Utakmice A grupe će se igrati u Helsinkiju, prestonici i najvećem gradu Finske koji broji 630.000 stanovnika. Radi se o drugoj najsevernijoj prestonici u Evropi, koja živi, kao i ostatak zemlje, za hokej na ledu. "Hartval Arena" ili, kako je češće nazivaju, "Helsinki Arena" je dom Jokerita, hokejaškog kluba koji je kroz istoriju šest puta bio šampion države. Poslednji put davne 2002. godine.
Dvorana nosi ime po kompaniji "Harvtal", koja se bavi proizvodnjom i distribucijom široke lepeze napitaka. Izgrađena je namenski, za Svetsko prvenstvo u hokeju koje je održano u Finskoj 1997. godine. Reč je o multifunkcionalnom obejktu koji će na utakmicama A grupe predstojećeg Evropskog prvenstva moći da prihvati 12.500 ljudi. Dvorana je dugačka 153 i široka 123 metra, a ono što je zanimljivo je to da 37 metara ispod zemlje ima trening dvoranu koju koristi veliki broj hokejaških ekipa.
Šta, osim košarke, mogu da očekuju oni koje put navede u Helsinki za vreme trajanja Evrobasketa? Mnogo kafe i piva! Stanovnici Finske konzumiraju najviše kafe po glavi stanovnika, dok je proizvodnja kraft piva zaštitni znak ove zemlje. Takođe, tu je i veliki broj restorana koji promovišu u svetu sve popularniju "Novu Norijdsku kuhinju". Reč je o pripremanju tradicionalnih jela na nove načine, uz korišćenje lokalno proizvedenih namirnica. Za one koje zanima priroda tu je veliki broj parkova, a ni Baltičko more nije daleko. Takođe, svim posetiocima će na raspolaganju biti i veliki broj sauna.
Evropsko prvenstvo u Finskoj iz 1967. godine je bilo prvo koje je televizija direktno prenosila, a ove godine bi u Helsinkiju trebalo očekivati fanatičnu publiku i dobru košarku. Mi ćemo da pokušamo da vas, kroz redove koji slede, upoznamo sa šest selekcija koje će u ovom gradu tražiti svoj put ka Istanbulu. Francuska, Slovenija, Grčka i domaćin su favoriti za plasman u osminu finala, dok bi Poljska i Island trebalo da predstave mlade nade za svoju svetlu budućnost.
FRANCUSKA
SASTAV
Plejmejkeri: Toma Ertel (Barselona, 28, 188), Leo Vesterman (CSKA, 25, 197), Antoan Dio (Valensija, 28, 193)
Bekovi: Nando De Kolo (CSKA, 30, 196), Edvin Džekson (Guangdong, 27, 190)
Krila: Evan Furnije (Orlando, 24, 200), Aksel Tupan (Žalgiris, 25, 201)
Krilni centri: Boris Diao (bez kluba, 35, 205), Luj Laberi (Strazbur, 25, 209)
Centri: Kevin Serafan (Barselona, 27, 206), Žofre Lovernj (San Antonio, 25, 210), Vensan Poarje (Baskonija, 23, 213)
Selektor: Vensan Kole (54)
Kada je u pitanju reprezentacija Francuske u 21. veku dve stvari su sigurne pred svako Evropsko prvenstvo. Prva je ta da će biti jedan od favorita za osvajanje medalje, a druga da će u timu biti Boris Diao. Njegova odanost nacionalnom timu trebalo bi da bude primer svima onima koji košarku biraju kao svoju profesiju. Iako je duboko zakoračio u četvrtu deceniju života i uprkos tome što nije rešio pitanje kluba za narednu sezonu, Diao će nositi dres Francuske ovog leta. Predstojeće Evropsko prvenstvo biće mu osmo po redu, a ukoliko njegova selekcija bude stigla do polufinala i ukoliko bude nastupio na svim mečevima postaće igrač sa najviše utakmica na prvenstvima Starog kontinenta. On je trenutno na brojci od 62 meča, dok je lider Krešimir Ćosić (Jugoslavija) sa 69.
ISTORIJAT Nastupa: 37 Medalja: 9 Najbolji plasman: 1. mesto (2013)
Prva košarkaška utakmica u Francuskoj je odigrana 27. decembra 1893. u Parizu. Razvoj igre pod obručima u ovoj zemlji se ubrzao nakon Prvog svetskog rata, kada su američki vojnici i humanitarni radnici izvodili njene javne demonstracije. Interesovanje kod naroda je bilo izuzetno veliko. Prvi zvanični meč u istoriji Francuzi su odigrali 4. aprila 1926. godine u Milanu protiv Italijei izgubili su ga sa 23:17. Verovatno najuticajnija ličnost u Francuskoj košarci bio je Rober Busnel. Nastupio je za nacionalni tim na Evropskom prvenstvu 1939. u Litvaniji, a 12 godina kasnije u Egiptu je bio igrač i trener reprezentacije. Na klupi Francuske je sedeo sve do 1957, a sredinom 60-ih trenirao je čuveni Real Madrid. Dugi niz godina je bio predsednik Francuske košarkaške federacije, a od 1984. do 1990. godine je bio prvi čovek FIBA.
