Leto 1986. godine. Buljarice. Moje drugo "more" sa drugarima iz škole. To je tad bilo normalno. I bezbedno. Letovali smo sa izviđačima, putovali preko Ferijalnog saveza sa debelim popustom. Jednom rečju - džabe. Dobro, nije baš bilo besplatno, ali more tada svakako nije bilo luksuz. Ali, da ne tupim i jugonostalgišem... No, čak i da povod nije podsećanje na jednu, toliko puta prepričavanu, utakmicu valjalo bi se malo podsetiti na te, u svakom pogledu, neponovljive osamdesete.
Sad, zašto Buljarice. E, pa tu sam gledao tu čuvenu utakmicu sa Sovjetima, posle koje sam mislio da me ništa ne može povratiti u život i da će potoci mojih suza opasno podići nivo Jadranskog mora. Jednostavno, žal zbog poraza bila je tako velika i jaka da mi je trebalo duuuugo vremena da je potisnem. Ali, stvarno. I sve dok nisam rešio da pišem ovaj blog nisam imao želju da ponovo odgledam utakmicu na Jutjubu. To vam je isto kao što moj sin, koji sada ima 15 godina, ne može više da gleda "Kralja lavova". Odnosno, može, ali samo do trenutka kada se Mufasa očajnički drži za onaj greben. Sekundu potom, gasi i odlazi...
Dakle, bilo je to vreme bez interneta, društvenih mreža, mobilnih telefona, sa samo dva TV kanala. A opet, moji drugari i ja pratili smo sport sa tolikom pasioniranošću da ništa nije moglo da nam promakne. Ujutro se prvo kupovao "Sport", pa se tek onda doručkovalo. Dobro, ja sam katkad, zbog svoje opsednutosti Draženom, uzimao i "Sportske novosti", ali poenta je u tome da su to bile jedine novine koje su, na dnevnom nivou, pisale isključivo o onome što nas zanima. Dakle, naš najvažniji izvor informacija. Naravno, prvo su se okretale stranice o košarci, tamo negde iza srednjih strana, a onda su se, sa takođe velikom znatiželjom, čitali i izveštaji sa "Trofeja Marjan", prelaznom roku, ma o svemu i svačemu... Nekoliko dana ranije Maradona je doneo Argentini titulu prvaka sveta, Boba Živojinović igrao je polufinale Vimbldona sa Ivanom Lendlom i izgubio tesno, u pet setova, a još se nije stišavala bura izazvana "Šajberovim merama" i poništenim poslednjim kolom domaćeg fudbalskog prvenstva.
Ipak, košarka je bila ta koja je u nama budila najveću strast. Zadar je, mesec ranije, u Prvenstvu Jugoslavije prenerazio vladajućeg evropskog šampiona Cibonu i preoteo joj "već osvojenu" titulu, Partizan je tog leta stvarao svoj "drim tim", jer je doveo Divca, Paspalja i Ivu Nakića, a već je imao Đorđevića, Grbovića, Savovića, Obradovića... Na posletku, naša reprezentacija je, nakon razočaravajućeg sedmog mesta na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, planirala veliki "kambek" na Mundobasketu u Španiji. Selektor je bio Krešo Ćosić, Duda mu je bio pomoćnik, Praja kapiten, ali glavna zvezda bio je Dražen Petrović, tada već prozvan "Mocartom" evropske košarke, dvostruki klupski prvak Evrope.
Ovo poslednje nimalo nije nebitno u ovoj priči, jer te godine je Cibona tukla Žalgiris u finalu Kupa šampiona u Budimpešti i Sovjeti su željno čekali Svetsko prvenstvo u Španiji, kako bi uzvratili bolan udarac. Naročito je napaljen bio Sabonis, u to vreme ubedljivo najbolji beli centar sveta, a podsećam da je tada NBA liga bila zatvorena galaksija. Dakle, koji mesec ranije Sabonis je dozvolio sebi da ga Mihovil Nakić isprovocira u finalu Kupa evropskih šampiona. Bio je isključen i ostavio je drugare na cedilu, tačnije na (ne)milost Ciboninoj dalekometnoj artiljiriji i te godine "Cibosi" su uzeli i svoj drugi pehar u elitnom takmičenju. Kad smo već kod pehara, teško da je ikada napravljen lepši od onog koji je u to vreme dobijao šampion Evrope.
