Tri evropska i jedno svetsko zlato ili srebrna medalja sa Olimpijskih igara bili bi garant za poštovanje u bilo kojoj zemlji koja se ne zove Srbija. Još ako je taj čovek postao ljubimac nacije i doneo joj radost u najtežim vremenima novije istorije, reklo bi se da ne može da napravi grešku koja ne bi bila oproštena. Ipak, kratka pamet nam dozvoljava da retke veličine koje imamo valjamo kroz blato naših reči čak i onda kada nema velikog razloga za tako nešto.
Kada gledamo prenose velikih sportskih reprezentativnih takmičenja jedan od upečatljivijih prizora uvek je kolorit na tribinama. Navijači nacionalnih timova su, kao po pravilu, jednobrazno obučeni. Svi imaju dres reprezentacije za koju navijaju, većina nosi zastavu svoje zemlje, a neretko je tu i treći rekvizit, poput šala, navijačke kape... To nisu pisana pravila, ali važe za skoro sve nacionalne selekcije, a jedna od nacija koja se, između ostalog, i po tome razlikuje od drugih je naša. Od kada se više ne prave ispraćaji u vojsku niko i ne kupuje srpsku trobojku, a i da hoće ne zna gde to može da uradi. Eventualno u nekoj kineskoj prodavnici. Pronalaženje šalova, kapa i ostalih rekvizita spada u domen avanturizma, a dres Srbije radije menjamo dresom kluba za koji navijamo. Zato tribina sa navijačima naše reprezentacije deluje najšarenije, preovlađuju crveno i crno-bele kombinacije. Budite pošteni pa kažite da nije tako, zavirite u plakare i pogledajte koliko imate klupskih, a koliko reprezentativnih simbola!
Prvi, manje bolan, razlog zašto je to tako je što se ni naše nacionalne selekcije svih ovih godina nisu uskladile, pa imamo slučaj da u različitim sportovima nosimo i različite boje dresova. Drugi, jači i ozbiljniji, koji je i tema ovog komentara je izraženo klubaštvo u Srbiji. Najizraženije je u ovom delu Evrope, a posebno se ističe u našem trofejnom sportu, košarci.
Posledice klubaštva trpimo već duže vreme, ali tonemo lagano ka dnu, pa se to ne primećuje dovoljno da bi se dizala velika prašina. Košarka širom Srbije je do guše u glibu, da ne koristimo onu drugu reč na g, ali to nikoga ne interesuje jer, na prvi pogled, ne ugrožava dva najpoznatija srpska kluba. Jedan od poslednjih primera koliko nikoga nije briga za kraljicu igara u Srbiji vezan je za broj učesnika u regionalnoj ligi. Pre dvadesetak dana se pojavila informacija da će ABA liga i naredne sezone imati 14 klubova. Nekom čudnom matematikom se došlo do toga da Slovenija dobije sigurnog trećeg predstavnika, a za 14. mesto će se kroz dodatni baraž boriti predstavnici ostalih zemalja učesnica iz regiona. Svih ostalih, osim Srbije!?
Niko nije postavio pitanje zašto mi nismo dobili priliku da u tom baražu imamo još jednog predstavnika. Kroz javnost se šire informacije da ne možemo na Jadran sa više od četiri kluba, da nam i ne treba jer nijedan naš tim nema novca za učešće u toj ligi. Suština je da malo koga uopšte interesuje takvo stanje. Bez ikakvih problema su nas zaobišli u podeli mesta, proširili su je i dve države će imati predstavnika više, a nama to ništa ne znači. I tu je osnovni problem klubaštvo. Dva naša najpopularnija kluba su sigurni učesnici, za ostale nije bitno. Koji to zakon propisuje da Srbija ne može da ima pet predstavnika? Koje je to pravilo u ABA bilo tako čvrsto da se nije menjalo kad kome odgovara? Na kraju, zašto se Srbiji ne da ista šansa kao i ostalim zemljama učesnicima, pa neka na parketu svako pokaže kvalitet? Promenio se broj učesnika, a ne može se promeniti maksimalan broj klubova iz jedne države i mi bi trebalo da poverujemo u to? Poverovali nismo, ali nije bitno što je na našu štetu kada nisu direktno pogođena dva kluba koja jedino i interesuju najširu javnost.