Trikolori nisu igrali na samo dva Evropska prvenstva, 1969. u Italiji i šest godina kasnije u Jugoslaviji. Nastup na narednom biće im 38, po čemu su apsolutni rekorderi. Na pobedničkom postolju su se našli devet puta, a najveći uspeh su ostvarili 2013. godine, kada su osvojili zlatnu medalju. Oni će u Helsinikju, i verovatno kasnije u Istanbulu, nastupati izuzetno oslabljeni. U sastavu neće biti Tonija Parkera, koji se oprostio od igranja za reprezentaciju, Nikole Batuma, Rudija Gobera, Žoakima Noe, Iana Mahinmija i Aleksija Ažanse. Uprkos tome, Vensan Kole na raspolaganju ima sastav kadar da napadne najviši plasman.
Igru tima na Evrobasketu bi trebalo na svojim leđima da nosi spoljna linija, pre svih Toma Ertel, Nando De Kolo i Evan Furnije, dok će Leo Vesterman, Antoan Dio i Edvin Džekson dati kvalitetan doprinos ulazeći sa klupe. Pored iskusnog Diaoa, u borbi pod samim košem najviše se očekuje od Žofrea Lovernja i Kevina Serafana, novog centra Barselone.
Erve Dubizon (najbolji strelac u istiriji Francuske), Stefan Ostrovski, Rišar Dakuri, Žan-Klod Bonato (Jugoslaviji 1995. ubacio 38 poena u četvrtfinalu), Antoan Rigodo i Toni Parker su stvarali bogatu istoriju francuske košarke, a na izabranicima Vensana Kolea koji putuju u prestonicu Finske je da nastave dobro utabanim stazama uspeha. Plasman u osminu finala ne bi trebalo da im predstavlja veliki problem, a kada dođu eliminacioni mečevi sigurno je da ih niko neće želeti za protivnika.
SLOVENIJA
SASTAV
Plejmejkeri: Goran Dragić (Majami, 31, 194), Matic Rebec (Krka, 22, 180), Aleksej Nikolić (Brose Bamberg, 22, 191)
Bekovi: Luka Dončić (Real Madrid, 18, 201), Klemen Prepelič (Pari-Levaloa, 24, 191), Jaka Blažič (Andora, 27, 196)
Krila: Vlatko Čančar (Mega Bemaks, 20, 203), Edo Murić (Banvit, 25, 202)
Krilni centri: Entoni Rendolf (Real Madrid, 28, 211), Saša Zagorac (Šopron, 33, 206)
Centri: Gašper Vidmar (Banvit, 29, 211), Žiga Dimec (Krka, 24, 211)
Selektor: Igor Kokoškov (45)
Mirko Amon, Bogdan Miler, Jože Zupančič, Marjan Kandus, Boris Krstančič, Matja Dermastija, Ivo Daneu, Igor Jelnikar, Vital Eiselt, Miha Lokar, Emil Logar, Borut Basin, Aljoša Žorga, Peter Vilfan i Jure Zdovc su košarkaši iz Slovenije koji su nosili dres reprezentacije Jugoslavije na Evropskim prvenstvima, pa ova država može da se pohvali bogatom košarkaškom istorijom. Ipak, u novije vreme, uprkos tome što nisu propustili nijedan Evrobasket od 1993. godine do sada, Slovenci ne mogu da se pohvale značajnim rezultatima. Na neke od turnira su odlazili sa velikim ambicijama, ali su se uvek vraćali praznih šaka. Najbliži pobedničkom postolju su bili 2009. godine u Poljskoj, kada ih je neverovatna partija Miloša Teodosića ostavila bez finala, da bi ih potom Grci dobili sa poenom razlike u borbi za treće mesto.
Kako bi se loša sreća promenila i nacionalni tim konačno stigao do visokog plasmana angažovan je Igor Kokoškov, koji je u periodu od 2008. do 2015. uradio neverovatan posao sa reprezentacijom Gruzije, o čemu najbolje govori medalja časti, najviše civilno odlikovanje u Gruziji, koja mu je uručena 2011. godine. Srpski stručnjak je seo na klupu Slovenije tokom prethodnog leta i predvodio ju je do skora 6-0 u E grupi kvalifikacija za predstojeći Evrobasket u konkurenciji Ukrajine, Bugarske i Samozvane republike Kosovo.
ISTORIJAT Nastupa: 12 Medalja: / Najbolji plasman: 4. mesto (2009)
Lider ove reprezentacije, poslednji put, će biti Goran Dragić, iza koga je sjajna sezona u dresu Majamija. Iskusni plejmejker je potpuno igrački sazreo, a uz to će raditi sa trenerom koji funkcioniše u istom sistemu kao i on i koji može u potpunosti da ga razume. Takav spoj može da donese timski kvalitet ovoj selekciji koji prevazilazi individualne mogućnosti njenih igrača. A, daleko od toga da Slovenija nema kvalitetan sastav. Naprotiv.
