trener mi je bio Nenad Trunić i boravak tamo mi je mnogo značio. Tamo se naporno treniralo i on mi je dosta pomogao oko moje igre, ali i da naučim još ponešto o košarci. Mislim da su mi te godine u Žarkovu dosta značile. Tamo sam usavršio igru spolja, koja mi je danas jedna od najjačih aduta.“
Interesantno je da ste se košarkom bavili i u Americi. U Vudstok akademiji. Kako je došlo do toga da odete tamo?
Poređenja sa Jokićem„U Americi su me dosta poredili sa Jokićem. Više u šali. Ali, dosta sam pasova bacao, šutirao trojke, obojica smo plavi i buckasti tad bili... Podsećao sam malo likom, malo stilom igre i eto (smeh).“
„Oduvek sam imao tu ideju u glavi. Tamo sam bio posle Zvezde. Američki skauti su me videli kada sam bio na finalnom turniru Evrolige u Istanbulu. Nekoliko škola je bilo zainteresovano za mene, a ja sam procenio da je Vudstok bila najbolja od svih. Ispostavilo se da je bio dobar izbor, jer je akademski i košarkaški razvijena škola.“
Kako je bilo?
„S jedne strane sam uspeo da se snađem, a sa druge nisam. Uklopio sam se u igru, imao sam minutažu, ali je mnogo drugačija igra nego u Evropi. Više se svodi na „jedan na jedan“, fizikalije, teške šuteve... Mnogo je manje postavljenih akcija i timskih napada. Meni evropski stil košarke mnogo više odgovara. U Americi sam imao i dobru statistiku, ali mi je opet bilo mnogo bolje u Evropi. Zbog toga sam se i vratio.“
A, kakav Vam je život bio tamo, odvojeno od košarke?
„I to je jedan od razloga zbog čega sam se vratio. Nije mi se dopao život. Ne u smislu da Amerika ne valja, nego više studentski život. U mojoj školi je bilo dosta rigorozno. Svaki dan je bio isplaniran u minut. Meni to kao ličnosti nije prijalo. Nisam imao svoje slobodno vreme, nisam mogao da se krećem i nisam nigde mogao da idem. To mi je baš smetalo.“
Takođe, prošlog leta ste bili i na širem spisku reprezentacije Srbije do 20 godina. Šta se dogodilo da ne uđete u 12 izabranih za Evrobasket?
„Jednostavno, selektor je procenio da drugi igrači mogu više da doprinesu od mene. Tu odluku poštujem i to je to.“
Kako ste se osećali?
„Iskreno, meni je bilo žao, jer sam se trudio i mislio sam da mogu malo dalje da odem i da se pokažem. Sa te strane mi je bilo žao, ali poštujem odluku Olivera Popovića. Pre nego što sam napustio tim, pričao sam sa njim i dobio sam pozitivne komentare. Rekao mi je da sam tamo bio najmlađi i da nisam imao iskustva na većim takmičenjima, što sam ja prihvatio, podigao glavu gore i nastavio da treniram.“
Bili ste i deo Rekrativnog trenažnog centra u Kragujevcu.
„Da. Kada sam završio osmi razred osnovne škole, dobio sam poziv na širi spisak. To je bio moj prvi susret sa reprezentacijom. Tada sam bio dosta mali i takvo iskustvo je bilo ogromno za moje samopouzdanje. A, kada si tako mali, više se sanjari, pa mi je taj poziv dao još veću energiju i želju za sportom.“
Da li Vam više odgovara da igrate centra ili krilnog centra?
„Uvek sam pokrivao poziciju centra. Igrao sam i „četvorku“, ali ne mnogo. Pokretan sam za svoju visinu i težinu i imam solidan šut, zbog čega sam na neki način moderan centar. Dosta vremena sam u igri provodio spolja, dosta sam šutirao za jednog centra, tako da nije čudno što sam neko vreme igrao i krilnog centra. Mada, ne bi mi smetalo ni da me trajno „gurnu“ na poziciju više.“
I za kraj, koji su Vam planovi za budućnost?
„Iskreno, nisam pravio neke ozbiljnije planove. Jedno su planovi, a drugo želje. Želeo bih da igram na najvišem mogućem nivou za koji sam sposoban. Da nađem sredinu gde bih mogao da igram i imam značajniju ulogu. Želim sredinu gde bih mogao da napredujem.“
Aleksa Ilić je ove sezone u Drugoj muškoj ligi Srbije u proseku beležio 15.9 poena i 4.3 skoka, uz odlične procenta šuta iz igre - 59.8 odsto za dva i 47.1 odsto za tri poena.
(foto: EuroLeague; Aleksa Ilić / privatna arhiva)