Elem, Sabonis nije zaboravio Budimpeštu. U to vreme je između njega i Dražena vladao veliki rivalitet, punili su stranice košarkaških časopisa širom Evrope, borili se za individualne nagrade... Recimo, italijanski "Superbasket" proglasio je Sabonisa najboljim igračem Evrope 1985. godine, ali Dražen je opasno pretio da mu tu nagradu preotme. I jeste. Rođeni iste godine (1964), obojica su u nacionalnim timovima debitovali 1983. na Evropskom prvenstvu u Francuskoj. SSSR je tada uzeo bronzu, Jugoslavija je bila sedma. Godinu kasnije Dražen je osvojio bronzu na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu, SSSR nije ni učestvovao. Najzad, 1985. godine SSSR je pregazio sve rivale na putu do evropskog zlata, Sabonis je bio MVP šampionata, Petrović sedmi. Na klupskom planu Dražen je bio mnogo uspešniji, jer je na Mundobasket došao kao dvostruki uzastopni prvak Evrope sa Cibonom, Sabonisov Žalgiris najpre je izgubio finale Kupa kupova od Barselone, a potom i finale KEŠ-a od Cibone.
I, najzad, stižemo do Svetskog prvenstva. SSSR je, dakle, u Španiju stigao kao evropski šampion, ekipa koja je razarala sve pred sobom. Jugoslavija je bila tim koji se oslanjao na Dražena i njegove manje kvalitetne saigrače iz Cibone, te na već veterane Dalipagića i Radovanovića. U tim je ušao i 18-godišnji Vlade Divac, tada još igrač kraljevačke Sloge, kome je meč sa Sovjetima ostao u lošem sećanju. Srećom, Diki je napravio sjajnu karijeru, tako da mu greška u vođenju lopte u samom finišu madridskog polufinala nije uprljala briljantni CV. U centarskoj liniji debitovao je i Stojko Vranković, tada poznat kao "bananamen", ali i po tome što je bio u stanju da za dva minuta napravi četiri penala... No, i te kako koristan u reketu.
U grupi smo razvalili sve rivale. Igrali smo na Tenerifama, a Španci su nam, posebno Draženu koji je tih godina raspamećivao Realove bekove, podmetali svakakve gluposti. Sećam se neke navodne afere u kojoj su naši "napadali" izvesne hostese, koja je proizvela to da smo na svakoj utakmici imali i publiku protiv sebe, a naročito, paradoksa li, u famoznom polufinalu sa SSSR-om. Španci su u toj utakmici navijali za Sovjete kao da su im rod najrođeniji, a desetak godina ranije bili su tvrdokorna država u kojoj je generalisimus Franko vedrio i oblačio. Ostalo je u sećanju i da je Danko Cvjetičanin, trojkom sa naše polovine terena, osvojio "Alfa Romeo", dar sponzora "Vinstona" prvom kome takav koš pođe za rukom. No, Danko ga nikada nije dovezao u Jugoslaviju, jer je za uvoz takvog automobila morao da plati basnoslovan porez. Jugoslavija je, podsećam, tada imala vrlo stroge carinske propise. Ko se ne seća neka odgleda epizodu "Boljeg života", u kojem Giga prelazi preko granice na Evzoniju.