Na Evropskom prvenstvu će debitovati čudo od deteta i već sada zvezda Real Madrida, Luka Dončić. Mladi bek je sin bivšeg košarkaša Saše Dončića i modela Miarjam Potrebin. Roditelji su mu se razveli 2008. godine, a majka je dobila puno starateljstvo. Zbog očevog porekla u jednom trenutku je bilo reči da bi Dončić mogao da zaigra za Srbiju, ali kod mladog beka ni u jednom trenutku nije bilo dileme čiji dres želi da nosi. Iako ima samo 18 godina, Luka neće postati najmlađi slovenački reprezentativac na smotrama najboljih selekcija Starog kontinenta. Marko Tušek je na Evrobasketu 1993. u Nemačkoj imao nepunih 18 godina, Marko Milič je takođe bio nekoliko meseci mlađi kada je nastupio na Evropskom prvenstvu 1995. u Atini, kao i Sani Bečirović 1997. i Luka Rupnik 2011. godine.
Kako bi respektabilnoj bekovskoj liniji dali šansu da se bori za visok plasman Slovenci su "uvezli" jednog Amerikanca pod košem. Reč je o Entoniju Rendolfu, Dončićevom saigraču iz Real Madrida i jednom od najboljih visokih igrača koji trenutno nastupaju u Evropi. Zanimljivo je pomenuti da je Rendolf rođen u Vircburgu u Nemačkoj, gde su njegovi roditelji tada bili raspoređeni kao vojna lica. Uz to, on nije prvi naturalizovani igrač koji će da nosi dres Slovenije. Ariel Mekdonald je zaigrao za ovu reprezentaciju u Turskoj 2001, kada je ona takmičenje završili već u grupi. Mekdonald je na tri meča prosečno beležio 11 poena i po tri skoka i asistencije. Trebalo je da nastupi i u Švedskoj dve godine kasnije, ali je tim napustio tokom priprema.
Ostatak sastava čine dobri timski igrači poput Jake Blažiča, Ede Murića i Gašpera Vidmara, specijalac u šutu van linije 6.75 metara Klemen Prepelič i "mlada krv" koju donose Vlatko Čančar, Aleksej Nikolić i Matic Rebec. Nema sumnje da će jedan od najcenjenijih pomoćnika u NBA ligi postaviti igru Slovenije na gornju granicu mogućnosti ove ekipe, pa plasman u osminu finala ni u kakvom scenariju ne bi smeo da bude doveden u pitanje. A, nakon toga sledi ono što je ovoj zemlji kao po pravilu bio problem - utakmice koje se igraju pod velikim pritiskom. O toga koliko Kokoškov bude mogao da "promeni mentalitet" svojih igrača zavisiće njihov krajnji domet.
Priču o Sloveniji ćemo da završimo jednim zanimljivim podatkom koji mnogima možda nije poznat. Poslednju utakmicu u životu Dražen Petrović je odigrao upravo protiv ove selekcije na kvalifikacionom turniru za Evropsko prvenstvo 1993. u Vroclavu. Slovenija je taj meč dobila rezultatom 94:90, uprkos tome što je Petrović ubacio 30 poena.
GRČKA
SASTAV
Plejmejkeri: Kostas Slukas (Fenerbahče, 27, 192), Nik Kalates (Panatinaikos, 28, 198)
Bekovi: Nikolaos Papas (Panatinaikos, 27, 194), Evangelos Mancaris (Olimpijakos, 27, 196)
Krila: Kostas Papanikolau (Olimpijakos, 27, 203), Tanasis Adetokunbo (Panatinaikos, 25, 201)
Krilni centri: Jorgos Printezis (Olimpijakos, 32, 206), Dimitrios Agravanis (Olimpijakos, 22, 208), Janis Papapetru (Olimpijakos, 23, 206)
Centri: Janis Burusis (Žeijang, 33, 215), Jorgos Papajanis (Sakramento, 20, 217), Jorgos Bogris (Olimpijakos, 28, 210)
Selektor: Kostas Misas (64)
Oni imaju bogatu košarkašku istoriju, ali nakon povlačenja Dimitrisa Dijamantidisa i Vasilisa Spanulisa iz nacionalne selekcije još uvek traže svoj identitet. Na naredno Evropsko prvenstvo putuju potreseni brojnim skandalima. Samo desetak dana pre početka takmičenja najbolji igrač selekcije, Janis Adetokunbo, je saopštio javnosti da je povređen i da ne može da igra, nakon čega je usledila oštra reakcija Košarkaške federacije Grčke. Uz to, mediji pišu o brojnim nesuglasicama unutar tima. Navodno, Kostas Papanikolau i Dimitrios Agravanis, saigrači iz Olimpijakosa, su se sukobili tokom "Trofeja Beograda", dok su Nikos Papas i Janis Burusis, prošlosezonske klupske kolege iz Panatinaikosa, izazvali ozbiljan incident tokom večere na Akropolis kupu.
