Znam da je nemoguće da postoje dva Mirka Alvirovića, niti da može da se pojavi neko ko bi cenjenog gospodina iskopirao, pa zbog toga neću mnogo da pišem o lošim putevima kroz Rumuniju, nedostatku autoputa, osim na dve deonice od po 50 kilometara, kolotrazima, neobeleženim i neobezbeđenim deonicama, ali budite uvereni da u susednoj Rumuniji, članici Evropske unije, vrvi od toga. Generalno, kompletna infrastruktura, u velikoj većini zemlje, a otišli smo skoro 400 kilometara u dubinu, je loša, da ne upotrebim neki drugi termin. No, to je briga Evropejaca, a ja ću da se posvetim onome zbog čega sam i pošao - košarci.
Vozimo se kroz Rumuniju, a meni se kroz glavu mota pitanje kako to da nigde, čak ni na tim kratkim delovima autoputa kojima smo prošli, nema nikakve najave, reklame, bilo čega vezanog za Evrobasket?! Dobro, Rumunija ne bi mogla da se nazove zemljom košarke, ali sam očekivao bar jedan bilbord. Verovatno su sve sačuvali za sam Kluž, pomislio sam. Posle dobrih osam sati vožnje, uz tri pauze, da ne pomislite da smo baš milili, stigli smo na jednu benzinsku pumpu udaljenu oko 30-ak kilometara od cilja. Usledio je prvi poziv našem domaćinu, tačnije jedinom srpskom predstavniku u redovima jednog od domaćina turnira, Miloradu Peroviću. Popularni Pijuko, kako je poznat mnogim ljubiteljima košarke, nas je uputio na hotel u kome su smeštene sve selekcije, a ujedno i on. Nije bilo teško skapirati kuda se ide, te smo se odmah dali u potragu. Samo par minuta kasnije smo ušli u Kluž. Za promenu, konačno smo videli i nešto što liči na grad, nešto što liči na Evropu. Ali, ni u samom gradu nismo videli nikakav znak niti bilo šta vezano za Evroprko prvenstvo. Baš uvrnuto. Pratimo jedan, drugi, treći, četvrti kružni tok i stižemo do hotela "Grand Italia", velelepnog zdanja sa pet zvezdica, domaćina svih selekcija C grupe. Ne znam šta mi je predstavljalo veće iznenađenje, da li sam hotel, koji zaista izgleda fantastično, da li to što je na njemu bila okačena jedna reklama sa logom Evrobasketa ili to što nigde nije bilo nikakvog obezbeđenja, pa smo mogli da se šetamo kao da smo odseli unutra. Ok, skoro nikakvog, jer tu su i Španci... Nikola Vučević je već bio spreman za svoj meč i u ogromnom holu progovorio je koju reč sa nama. Nije znao da nam kaže na kom spratu su Rumuni te smo morali da se latimo telefona.
"Pa vi rekoste 30 kilometara, a nema vas pola sata."
"Morali smo nešto i da pojedemo."
"Imamo šuterski trening u hali gde Kluž igra utakmice. Dođite tamo."
Pa dobro, ne može baš sve da bude idealno, a i svaki početak je težak. Krenuli smo u potragu za dvoranom "Horia Demian". Negde u malom mozgu smo imali informaciju da su "Polivalenta hala", u kojoj se igra Evropsko prvenstvo, i "Horia Demian" jako blizu, pa smo pratili putokaze za ovu veću. I stvarno, domaćinu se mora odati priznanje da je to jako kvalitetno obeležio. Ponovo jedan, drugi, treći, četvrti, peti, pa čak i šesti kružni tok i eto nas u sportskom delu grada. Prvo ide stadion poslednje generacije, koji ima maksimalne ocene UEFA-e, "Kluž Arena", odmah u nastavku je "Polivalenta hala", a potom, nekih 500 metara dalje, i dvorana koju smo tražili. Srdačan pozdrav sa domaćinom i, naravno, odmah je usledilo piće. Trening se bližio kraju, pa nam se vrlo brzo pridružio i Marčel Tenter, selektor državnog tima. Prošli su njih dvojica još jednom kroz takitku za meč sa Hrvatskom, spremili su se za ručak i video trening, koji je počinjao od 15 časova, kada i prvi meč kojem smo prisustvovali, onaj između Crne Gore i Mađarske.