Sad, nema potrebe da nabrajam kako smo drali Maleziju i Holandiju, ili Italiju u četvrtfinalnoj grupi, ali ću vas podsetiti da smo do tog polufinala stigli posle sedam ubedljivih pobeda, ali i porazom od Amerikanaca. Sjedinjene Američke Države su u Španiju stigle sa svojom koledž reprezentacijom u kojoj je glavna zvezda bio Dejvid Robinson, popularni Admiral, kasnije dvostruki NBA šampion, a igrali su još i Stiv Ker, bekap plej u Džordanovom Čikagu i sada trener Voriorsa, zatim Šon Eliot, takođe šampion u Spursima i dvostruki Ol-star igrač, i još neki momci... No, među svima njima meni je najbitniji bio Tajron "Magzi" Bogz, visok metar i žilet, praktično košarkaški kepec, koji je pokazao kako izvesti nešto do tada nezamislivo. Elem, Bogz je toliko dobro čuvao Dražena Petrovića da ja pre toga, a malo puta i posle toga, nisam gledao nemoćnijeg "Mocarta". Iako je obožavao da igra "oči u oči" sa rivalom i da ga lomi fintom "kroz noge, pa iza leđa", Dražen je mogao, a kasnije i praktikovao da napada i leđima prema košu, Ali, tada se niko nije dosetio situacije koju sada zovemo "mismečom". Magzi mu nije dao da trepne, naš as je šutirao iz nekih nerezonskih pozicija i mi smo tu utakmicu izgubili rezultatom 69:60. No, više od poraza mene je bolelo zadirkivanje drugara, jer ja sam Dražena doživljavao i nazivao nezaustavljivim, pa mi je svako kasnije pominjanje Bogza debelo išlo na živce. Zašto je bitan ovaj poraz... Pa zato što nas je, umesto na Brazil, poslao na SSSR u polufinalu i što je, ispostavilo se, posle prvog usledio i drugi. Bolan, da ne može biti bolniji.
Na dan utakmice, 17. jula 1986. godine, u "Sportu" pronalazim naslov "Dražen je pajac!" Uh, kako me je to pecnulo, naročito jer je takvu tvrdnju izneo meni tada omraženi Sabonis. Sovjeti su u najavi meča bili samouvereni, jednostavno ne dozvoljavajući mogućnost da izgube. A tako je malo falilo da im se to desi.
Utakmica je krenula paljbom Dražena Petrovića i Dalipagića sa jedne, Tihonjenka sa druge strane. Vranković je odlično čuvao Sabonisa, ali brzo je ušao u problem sa penalima. Naravno, Arvidas je postavio minsko polje oko svog reketa, pa smo sve poene postizali sa spoljnih pozicija. Na polovini poluvremena bilo je 22:20 za Sovjete, Dražen je dao 10 od naših 20 poena. Bila je to prava, kako mi novinari često umemo da kažemo, rezultatska klackalica. No, naš tim je, kako je meč odmicao, bivao sve raznovrsniji, na poluvremenu smo imali vođstvo 40:37, Dražen je izluđivao Kurtinaitisa i Homičusa, postigao je 14 poena, a sa druge strane Belostenji je "punio" Arapovića, dok je Ćosić čuvao Radovanovića i Vrankovića za rat sa Sabonisom u nastavku meča.
Početkom drugog poluvremena Ćosić je iz rukava izvukao "keca" zvanog Veljko Petranović. Brzo je kršni Zadranin, rođen u Drnišu, ušao u otvoreni sukob sa Aleksandrom Belostenjijem, koji mu je u jednom duelu zavalio lakat u vrat, ali podatak da je Petranović igrao košarku do svoje 51. godine pokazuje od kakvog je materijala bio satkan taj momak. To je, ispostavilo se, samo još više motivisalo naš tim, koji je trojkom Ace Petrovića poveo sa 48:41. Sabonis je u reketu bio dobro čuvan, ali ga je selektor Vladimir Obukov koristio i na "četvorci", pa je Arvidas pri rezultatu 56:55 trojke šutirao 3/3. Utakmica je sve više dobijala na varnicama, Petranović je sredinom drugog poluvremena gurnuo Tihonjenka u reklame, Aca i Dražen su nam "bratskim" forama doneli 64:58. Kad bi nas Sovjeti pristigli Čutura je postajao "džoker", a Ćosić je, zbog toga što je Sabonis napunio ličnim greškama naše centre, u igru uveo i mladog Divca, koji nam je, na četiri minuta do kraja, doneo 78:70. Igrali smo sve bolje, rival je bivao sve nervozniji, Španci su sve zdušnije navijali za momke u crvenim dresovima. Nakon Čuturinog koša iz ćoška, u poslednji minut ušli smo sa vođstvom 85:76. I onda...
Tada se to, zbog pravila, činilo gotovo nemogućim, ali Sovjeti su pokazali da je za 50 sekundi moguće dostići minus od devet poena. Danas je 50 sekundi čitava večnost, ali podsetiću da je tada napad trajao 30 sekundi i da je ekipa imala mogućnost izbora da za faul, koji nije bio pri šutu, bira loptu sa strane ili bacanja "jedan za jedan". Dakle, devet poena razlike u to vreme bio je ogroman kapital, ali mi smo uspeli da ga ispustimo. Kako... Eh, to se i danas pitam.