ISTORIJAT Nastupa: 26 Medalja: 5 Najbolji plasman: 1. mesto (1987, 2005)
Na Evropskim prvenstvima Grci su debitovali 1949. u Egiptu i na najslabijem šampionatu ikada osvojili su bronzanu medalju. Trebalo je da nastupe na premijernom Evrobasketu 1935. godine, ali su u poslednjem trenutku odustali zbog finansijskih problema. Kroz istoriju, Heleni su se 26 puta našli na Evropskim prvenstvima, a uspeli su da osvoje i pet medalja - dva zlata, jedno srebro i dve bronze. Pored toga, igrači iz ove zemlje su dali izuzetan doprinos razvoju košarke u Evropi. O Nikosu Galisu je izlišno govoriti. Oni koji ne znaju, sa likom i delom najboljeg grčkog košarkaša mogu da se upoznaju OVDE, a mi ćemo da se skoncentrišemo na široj javnosti manje poznatog Aleksandrosa Spanudakisa.
Naime, on je početkom 50-ih godina prošlog veka bio ponajbolji grčki košarkaš, dok je njegov brat Janis takođe bio povremeni reprezentativac svoje zemlje. Ono što je zanimljivo kod Spanudakisa je to što je bio jedan od prvih evropskih košarkaša koji su koristili skok šut, koji je prvi put viđen na Evrobasketu 1946. od strane Đovanija Stefaninija. Osim toga, Spanudakis je uneo mnogo toga novog u košarku na Starom kontinentu, a zasluge za to duguje Bobu Kouziju, legendi Bostona, sa kojim je imao prilike da trenira. Veza između dva igrača bio je prvi košarkaš grčkog porekla u NBA ligi, Lu Cioropulos, koji je takođe bio član Seltiksa.
Prošlost je jedno, a sadašnjost nije ružičasta za ovu selekciju. Pored Adetokunba, nedostaje i Kosta Kufos, koji, isitini za volju, ne bi mnogo toga promenio. Ekipa u Helsinki putuje sa iskusnim sastavom, čiji su nosioci prekaljeni evroligaški igrači Kostas Slukas, Nik Kalates, Kostas Papanikolau, Jorgos Printezis i Janis Burusis. Selektor Kostas Misas na raspolaganju ima igrače među kojima nema mnogo njih sa poenima u rukama, pa bi Grčka trebalo da bude defanzivno orijentisana ekipa. Ostaje da se vidi da li će Misas u kratkom vremenskom periodu uspeti da se prilagodi igranju bez Adetokunba, koji je trebalo da bude lider ovog tima, i da reši sve probleme unutar sastava. Heleni bi trebalo da budu siguran učesnik osmine finala, a koliko daleko zaista mogu u ovom trenutku nije zahvalno prognozirati.
FINSKA
SASTAV
Plejmejkeri: Peteri Koponen (Barselona, 29, 194), Džamar Vilson (Estudijantes, 33, 185), Temu Raniko (Kataja, 36, 189)
Bekovi: Sasu Salin (Unikaha, 26, 191), Miko Koivisto (Salon Vilpas, 30, 194)
Krila: Šon Hof (Skajlajners, 33, 198), Mati Nutinen (Pitešti, 27, 200), Karl Lindbom (Helsinki, 25, 200)
Krilni centri: Lauri Markanen (Čikago, 20, 213), Tuka Koti (Helsinki, 36, 205)
Centri: Erik Marfi (Nanter, 26, 208), Džerald Li (Makabi Ašdod, 29, 208)
Selektor: Henrik Detman (59)
Finska je na Evropskim prvenstvima debitovala 1939. u Litvaniji. U prvom meču poražena je od Francuske rezultatom 76:11. Ipak, ovaj turnir zauvek će ostati upamćen po negativnim rekordima. Utakmicu sa Estonijom izgubili su sa 91:1 (poluvreme 47:0). Jedini poen za Fince na tom susretu je postigao Marti Salminen. Litvanci su ih deklasirali sa 112:9, a Letonci rezultatom 108:7. Naravno, turnir su završili na poslednjem, osmom mestu sa svih sedam poraza, što ne bi trebalo da čudi kada se u obzir uzme činjenica da je tim bio sastavljen od hokejaša, kuglaša, boksera, igrača bejzbola i po kojeg košarkaša.