Navijače dva naša najpopularnija kluba kao da je zahvatilo "kolektivno ludilo", pa u svakom komentaru traže neku teoriju zavere i dolaze sami do zaključaka kako su izjave košarkaških radnika obavezno usmerene protiv kluba za kojih navijaju. Jedan od najvećih problema, koji će možda zadati i najbolniji udarac srpskoj košarci, je što se klubaštvo prenelo i na reprezentativne selekcije. Danas ni jedan Aleksandar Đorđević ne predstavlja autoritet koji će primiriti zavađene strane bar na nekoliko meseci i ujediniti sve ljubitelje košarke oko istog cilja.
Od samog preuzimanja posla selektora Đorđević nije tražio kredit na osnovu igračkih dana, perioda u kome je mnogo puta svojim potezima usrećio naciju i bio najzaslužniji za mnoge trofeje koje smo proslavili i kojih sa setom sećamo. Nije dobio poverenje jer je odmah nakon prvog šireg spiska pred Svetski kup bio na udaru jedne polovine Srbije zbog pozivanja igrača iz jednog, a ne iz drugog kluba. Posebno je navijačima smetalo to što se drznuo da pozove neke i iz "trećih" klubova. Recimo "nekog" Stefana Jovića, a ne navodno mnogo boljeg beka iz klubova sa najvećim brojem navijača. I tako, čitavo prošlo leto, isključivo nepoverenje koje je većina medija u trci za rejtingom svojski podržavala, praveći afere i gde ih ima, a češće tamo gde ih nema. Na kraju leta, ponovo je taj Đorđević stajao na pobedničkom postolju sa medaljom oko vrata, održao je još jednu lekciju svima, ovoga puta i kao trener. Malo ko je priznao njegov pečat u tom uspehu. Odjednom su svi znali da je Jović reprezentativni kalibar. Čestitalo se na uspehu. uz obavezno po neko ALI, da li zbog Micova, Veličkovića, Savanovića, da li zbog neke druge vrlo važne "afere"...
Neka logika je govorila da će ovog leta biti drugačije. Đorđević je stekao kredit i kao trener, očekivalo se da će bar pripremni period odraditi bez trzavica zbog doslednosti i zbog toga što se svaki od njegovih poteza koji je kritikovan pokazao kao ispravan u prethodnom periodu. Kao i mnogo puta u životu, logika nas je odvela u pogrešan smer. Mira nije bilo, naprotiv. Sa jedne strane su se čudom čudili kako je moguće da Mačvana nema na užem spisku, dok su drugi uvređeni jer se selektor drznuo da njihovog ljubimca Kalinića iskritikuje u javnosti zbog očiglednog nesportskog ponašanja. Kako njega sme da kritikuje, a neke druge ne sme? Pa je još i igrao utakmicu u kojoj se skupljao prilog za njegov bivši tim. Kako je to smeo kao selektor? Ovo su samo izdvojeni primeri, a mnogo je besmislenih zamerki upućivano selektoru. Interesantno je što je prva misao uvek bila da se radi protiv njihovog kluba. Malo kome je palo na pamet da on možda radi u interesu reprezentacije. Mačvan nije na spisku ne zbog Partizana, nego selektor misli da će nacionalni tim ostvariti bolji rezultat sa drugačijom unutrašnjom linijom. Kalinić nije kritikovan da bi se naškodilo Zvezdi, već mu je skrenuta pažnja u interesu reprezentacije.