Sluša čovek tog Maćua, kako mu je nadimak, i pomislio bi koji su to maheri. Ne govorim o znanju selektora Rumunije, ali bih koju reč o organizaciji Saveza. Ljudi, oni su dva meseca vukli Amerikanca po pripremama i zakasnili su da mu srede pasoš... Tek u ponedeljak, petog dana turnira, momak je dobio papire. Prekasno za bilo šta, osim za masni ugovor u Klužu. Možda ne bi pobedili nikoga ni sa njim, ali sigurno je da bi bili teži rival svima.
I pre nego što krenem na doživljaje ispred i unutar same hale, još par utisaka iz grada. Stadion prelep, savršenstvo. Saznali smo na druženju sa Rumunima da je pravljen za učešće Kluža u Ligi šampiona, ali je tim izbačen u četvrtu ligu. Sačuvali su neke fudbalere i prilično dobro stoje, o čemu govori i pobeda u baražu za popunu neke od nižih liga od 13:0, ako se dobro sećam. Ipak, mnogo jači utisak mi je pijaca, koja se nalazi tačno između dve hale. Možda Rumuni nisu zemlja košarke, ali za "trange frange" definitivno jesu. Na pijaci nisam našao ništa zanimljivo, možda zato što me je bilo sramota da u halu unesem teglu meda ili kristalne čaše, koje možete da nađete svuda i uvek.
Idemo u halu!
Pijuko je i ovde pokazao kakav je domaćin. Dobili smo VIP mesta, narukvicu i mogućnost ulaska u sobe igrača. Šalim se za sobe, ali istina je da nas je sa tim narukvicama i obezbeđenje gledalo kao Bogove. Kluž, prestonica Transilvanije, je poznat kao mesto u kome živi jako veliki broj pripadnika mađarske zajednice. Poslednji popis kaže da ih ima 16.7 odsto, odnosno oko 53.000, iako Rumuni tvrde da ih danas ima i do 30 odsto. To se osetilo pred halom. "Ria ria Hunagria" je grmelo sa svih strana, a iskreno da vam kažem ja nisam znao u koju Mađaricu pre da pogledam. Pala je odluka, u prvom meču ću da navijam za Mađarsku. Jednostavno, nije moglo drugačije. Malo slikanja ispred hale i stadiona, a onda i susret sa ekipom iz Kikinde, koja je ubeđivala moje društvo da navija za naše severne susede.
Došlo je vreme da se uđe u dvoranu. Jedno od pitanja mojim domaćinima bilo je i koliko se ovde ljudi služe engleskim jezikom. Odgovor je bio ovakav:
"Ovde u gradu uglavnom svi govore, ali ovi okolo, sa sela, te gledaju kao tele."
Izgleda da su volonteri na Evrobasketu iz okolnih sela...
Nekako smo se snašli i pantomimom dospeli do mesta predviđenog za veoma važne goste. Ha, kako to zvuči?! Delovalo je još bolje na licu mesta. Ne šalim se. Nije mala stvar sedeti pored Klaudija Kripe, skauta San Antonija, i odmah iza klupe Crne Gore, pričati sa njihovim trenerima i košarkašima pre meča, slušati sve njihove tajmaute, gledati Bogdana Tanjevića kako ih grdi, ali i bodri... Ma, stvarno je bilo uživanje. Na poziciji iznad nas okupila se i grupica navijača Crne Gore. Kupili su me za tren pošalicama i emocijom koju su pokazali. Nije manjkalo emocije ni kod mnogobrojnijih mađarskih navijača. Međutim, sedeo sam iza klupe Crne Gore, pričao sa njihovim stručnim štabom, slušao njihove navijače i trojica mojih saputnika su navijala za njih. Mađarske lepotice, molim vas da me izvinie, predomislio sam se.
O utakmici ne bih trošio puno reči. Crna Gora je kvalitetniji tim, bolje vođen, a i fizički dominantniji. Posebno se to odnosi na Vučevića, koji je bukvalnno na leđima vukao rivale na putu do koša. Nije postojao način da ga zaustave, posebno kada je na njega motrio Kemal Karahodžić. Na kraju ubedljiva pobeda Crne Gore, premijerna na Šampionatu, ali... Na tri minuta pre kraja utakmice svoju šansu dobio je i Dino Radončić. Igrao je možda jedan minut, jer je posle prve loše reakcije u odbrani zamenjen. Bilo je očigledno da je mladog asa Reala iz Madrida pogodila ova izmena, pa je pre svih otrčao u svlačionicu. Pokušavao je Vučević malo da ga umiri, kao i Bojan Dubljević, ali ne znamo kako je sve to završeno.