Sledeće učešće na smotri najboljih evropskih reprezentacija Finska je zabeležila u Francuskoj 1951. godine. Za razliku od turnira koji je održan 12 godina ranije, u Parizu se mnogo bolje pokazala. Iako je zauzela deveto mesto (18 reprezentacija) ostvarila je skor od sedam pobeda i svega dva poraza. Od 1951. do 1967. Finska je vezala čak devet učešća na Evropskim prvenstvima, ali bez značajnijeg uspeha. Kao domaćini su 1967. bili šesti i to im je ostao najveći podvig na kontinentalnim šampionatima. Centar Veiko Vainio je tada izabran u najbolju petorku turnira. Vainio se godinu dana kasnije preselio u Sjedinjene Američke Države, gde je pohađao Univerzitet Brigem Jang. Upravo je Vainio najviše uticao na Krešimira Ćosića da pristupi ovom koledžu. Govorio mu je o načinu života i stilu košarke koji se gaji u Americi, te ga je privoleo da mu se pridruži.
Još jedan finski košarkaš koji je krajem 60-ih studirao Brigem Jangu bio je Kari Limo, najbolji strelac u istoriji reprezentacije. Na 160 mečeva postigao je 2.446 poena. Na NBA Draftu 1969. izabrali su ga Los Anđeles Lejkersi u sedmoj rundi kao 97. pika. Oni su mu čak i ponudili ugovor, ali je Limo odbio jer bi mu u tom slučaju bio zabranjen nastup za državni tim. Nastupao je na četiri Evropska prvenstva (1961, 1963, 1965, 1967).
U periodu od 1967. do 2013. godine Finska je samo dva puta učestvovala na smotrama najboljih ekipa Starog kontinenta. Bilo je to 1977. u Belgiji (10. mesto od 12 timova) i 1995. u Atini (13. od 14 timova). Na Prvenstvu u Grčkoj u sastavu Finske našao se Peka Markanen, otac velike nade finske košarke, Laurija Markanena. Peka je, poput sina. bio američki đak, a dres nacionalnog tima je nosio 129 puta.
ISTORIJAT Nastupa: 15 Medalja: / Najbolji plasman: 6. mesto (1967)
Lauri je nakon jedne sezone na Univerzitetu Arizona, gde mu je saigrač bio srpski centar Dušan Ristić, izabran sa sedme pozicije na Draftu od strane Minesote, ali su prava na njega odmah prosleđena Čikagu. Prema Ristićevom svedočenju, koji je bio Markanenov cimer na koledžu, radi se o osobi koja je maksimalno posvećena košarci. Mladi srpski centar istakao da u svojoj kratkoj karijeri još nije naišao na takvog radnika i na nekoga ko 24 časa dnevno može da živi košarku, bilo da trenira ili da priča o njoj.
Uprkos tome što dolazi iz "egzotične" zemlje kada je košarka u pitanju, takav odnos prema igri pod obručima ne bi trebalo da čudi. Rođen je 22. maja 1997. godine u mestu Vanta u košarkaškoj porodici. Pored oca, i Markanenova majka, Rika, je profesionalno igrala košarku i bila je članica nacionalnog tima. To nije sve. U porodici Markanen imamo još jednog košarkaša. U pitanju je Laurijev stariji brat, Mika, koji usled povreda nije postigao ništa značajnije u svojoj karijeri. "Crvna ovca" porodice je drugi Laurijev brat, Ero Markanen. Za razliku od svojih najbližih, on se posvetio igri na travnatim terenima - fudbalu. I sve je krenulo lepo po njega. Stigao je do Reala iz Madrida, za koji nikada nije nastupio. Bio je prekomandovan u drugi tim. Tamo je odigrao nekolicinu utakmica, nakon čega je usledila povreda koja ga je tokom većeg dela sezone držala van terena. Umesto da se pripremi za narednu, Ero se totalno zapustio. Nezvanično, dobio je otkaz u španskom gigantu jer je tokom letnje pauze uspeo da se ugoji neverovatnih 18 kilograma. Iz "kraljevskog kluba" nikada zvanično nisu izdali saopštenje povodom ovog slučaja, ali dobro upućeni izvori kažu da je zaista bilo tako. Nakon toga igrao je u rodnoj Finskoj, a trenutno je član švedskog Aika iz Stokholma.
Od malih nogu je bilo evidentno da je Lauri najveći košarkaški potencijal koji je stigao iz Finske. U seniorskoj košarci je debitovao kao petnaestogodišnjak, braneći boje drugoligaškog tima Juvaskula. Što se nacionalnog tima tiče, prošao je sve starosne kategorije. Debitovao je 2013. na Evropskom prvenstvu B divizije za igrače do 16 godina. Već tada je pokazao da zaslužuje pažnju stručnjaka, jer je u proseku beležio 15 poena i šest skokova. Godinu dana kasnije nastupao je i na šampionatu igrača do 18 godina, takođe u B diviziji. Tada je, u duelu sa starijim kolegama, prosečno beležio devet poena i četiri skoka. Potom su usledili dueli sa timovima iz A divizije. U prvom takvom, 2015. godine, postizao je 18 poena u proseku, što mu je donelo zvanje najboljeg strelca turnira. Pored toga beležio je i šest skokova. Najbolji strelac bio je i 2016. godine, kada je njegova Finska bila domaćin Evropskog prvenstva za igrače do 20 godina. Učinkom od 25 poena i osam skokova prosečno izborio je mesto u prvoj petorci ovog takmičenja.
