Prošlo je dve nedelje (kao što je i uobičajeno) od mog poslednjeg Bloga i ma koliko nemao inspiracije dobijam veliki broj zahteva za obradu raznih stručnih tema. Takođe, sa više strana dobijam zahteve da se blogovi pišu češće, za šta prijatelji sa "MVP" portala i ja smatramo da neće biti ništa efikasnije. Naime, ma koliko ljudi iz košarke smatrali da je potrebno više pisati i o stručnim i drugim košarkaškim temama (ovde izuzimam one koji mi direktno ili indirektno savetuju da sudije ne bi trebalo da pišu već da ćute i rade), trebalo bi dati vremena svima koji Blog prate da isti pročitaju, "svare" i sa prijateljima prodiskutuju, jer će samo tako imati pravi smisao.
Drago mi je da je čak i većina mojih kolega dobronamerne kritike iz Bloga prihvatila afirmativno i da i tu nema zle krvi. Naravno, jasno je da samo ako svi mi, koji smo na bilo koji način u košarci, delujemo afirmativno na pozitivne stvari i kritički na negativne možemo ovu predivnu igru (u koju smo svi zaljubljeni) da vratimo tamo gde je nekada bila i gde joj je mesto.
"Večiti derbi" juniorske lige koji sam sudio pre par dana dao mi je duplu inspiraciju za temu, pa će najverovatnije i sledeći blog biti vezan za isti. U ovom ću pokušati da pojasnim šta je to na čemu potenciraju sve košarkaške organizacije u Evropi i ka čemu se kreće moderno košarkaško suđenje. To je preventivno suđenje. Da se ne ponavljam (s obzirom da je jedna od prošlih tema bila komunikacija na i van terena), ovde je komunikacija veoma značajan faktor, a, nažalost, većini sudija na terenu to baš nije jača strana.
Loša komunikacija od strane sudija sa akterima utakmice nije posledica toga što su sudije nekomunikativne. Naprotiv, oni koji se sa nama druže znaju da nije tako. To je posledica višegodišnje presije od strane struktura koje su što vodile takmičenja, što radile edukaciju sudija - da sudija na terenu ćuti i radi. Trebalo je pričati pištaljkom, kako su govorili. Na ovim balkanskim prostorima nama je to palo kao olakšanje, s obzirom na način komunikacije pojedinih trenera ili igrača kada nisu zadovoljni sudijskom odlukom. Bilo kako bilo, ovakav trend dugo je bio aktuelan i mogu reći da se situacija rapidno promenila u poslednjih par godina.
Naime, sve evropske strukture (od kojih i polaze sve aktuelne promene u suđenju) su shvatile da pored komunikacije koju imaju igrači međusobno i sa trenerom i sudije koji su akteri utakmice mogu saslušati i reći ponešto. Ukratko, mogu komunicirati i na drugi način sem pištaljkom. Takvi trendovi se uglavnom zvaničnim materijalima i usmenim prenošenjem međunarodnih sudija donose u sva takmičenja i tamo pokušaju primeniti.
Sad, mi što živimo u zemlji Srbiji znamo da kod nas baš nije protok informacija najbolje organizovan, a i kada jeste teško se odlučujemo na promene. Tako da sam ličnog utiska da se komunikacija kod sudija sa igračima i trenerima može i mora podići na viši nivo, čime će se dobiti kvalitet zasigurno. Svakako da se tu moraju ispuniti donji civilizacijski uslovi u komunikaciji, što nije samo stvar obrazovanja, već i mentaliteta. Ali, baš utakmica koju sam sudio dala mi je za pravo da veoma optimistično gledam na ovaj problem.
A, kakve sada veze ima komunikacija sa samim suđenjem, osim što mi, sudije, možemo da doživimo niz uvreda? Komunikacija je upravo uvedena kako bi se sprečio veliki broj tehničkih grešaka, koje su velikim delom posledica nerazumevanja sudijskih odluka (što je opet deo vezan za međusobnu edukaciju na liniji sudija - trener - igrač i obratno, o čemu sam pre dve nedelje i pisao). Naime, kada treneru ili igraču nije jasno zašto je sudija nešto dosudio na uljudan i vaspitan način trebalo bi da traži pojašnjenje. Sada, tu nailazimo na duplu prepreku: način obraćanja uglavnom nije uljudan i vaspitan (delom i zbog velike količine adrenalina u vazduhu, jer ipak je sport u pitanju), a sa druge strane sudije su u stalnom gardu pa i ne vole kada im se neko obrati (možda i zbog načina na koji im se uglavnom obraćaju).
Kako god bilo, velika količina problema bi se rešila kada bi ova komunikacija bila aktivnija nego što je sada, ali i sprovedena na pravi način. Napominjem da bi komunikacija trebalo da bude kratka i jasna. Nije baš teren mesto za debate o pojedinim pravilima. Pitanje bi trebalo da bude jasno i kratko, a odgovor precizan i sadržan u par rečenica. Nemojte da me pitate šta se dalje događa kada onaj koji je pitao nije zadovoljan odgovorom. Na ovaj način, osim prevencije, se deluje i edukativno, jer se (kad već ne može na drugi način) pojasne određene situacije iz Pravila igre, koje nisu baš najjasnije trenerima i igračima.
Postoji još jedan vid preventivnog suđenja, a to je glasovna opomena od strane sudije igraču koji pravi minoran prekršaj ili grešku. Najčešće su to prekršaji tri sekunde (koji nije popularan kod aktera na terenu) ili igra rukama na niskim igračima (koja je kod nas omiljeni hobi čak i kada nije potrebna - staviti ruku protivniku na kuk postao je deo folklora u svim našim ligama). Baš primena ovakvog suđenja na juniorskoj utakmici imala je mnogo efekta, pa sam prebrojao da sam uštedeo bar šest ili sedam odluka time što sam glasom opomenuo igrače da ne igraju rukama ili da izađu iz reketa. E, sada, to što je neophodno raditi u tom smeru celu utakmicu (ne par puta opomenuti pa prestati) je poseban problem i zahteva visoki nivo koncentracije. Problem je i to što opomena češće nema efekta, nego što ima.
Kod oba vida preventivnog suđenja koja sam naveo postoji isti problem - adrenalin! Naime, nije lako ni igračima ni trenerima (a ni nama, sudijama) da u ponekad velikoj tenziji deluju smireno, uljudno i vaspitano. Pogotovo je to karakteristično na našim prostorima, ali i u južnom delu Evrope, gde se košarka igra srcem. Tu glave uglavnom nisu hladne ni u jednoj situaciji, pa nije lako reagovati smireno. Baš zato sudije moraju da budu smirene i svesne navedenog, što ne znači da bi trebalo da trpe vređanja i psovke, već da pokušaju da kontrolišu situaciju spuštanjem tenzije. Zbog toga je, da ponovim, i uvedena komunikacija u preventivnom suđenju.
Najlakše bi bilo pronaći sredinu, za šta moraju biti angažovani i voljni svi na terenu. Kada bi svako malo "popustio" u međusobnoj komunikaciji, kada bi svako malo više bio tolerantan kada nije zadovoljan nečim verovatno bi sa kamera koje u krupnom planu snimaju usne aktera mogli da vidimo osmehe, a ne psovke, kao što često čitamo. Jer, košarka i jeste zamišljena kao zabava, pa bi osmeh trebalo da bude sastavni deo iste. Nadam se da će ovaj blog podstaći sve "prozvane" na razmišljanje i na to koliko se lako problemi mogu pretvoriti u osmeh i prijateljsko rukovanje.
(foto: FIBA)