Kulminiralo je poslednjih dana u "slučaju Marjanović". Najpre je jedan od najpoznatijih i najapriznatijih evropskih agenata, Miodrag Ražnatović, na društvenoj mreži Tviter direktno prozvao selektora zbog pozivanja Stefana Pota da zameni povređenog Stefana Jovića. Nešto kasnije, hladne glave, poznati menadžer se izvinio za nepromišljenost, ali je šteta već bila napravljena. Mediji su našli "hranu". Ubrzo nakon toga kap koja je prelila čašu, a imala je direktne posledice na sam sastav tima. Iz San Antonija je stiglo pismo da Boban Marjanović mora na dodatne lekarske preglede. Totalno konfuzno, jer je nešto ranije prošao preglede u Milanu koje su nadgledali lekari slavne NBA franšize. Dodatni pregledi su zatraženi nakon intervjua pomoćnog trenera Crvene zvezde datog izraelskom novinaru Dejvidu Piku, u kome piše da je Marjanović kraj sezone igrao sa polomljenim stopalom. Aleksandar Đorđević je odreagovao, da li pametno ili ne pokazaće vreme, ali su veoma interesantne reakcije navijača i medija nakon odgovora selektora. One su samo potvrda teme ovog teksta, da je klubaštvo ispred ljubavi prema reprezentacije Srbije.
Niko nije do kraja upoznat sa detaljima i nikome nije jasno šta je sporno u slučaju Bobana Marjanovića. Niko ne zna ni da li postoji neka pozadina zbog čega se na par dana sa raznoraznih strana pojavlju informacije koje mogu poremetiti stanje u nacionalnom timu. Hronološki, nespretnu izjavu daje prvo svetski poznati menadžer, par dana kasnije u javnost izlazi izjava pomoćnog trenera trenutno najmoćnijeg kluba u državi, a nakon svega toga dolazi do reakcije selektora reprezentacije Srbije. U takvoj situaciji, kada je prvenstvo još daleko i kada nema potrebe za stvaranje loše atmosfere, kada bi smo po "defoltu" morali biti svi na istoj strani, većina navijački obojenih bira da bude na strani menadžera, političara, klubova, a ne na strani čoveka koji je toliko zadužio naš omiljeni sport. Na samo nama svojstven način pravi se atmosfera da dođe do neuspeha. Na taj način će većina biti u pravu ako, ne daj Bože, do njega stvarno i dođe. Moći će da kažu komšijama, još bitnije, da napišu "frendovima" i "foloverima" ono čuveno "jesam li vam rekao?". Ako, ipak, uspemo da ostvarimo zacrtane ciljeve ostaće nam da merimo učinak igrača, da li veće zasluge za to imaju predstavnici ovog ili onog tima. Za to vreme, dok se javnost naslađuje nebitnim stvarima, naša košarka tone sve dublje, a uglavnom profitiraju oni koji vešto kreiraju incidentne situacije zbog ličnih ciljeva.
Daleko od toga da kritika nije dobra. Na ovom portalu ste do sada mogli da pročitate dosta argumentovanih zamerki radu našeg Saveza i svih ostalih koji žive od košarke. Danas je vreme društvenih mreža, svako ima pravo da iznese stav, a mediji svoje pravo da taj stav šire dalje, svojim čitaocima, gledaocima... Ipak, uprkos borbi za "klikovima" i tiražom, reprezentacija Srbije je "opšti nacionalni interes", nešto u čemu bi svi morali da budu jedinstveni u određenom vremenskom periodu. U slučaju košarkaške selekcije to je period priprema. U njemu bi selektoru trebalo dozvoliti da radi svoj posao bez "podmetanja klipova". Vremena za kritiku je bilo pre toga, a tek će ga biti po završetku Evrobasketa. Trenutno se ne moraju praviti, ne tražiti, nego baš tako praviti skandali oko nacionalnog tima. Pred nama nije klupsko prvenstvo, pred nama je događaj u kome učestvuje selekcija za koju svi navijamo, a ulog je veliki. Ta selekcija dostojno brani čast našeg trofejnog sporta godinama. Momci koji nose dres sa nacionalnim grbom su minulim radom zaslužili podršku i poverenje, kao i stručni štab koji ih predvodi. Bar preko leta možemo svi da nosimo iste dresove i imamo isti cilj, sa "mirom u glavi i vatrom u srcu"!
(foto: FIBA)