Zapao je za oko velikom broju skauta i bilo je izvesno da će krenuti očevim stopama. Prihvatio je ponudu Univerziteta Arizona, gde je u svojoj jedinoj sezoni prosečno beležio 15 poena i sedam skokova. Rekord karijere ostvario je u meču sa lokalnim rivalom, Arizona Stejtom, kada je postigao 30 poena. Markanen će postati treći Finac sa iskustvom igranja u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu. Pre njega to su učinili Erik Marfi, koji je u sezoni 2013/14 odigrao 23 meča u dresu Čikago Bulsa, kao i legendarni Hano Motola, koji je u periodu od 2000. do 2002. godine zabeležio 155 nastupa za Atlantu. Interesantno je da je baš Motola bio jedan od trenera Markanenu na košarkaškoj akademiji u Helsinkiju, koju je ovaj pohađao.
Markanen poseduje sve atribute da postane velika NBA zvezda, a na predstojećem Evropskom prvenstvu se očekuje da trasira put kojim će Finska da ide u godinama koje slede. Pored njega, domaćina A grupe će na terenu da predvode sada već iskusni Peteri Koponen i Erik Marfi, a pažnju bi trebalo obratiti i na Marfijevog mlađeg brata Aleksa, koji je prošao čitave pripreme sa nacionalnim timom, ali nije preživeo poslednji "rez". Ovaj krilni košarkaš je pohađao Djuk, Floridu i Nortistern, ali nije izabran na ovogodišnjem Draftu i odlučio je da profesionalnu karijeru počne u finskoj Kataji. Listi igrača koji će biti opasni po koš rivala bi trebalo dodati i sjajnog šutera Unikahe, Sasu Salina.
Od Finske može da se očekuje atraktivna košarka, sa dosta trčanja i šuteva za tri poena. Sigurno je da će u velikom broju situacija Lauri Markanen igrati na poziciji "pet" i tada će izabranici Henrika Detmana moći da prete iza linije 6.75 metara sa svih pet košarkaša koji se budu nalazili na terenu u tom trenutku.
POLJSKA
SASTAV
Plejmejkeri: Lukaš Košarek (Stelmet, 33, 187), Mikal Sokolovski (Rosa Radom, 24, 196)
Bekovi: Mateuš Ponitka (Tenerife, 23, 197), Ej Džej Sloter (ASVEL, 30, 192), Pržemislav Zamojski (Stelmet, 30, 193), Karol Grušescki (Torun, 27, 193)
Krila: Adam Vačinski (Unikaha, 27, 199), Tomaš Gielo (Huventud (24, 201)
Krilni centri: Damian Kulig (Banvit, 30, 206), Aron Cel (Torun, 30, 203)
Centri: Pržemislav Karnovski (Andora, 23, 211), Adam Hricaniuk (Stelmet, 33, 206)
Selektor: Majk Tejlor (44)
Vreme je da Poljska izbaci u orbitu neka nova lica koja će biti njen identitet u godinama koje slede. Nema Marčina Gortata i Maćeja Lampea, pa se čini da je predstojeće Evropsko prvenstvo prava prilika da Mateuš Ponitka i Pržemek Karnovski pokažu da li su kadri da ih zamene. Ovaj dvojac je briljirao na Svetskom prvenstvu za igrače do 17 godina 2010. u Nemačkoj. Poljaci su tada osvojili srebrnu medalju, a generacija igrača rođenih 1993. godine izazvala je mnogo pažnje. Međutim, Ponitka je trenutno član ekipe Tenerifa, a Karnovski će svoju prvu profesionalnu sezonu da odigra u dresu Andore. Čini se da ne idu ka zvezdanim visinama u kojima su ih svi videli, ali možda bi baš turnir koji sledi mogao da napravi prekretnicu u njihovim karijerama.
Što se tiče istorije, Poljska ime čime da se pohvali. Na smotrama najboljih ekipa na Starom kontinentu je debitovala 1937. u Letoniji, kada je završila na četvrtom mestu. Dve godine kasnije u Litvaniji je osvojila prvo odličje - bronzu. Sa klupe ih je tada predvodio Valentin Kljišejko. On je bio izuzetno zanimljiva ličnost. Rođen je u Sant Peterburgu, ali je odrastao u Talinu. Za estonsku košarkašku reprezentaciju zabeležio je pet nastupa, da bi se 1933. godine preselio u Poljsku. Tu je uporedo trenirao košarkaški tim Poloniju iz Varšave i rukometnu reprezentaciju ove zemlje. Košarkašku reprezentaciju je preuzeo 1936. za Olimpijske igre u Berlinu (četvrto mesto) i vodio ju je sve do izbijanja Drugog svetskog rata. Kada je Nemačka napala Poljsku, 1. septembra 1939, Kljišejko je učestvovao u odbrani zemlje. Nakon što je Poljska mesec dana kasnije kapitulirala izbegao je u Veliku Britaniju, gde je ostao do okončanja rata. Potom se vratio u Poljsku, gde je odlikovan za pokazanu hrabrost u odbrani zemlje. Autor je velikog broja knjiga o sportu, naročito o košarci.