Kako su Vučević i Dubljević brzo napustili parket, ostao mi je Adam Hanga, novi član Barselone, kao žrtva za slikanje i kratku izjavu. Moram da napomenem da je mađarski internacionalac ispao pravi sportista i izašao u susret svima. Inače, Hanga je bio ubeđen da će da dobiju Češku, baš kao i ja, što se i ispostavilo kao tačno.
Do sledeće utakmice ostalo je još sat vremena. Na parket je trebalo da istrče reprezentativci Španije i Češke Republike. Imali smo vremena da istrčimo i pojedemo nešto. Na štandu ispred hale cene sendviča i pljeskavica su bile bezobrazno visoke. Jedan sendvič je koštao 21 lej, a pljeskavica od 26 do 30 leja. Kako biste se lakše orjentisali oko cena u menjačnici za 10 evra dobijete 44 leja. Ni u ludilu nisam hteo da u Rumuniji trošim 500-600 dinara za sendvič. Uputili smo se u obližnju piceriju i za 52 leja naručili četiri pice, koje nismo mogli da pojedemo, a pisac ovih redova je u "klubu 100". Nakon dobre klope krenuli smo u razmatranje i polemiku da li su bolje Čehinje ili Mađarice. Ovde bih postavio par slika, čisto da možete da uporedite, ali kaže redakcija da nije mesto, a ni vreme. Kada je tako idemo nazad u halu.
Naša mesta do klupe zauzeli su predstavnici češkog Saveza. Nema veze, nisam mario previše. Seli smo pored pomenute ekspedicije San Antonija.
"Da li ste vi Klaudio Kripa", pitao sam čoveka sa kačketom. Ništa nije odgovario, gledao me i smeškao se. Ponovio sam pitanje, a on pogled i osmeh. Usledio je odgovor čoveka pored njega, koji je rekao da je to Kripa. Napravio sam se malo pametan, rekao da ga se sećam i iz igračkih dana, progovorio sam i par reči sa njim oko toga šta radi na Evropskom prvenstvu, oko San Antonija i pustih čoveka da radi ono zbog čega je došao.
Na terenu dominacija Španaca. Čoveče, oni deluju kao neka mašina, koja je tako tačno i precizno isprogramirana da stičeš utisak da ne mogu da pogreše. Tri puta uzastopno braća Gasol igraju "haj lou" i to tako što uopšte ne gledaju jedan drugog. Mark čak ni ne prati kretnju lopte, već samo gleda na koju će stranu da "pinuje" svog čuvara. Po pravilu pas ide baš u tu stranu i sledi lako zakucavanje. Pomislio sam da ću se žestoko smoriti gledajući ovu dominaciju, ali... U jednom trenutku na naš deo tribina ušlo je jedno 50-oro češke dece, svi jednobrazno obučeni u bele majice. Kakva je ovo eksurzija, pomislih?! U tom momentu Španci su vodili sa nekih 25 poena razlike, ali je plenio entuzijazam te dece da i u tim trenucima bodre svoj tim. "Češe! Sebreve", to su pokliči koje se uzvikivali naizmenično, u zavisnosti od toga da li su u napadu ili u odbrani. Jeste to lepo i trebalo bi voleti svoju reprezentaciju i navijati za nju tokom čitavog susreta. Ali, koliko to smešno zvuči... Evo i sada crkavam od smeha kada se setim svega toga, a posebno dela u kome Jošo, jedan od mojih saputnika, i ja navijamo zajedno sa njima. Ipak, Šiko i Veljo, preostala dvojica, misle da je mnogo smešnije kada smo Jošo i ja započeli navijanje. Smirila su se češka deca u jednom momentu, Jošo i ja konačno došli do toga da ne vrištimo od smeha i onako mrtvi ozbiljni počeli: "Češe! Češe!" Deci u prvom trenutku nije bilo jasno ko smo, ali su se brzo pridružili pevanju. Pogled levo, Šiko i Veljko su na zemlji i drže se za stomake, a prelepa Čehinja se smeje i navija sa nama. Zabavu su nam pokvarili ljudi iz obezbeđenja, koji su brzo ustanovili da deca nemaju žute narukvice, te su ih izmestili dijagonalno od nas. Šteta. Ostalo mi je da do kraja utakmice biram da li da gledam pravo u teren ili levo... Vi pogađajte šta sam odabrao, a ja ću da vam pomognem tako što ću da kažem da zaista ne znam šta da napišem o igri Španije, osim onoga što sam video u prvih 17, 18 minuta, a to je da deluju kao švajcarski sat.