Najpre je Sabonis dao i svoju četvrtu trojku, iz isto toliko pokušaja, i to od table, a onda Radović početnički izgubio loptu, Tihonjenko svojim 20. poenom smanjio na 85:82. Konačno, posle nekoliko faulova Sovjeta i lopti sa strane, ostalo je 16 sekundi do kraja. Na parketu su, od naših, bila trojica bekova Dražen, Aca i Radović, Čutura je izvodio loptu i dodao je jedinom kome nije smeo - Divcu. U stvari, Vlade nije ni trebalo da bude na parketu i sa ove distance gledano bila je to velika greška našeg selektora. Sovjeti su pritisnuli naše bekove, ostavili Dikija samog, a on se, pod pritiskom, zbunio i načinio "duplu". A onda još jedna greška - jedino što nije trebalo dozvoliti jeste šut za tri poena. Međutim, Sabonis je napravio blok, Divac zakasnio da preuzme, a Valters je nagazio liniju, što sudije nisu videle, i pogodio za tri poena. Šok za naše, semafor je pokazivao 85:85, a neuspeli šut Radovića iz očaja značio je odlazak u produžetak.
Tu više nismo ličili na tim koji je stigao nadomak pobede nad velikim rivalom i slobodno se može reći - favoritom. Sabonis je koristio Divčevo neiskustvo, ovaj se, dečije neiskvaren, izvinjavao posle svakog faula. Kardinalno je, na 40 sekundi do kraja, pogrešio i Aca Petrović, predao je loptu pravo u ruke rivalu. Naši momci nisu uspeli ni faul da naprave u poslednjem napadu Sovjeta... Na kraju: SSSR - Jugoslavija 91:90. Tuga i očaj naših, Sovjeti su slavili u atmosferi kakvu ni u Moskvi ne bi imali, a mi smo u Buljaricama tugu neuspešno lečili Nikšićkim pivom i iznova vrteli film sa utakmice. Uh, kakva teskoba, hteli smo iz kože da iskočimo, a mogu da zamislim kako je bilo momcima posle tog ispuštenog finala i prilike da se revanširamo Amerima u meču za zlato i titulu svetskog prvaka.
Ipak, naš tim, koji će tri godine kasnije pojačan Kukočem, Rađom, Paspaljem, Savićem, Đorđevićem, početi svoju torturu i vladavinu evropskom i svetskom košarkom, smogao je snage da u meču za treće mesto demolira Brazil 117:91 i osvoji bronzu, a u dramatičnom finalu Amerika je pobedila SSSR 87:85 i osvojio titulu prvaka sveta. To je u Moskvi shvaćeno kao katastrofa, pa je Obukov momentalno smenjen, a na kormilo "Zbornaje" vraćen je čuveni "palkovnik" Aleksandar Gomeljski.
Dražen Petrović, koji je trpeo salve zvižduka španske publike sve dok nije potpisao za Real, proglašen je za najboljeg igrača Prvenstva i uvršten je u najbolju petorku, zajedno sa Sabonisom, Tihonjenkom, Robinsonom i Oskarom Šmitom. Prvi strelac Mundobasketa bio je, pogađate, Nikos Galis.
Eto, trideset godina je prošlo, a sećanje na ovu utakmicu gotovo da ne bledi... No, kažu da bez velike patnje nema ni velikih radosti. I jeste bilo tako. Dokaz su Zagreb, Buenos Aires, Rim, potom i Atina, Barselona, pa ponovo Atina... Ali, ovaj Madrid mi je ostao u baš gorkom sećanju. Iskreno, još samo par puta bilo mi je ovako mučno, da mi je zvonilo u ušima... Kad su fudbaleri izgubili od Argentine na penale 1990. i mnogo kasnije, kad se Nole pecnuo na mreži u nekom od mečeva sa Nadalom na Rolan Garosu.
No, sad je vreme da se vratimo u sadašnjost i sačekamo Rio, nadajući se da je ponovo došlo neko novo vreme čuda...
(foto: FIBA)