ISTORIJAT Nastupa: 27 Medalja: 4 Najbolji plasman: 2. mesto (1963)
Pored Kljišejka, u istoriji košarke u Poljskoj kao izuzetno zanimljiv lik je upisan i Zbignjev Rezih. Za nacionalni tim je nastupao na četiri Evropska prvenstva (1937, 1939, 1946, 1947), a nakon završetka igračke karijere postao je profesor, u kasnijim godinama i dekan na Pravnom fakultetu u Varšavi. Predavanja je držao širom sveta (Beč, Pariz, Teheran, Amsterdam...), bio je predsednik Vrhovnog suda i istaknuta ličnost u Poljskoj politici, kao član vladajuće Komunističke partije. U sastavu delegacije Vlade Poljske prisustvovao je sednicama Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. U periodu od 1962. do 1970. godine bio je i član Komisije za ljudska prava UN-a. Učestvovao je u izradi nekih od najvažnijih međunarodnih konvencija, kao što su Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Konvencija o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije...
Ali, da se vratimo na teren. Pavel Stok je bio najzaslužniji za osvajanje prve medalje u istoriji Poljske 1939. godine. Nakon završetka Drugog svetskog rata ponovo je obukao dres nacionalnog tima na Evropskom prvenstvu u Švajcarskoj 1946, gde je poneo titulu najboljeg strelca turnira sa 63 poena (12.6 u proseku). Ipak, Poljska je razočarala plasmanom završivši takmičenje na devetom, pretposlednjem mestu. Samo je Engleska bila lošija od nje, a ispred Poljaka je završio čak i Luksemburg. Na Evrobasketu u Bukureštu 1955. godine Poljska je pobedila Englesku sa 140:44. Tih 140 poena predstavljaju rekord po broju poena neke reprezentacije na jednom meču Evropskog prvenstva.
Priču o istoriji ćemo da završimo sa Edvardom Jurkievičem, jednim od najboljih košarkaša u istoriji Poljske. Na Evropskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj 1971. godine bio je najbolji strelac sa 22.6 poena po meču. Za nacionalni tim nastupao je od 1968. do 1977. godine i za to vreme je ubacio 4.114 poena na 203 utakmice. Drži rekord Poljske po broju poena na jednom meču u dresu reprezentacije (52). Od igrača iz novije istorije svakako bi trebalo izdvojiti Adama Vojčika, koji je dres seniorske reprezentacije Poljske nosio čak 20 godina (1989-2009). Nažalost, samo nekoliko dana pre početka Evropskog prvenstva Vojčik je izgubio borbu sa leukemijom u 48. godini života.
Nakon Evrobasketa iz 1939. godine Poljska je još tri puta bila na pobedničkom postolju i to na tri vezana Šampionata od 1963. do 1967. godine. U Poljskoj su kao domaćini stigli do srebra i to im je najveći uspeh u istoriji. Potom su u Sovjetskom Savezu i Finskoj osvojili bronzane medalje. Trenutni sastav Poljske bi mogao da zada muke pojedinim timovima iz A grupe, ali bi bilo veliko iznenađenje kada bi se plasirao u osminu finala. Pored pomenutih Karnovskog, koji je u prethodnoj sezoni stigao do finala NCAA šampionata sa Gonzagom, i Ponitke, nosioci igre tima na predstojećem Evrobasketu bi trebalo da budu Adam Vačinski, košarkaš Unikahe, i Damian Kulig, uzdanica Banvita. Njima bi trebalo dodati interesantnog krilnog igrača Tomaša Giela, američkog đaka koji brani boje Huventuda, kao i (pre)iskusne Lukaša Košareka i Ej Džej Slotera.
I jedan zanimljivost za kraj. Ne računajući Valentina Kljišejka, prvi strani selektor Poljske bio je Srbin, Veselin Toza Matić (2004-2006).
ISLAND
SASTAV
Plejmejkeri: Hordur Vilhjalmson (Astana, 28, 194), Martin Hermanson (Šalon-Rems, 22, 194), Elvar Mar Fridrikson (Univerzitet Beri, 22, 182), Aegir Steinarson (Tau Kastelo, 26, 182)
Bekovi: Jon Arnor Stefanson (KR, 34, 196), Logi Gunarson (Njardvik, 35, 192), Brinjar Bjornson (KR, 29, 188)
Krila: Haukur Palson (Šole, 25, 198), Pavel Ermolinskij (KR, 30, 202)
Krilni centri: Hlinur Beringson (Stjarnan, 35, 200), Kristofer Akoks (KR, 23, 198)
Centri: Trigvi Hlinason (Valensija, 19, 216)
Selektor: Kreg Pedersen (52)
Sam plasman na Evrobasket je veliki uspeh za selekciju Islanda. Ovoj selekciji će nastup u Helsinkiju biti tek drugo pojavljivanje na Evropskim prvenstvima, a cilj će im biti prva pobeda u istoriji na ovom takmičenju. Plasmanu u osminu finala teško da mogu da se nadaju, s obzirom da u svojim redovima imaju samo jednog igrača koji je visok preko dva metra.