Željno sam iščekivao kraj utakmice da se spustim dole i ispičam malo sa braćom Gasol. Konačno kraj, a za njim šok. Obezbeđenje je sve sklonilo kako bi prošli španski košarkaši. Niko iz španske delegacije nije imao na umu da se zadrži ni sekundu u hali. Protutanjli su ka svlačionicama. Mark Gasol je malo zaostajao i osetio sam da je to moja prilika. Međutim, izvinio se i rekao da ne smeju da komuniciraju ni da se slikaju i otišao za saigračima. Ok, bar je progovorio, za razliku od brata. Utešna nagrada bio je Tomaš Satoranski. Bilo je malo glupo da mu čestitam bilo šta, ali sam se onda setio jednog fantastičnog bacanja na parket, u trenutku kada je njegov tim gubio sa preko 30 poena razlike, pa sam mu to pomenuo. On se nasmejao i odgovorio sa: "Moram tako." Za primer svima ostalima, posebno onima koji bi da rade individualno tokom leta.
Nakon što sam sam završio kratko druženje sa Tomašom (smem da ga oslovljavam imenom, jer smo mi sada drugari) okrenuo sam se da vidim gde se obrela najbollja navijačica njegovog tima. Međutim, ona je iskoristila samo trenutak moje nepažnje i otišla u nepoznatom pravcu. Ostaje žal što niko od mojih saputnika nije imao hrabrosti da joj priđe i ponudi utehu nakon bolnog poraza. Nisu morali da glume "pablik ejdžente", ali su bar mogli da je povedu na pivo. Ja ne smem, jer ovo će da čita i moja žena.
Pauzu do poslednjeg meča, a to je opet sat vremena, nismo koristili. Odmah smo se spustili na naša stara mesta i počeli da gledamo zagrevanje hrvatske reprezentacije. Nasuprot njima Pijuko i Marčel pokušavaju da "nalože" Rumune. Jošo nas moli da pređemo preko, na deo iza rumunske klupe, ali sam uporan u nameri da ostanem gde sam bio. Zašto? Nešto mi je govorilo da može da bude prilično interesantno. I bilo je. No, da krenemo redom.
Pre početka meča Bojan Bogdanović je imao ozbiljnih problema sa opremom. Desna patika hrvatskog asa nikako nije mogla da se dovede u red. Na kraju je, ipak, uspeo da je utegne kako valja i da počne susret. Pored nas je seo Stojan Vranković, predsednik Košarkaškog saveza Hrvatske. Malo smo proćaskali sa njim pre početka susreta, a onda pažnju usmerili na teren. Rumuni su nestvarno startovali i poveli sa 10:0. Moram da priznam da mi je bilo malo neprijatno da urlam i radujem se svakom dobrom potezu rumunskih košarkaša dok sedim pored predsednika saveza njihovog rivala. Ipak, Jošo nije mnogo mario za to. Tokom susreta kvalitet je isplivao na površinu, te su Hrvati relativno lako stigli do pobede. Briljirao je spiker, koji je svaki koša Bojana Bogdanovića proslavljao povicima Boooogdan Bogdanović!
Međutim, mene je više interesovalo ono što se dešavalo na klupi naših zapadnih suseda. Ne znam koliko je fer što ovo pišem, ali jednostavno moram. Tu se napetost oseti u vazduhu i kao da je samo pitanje vremena kada će neko da se pobije. Dva iskusnija košarkaša su najpre ogovarala jednog mlađeg, a samo je još jedan mlađi slavio dobre poteze tog košarkaša kojeg su ogovarali. Primetio je Vranković da i mi, zamalo da napišem obični smrtnici ali se onda setih da sam imao žutu narukvicu i da sam VIP, vidimo to i besno je skrolovao telefon gore-dole. Na poluvremenu je i Dino Rađa popričao sa "mlađim košarkašem" i pokušao da ga bodri. Međutim, posle svakog izlaska sa terena nekog od starijih usledilo je objašnjavanje drugom starijem kako ga je "onaj" gledao, šta mu je rekao, kako nije izrotirao, kako nije mogao da mu doda, a on se ljuti i slično. Bilo kako bilo, Hrvati su dobili taj meč, ali i ostavili sumnju koliko mogu usled svega pomenutog. Pobede popravljaju atmosferu i nije isključeno da i ovde dođe do toga. Ipak, po svemu viđenom teško je verovati u takav scenario. Posebno sam siguran u to nakon reakcije i priče predsednika Saveza sa najbližim kolegama nakon meča, a koju smo čuli dok smo čekali našeg domaćina da nas sprovede po Klužu i pokaže nam čari noćnog života. Negde u svemu tome sreli smo se i sa Veljkom Perovićem, asistentom Bogdana Tanjevića, koji je gledao svog narednog rivala. Postao nam je interesantan jer ima isto ime i prezime kao jedan od mojih saputnika, a posle 10-ak minuta priče postao je još veća faca.