Prvu utakmicu u istoriji Islanđani su odigrali 1959. u Kopenhagenu protiv Danske. Poraženi su rezultatom 41:38, a prvi meč u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo su odigrali 1969. pred turnir u Italiji i opet su izgubili, od Švedske sa 79:51. Na smotrama najboljih ekipa na Starom kontinentu su debitovali tek 2015, kada su upisali pet poraza iz isto toliko utakmica.
Ono što je Hano Motola za Finsku to je visoki centar Petur Guđmundson (58, 218) za košarku na Islandu. On je 2001. izabran za najboljeg košarkaša svoje zemlje u 20. veku. Nakon što je završio školovanje na Univerzitetu Vašington profesionalnu karijeru je počeo u argentinskoj River Plati. Na NBA Draftu 1981. godine sa 61. pozicije u trećoj rundi izabrali su ga Portland Treil Blejzersi. U najjačoj ligi na svetu je odigrao 164 meča braneći boje Blejzersa, Lejkersa i Spursa. Prosečno je beležio 4.6 poena i 3.8 skokova. Za reprezentaciju Islanda nastupao je 53 puta u periodu od 1979. do 1992. godine. Dok je boravio u NBA ligi nije mogao da nosi dres nacionalnog tima.
ISTORIJAT Nastupa: 1 Medalja: / Najbolji plasman: 24. mesto (2015)
Najpoznatiji igrač u trenutnom sastavu Islanda je iskusni Jon Arnor Stefanson. On je svojevremeno igrao u Rusiji, Italiji i Španiji, ali se 2016. godine vratio u domovinu. Njegov brat je slavni rukometaš Olafur Stefanson, osvajač srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine.
Da se vratimo na početak i igrače od preko dva metra u redovima ove selekcije. Odnosno jedinog takvog igrača. Reč je o mladom i talentovanom centru Trigviju Hlinasonu. On je tokom leta branio boje U20 selekcije svoje zemlje koja je bila pravi hit na Evropskom prvenstvu na Kritu. Island je takmičenje završio na osmom mestu, a Hlinason je bio statistčki najkorisniji igrač Turnira. Beležio je 16.1 poena, 11.6 skokova, 3.1 blokada i 1.9 asistencija, uz valorizaciju 25.6 po meču. Hlinason će od naredne sezone nastupati u Endesi i Evroligi, s obzirom da je potpisao ugovor sa šampionom Španije, ekipom Valensije.
Hlinasonov talenat obećava bolje dane za košarku na Islandu, ali životna priča ovog košarkaša nije ništa manje zanimljiva.
Odrastao je na farmi u Svartarkotu, praktično izolovan od ostatka sveta. Najbliža prodavnica je bila udaljena nekoliko sati od porodične kuće Hlinasonovih, a ove detalje je najbolje opisao Stefanson u "ESPN"-ovom dokumentarcu posvećenom mladom centru:
"To je situacija koju ne možete da objasnite nekome ko ne živi u tom delu zemlje na Islandu. Kada su loše vremenske prilike ne možete nigde da idete, ostajete zaglavljeni tu gde ste. To je neverovatna priča", istakao je Jon Arnor Stefanson.
Kada je imao 16 godina Hlinasona su roditelji poslali u Akurejri, najveći grad na severu Islanda. Plan je bio da nauči što više, posebno na polju električne energije, kako bi mogao da unapredi uslove na za život i rad na porodičnoj farmi. U okviru škole nije postojao košarkaški program, ali je Hilnason kontaktirao trenera lokalnog kluba koji je vodio tim do 17 godina i zamolio ga da mu pruži šansu. Nije imao patike za košarku i nikada ranije nije imao priliku da se nađe na terenu sa dva koša. Brzo je sve oduševio, iz lokalnog kluba su kontaktirali selektora reprezentaciej do 18 godina, koji je ubedio Hlinasonove roditelje da njihov sin ima budućnost u igri pod obručima.
Već 2016. godine Hlinason je pomogao nacionalnom timu da se domogne Evropskog prvenstva, a na pomenutom U20 Prvenstvu je bio najbolji bloker i igrač sa najboljom valorizacijom, treći skakač i sedmi strelac takmičenja. Za nešto više od tri godine Hlinason je od momka sa farme stigao do Evrolige, što je samo po sebi velika životna pobeda. Njegov razvoj će biti primarni cilj košarkaških radnika na Islandu u godinama koje slede, pa tako i na predstojećoj smotri najboljih ekipa na Starom kontinentu.
(foto: FIBA)