"Znam da si video, ali "šaka" je "steger" za Bojana. Ide jedan blok na levoj i dva na desnoj strani. Rogovi na strani su napad iz rogova sa fler kretnjom, a ako ne prođe ide uručenje na strani i centar izlazi na centralni pik iz kojeg ide pas Šariću. Trojka je izolacija za Bojana, petica "klir aut" za Šarića..."
Nasmejao se Veljko, a potom smo krenuli u priče oko crnogorske selekcije. Izgledali su mi moćno na parketu i stekao sam utisak da sa jednim solidnim bekom u rotaciji oni mogu da napadnu i medalju. Veljkove odgovore nećete moći da pročitate, ali verujte da je sjajan lik. Sreli smo ga i sutradan u hotelu, pijuckao je kafu, odmarao i uživao u danu odmora, čak i zvao na druženje, ali nismo imali vremena. Neki drugi put.
Došlo je vreme za izlazak. Pre toga, Pijuko nas je poveo da parkiramo kola ispred stana koji nam je obezbedio za prenoćište. Na prvi pogled sam ostao fasciniran izgledom zgrade i stvarao u glavi sliku stana. Ipak, valjalo je popiti nešto pre toga. Konobarica Dia je najlepša rumunka koju sam video tog dana. Doduše, nije imala nikakvu konkurenciju, jer sam sve ceo dan pitao da li uopšte postoji nešto žensko u Rumuniji da iole može da isparira Mađaricama i Čehinjama, opisanim u prethodnim redovima. Devojci ništa nije bilo teško, ni da se šali sa nama, ni da nam pusti srpsku muziku, a ni da ostane debelo posle radnog vremena da bi nas služila. Dia, svaka čast, sjajna si!
Dođe vreme i za polazak u stan. Stvarno sam jedva gledao na oči, jer sam tokom prethodnih 30 sati samo dva sata spavao. Ulazak u stan je bio poseban šok. Ne samo da nam je obezbedio prenoćište, Pijuko je otišao pet koraka dalje. U stanu TV, lsptop, wi-fi, pun frižider hrane i mini bar pića. Otišao je toliko daleko da se na šanku našla i gomila badema za grickanje. Kreveti preudobni, đakuzi, ali je VIP gospodi trebalo dosta vremena da skapira kako se koristi... U dve reči, pet zvezdica. Terasa je gledala na ceo grad, a mene je oduševio taj sportski deo, gde je stadion, gde su dve hale, gde je niz fudbalskih terena, koji sa terase izgledaju kao tepisi, niz tensikih terena, a sve praćeno jednom rečicom koja protiče između svega toga. Zaista sjajno.
Kada toliko pominjem halu, red je da kažem i koju reč o njoj. "Polivalenta hala" je nešto čemu moraju da teže srpske ekipe. Nekoliko puta sam pomislio da Zvezda sada ili Partizan ranije imaju takvu halu u svom vlasništvu siguran sam da bi već imali A licencu. Dvorana prima nekih 10.000 ljudi. Ima dva nivoa, s tim da je drugi nivo mnogo niži nego onaj u "Kombank Areni". Jako je funkcionalna sa velikim brojem ulaza i izlaza i baš se vidi da je, da se tako izrazim, evropska. Otvorena je 2014. godine koncertom Džejmsa Blanta, a za njenu izgradnju potrošeno je 16 miliona evra. Ove godine je renovirana, malo je proširen kapacitet i zbilja se može reći da izgleda zadivljujuće lepo.
Došlo je vreme i za spavanje. O tome da sam hrkao toliko glasno da zbog mene ostatak ekipe nije mogao da zaspi, o tome da sam ugasio alarm i okrenuo se da nastavim da spavam i da smo zbog mene zakasnili na sve planirano za drugi dan, o samom povratku i imbecilnosti rumunskih graničara, koji su mi lupili pečat da sam ušao u njihovu zemlju 2. avgusta a ne septembra i da sam zbog toga imao ozbiljne probleme sada zaista ne mogu, a i bilo bi preterano. Za kraj ću još jednom da se zahvalim rumunskoj reprezentaciji, svim ljudima koji su nam omogućili ove putešestvije, a ponajviše Srbinu u redovima Rumunije, Miloradu Peroviću. Ono što je on uradio za nas bilo je mnogo više od onoga što smo očekivali i čemu smo se nadali i na tome mu neizmerno hvala.
(foto: MVP)
