Želeo sam malo da sačekam sa svojim narednim blogom, a posle prethodnog koji je trebalo da pojasni razlike između Pravila igre po kojima će se ove sezone igrati u raznim takmičenjima u zemlji i inostranstvu. Pored priče o Pravilima (ne o suštini jednih ili drugih), dresovima sudija, KLS i ABA i svemu ostalom, još jednom smo potvrdili da košarka nije samo teren i 40 minuta. Zato sam i želeo da se bura malo smiri, da takmičenja počnu i da onda natenane možemo da diskutujemo o struci. Ako niko drugi, bar mi koji se košarkom profesionalno bavimo. Za sve ostalo sam ubeđen da će biti i vremena i materijala, jer nam to u zemlji Srbiji nikada ne manjka.
Prethodnih dana je bilo puno zahteva da pišem o organizaciji lige i problemima. Kao aktivan učesnik iste ne bi bilo ni fer ni profesionalno da te teme ja razvlačim po Blogu. Ipak, jedna od tri utakmice koje sam u KLS sudio me je navela na temu o kojoj želim više da pričam danas, pa mogu reći i da otvorim neku vrstu javne rasprave o istoj. No, o tome za koji čas.
Domaća liga je krenula tako kako jeste, sa svim problemima sa kojima se susreću sve košarkaške strukture u Srbiji, a pogotovo "mali klubovi". Na opšte zadovoljstvo nas koji malo više pratimo srpsku košarku, a malo manje regionalnu i evropsku, biće veoma uzbudljiva i izjednačena. Čak je i kvalitet košarke na solidnom nivou u nekim utakmicama, na čemu posebno želim da čestitam trenerima i igračima klubova učesnika. Mislim da su se više nego ozbiljno, u veoma teškim uslovima, pripremili za takmičenja i ako se ovako nastavi iznenađenja neće manjkati.
Da se vratim na jednu od utakmica koje sam sudio na kojima je dosuđeno četiri nesportske greške, što me je i navelo na otvaranje diskusije o razlici koja bi trebalo da postoji između FIBA i ULEB Pravila igre. Ta razlika je objašnjena u mom prvom ovosezonskom blogu kroz jednu rečenicu, a ni sam nisam znao kako to najbolje da definišem kada sam je pisao. Naime, iza šturih interpretacija koje nude evropske košarkaške organizacije stoji veoma ozbiljan problem koji je, možemo reći, suštinski. A to nije lako objasniti ni u jednom blogu, a kamoli u jednoj rečenici. Da podsetim, razlika je u interpretaciji kontakta koji treneri često nazivaju "taktička lična greška", a u situacijama polukontranapada i kontranapada. Naime, FIBA insistira da takav kontakt bude okarakterisam nesportskom greškom, a ULEB da se dozvoli ukoliko je igrač odbrane ispred ili čak i bočno. Ukratko, po zvaničnim FIBA pravilima koja su još uvek važeća do (najverovatnije) septembra 2014, svaka igra koja "nije sportska" tj. ne podrazumeva igru na loptu, trebalo bi biti dosuđena, kako joj i ime kaže, kao nesportska greška. To laički znači da ukoliko je između lopte i igrača odbrane koji grešku pravi telo igrača napada, igrač odbrane ne čini pokušaj igre na loptu, što je svakako nesportski potez.
Kako bi pokušao da sve one koji košarku pomno prate uvedem u temu potpuno, pokušaću da uđem u samu košarkašku grupnu taktiku, koja je definitivno važan deo aktivnosti svakog trenera. Neka mi treneri ne zamere, ovo je samo jedan sudijski komentar na temu. Svaki trener traži od svojih igrača da pametno iskoriste čestiri "mala faula" u svakoj četvrtini, zaustavljanjem kretnje napada, kada odbrana počinje da ulazi ili uđe u hendikep situaciju (ma kakva ona bila - brojčana ili poziciona) na način da se izbegnu koš i slobodna bacanja za protivnika. Smatram da je ovo važan deo grupne košarkaške taktike i dobro uigrane ekipe umesto situacija u kojima će primiti koš ili dati protivniku mogućnost slobodnih bacanja, iz ovih situacija izlaze sa posedom za protivničku ekipu, koja je posledica lične greške. Koliko mislim da je važno ovo što sam napisao, lično mislim i da je to potpuno košarkaški zdravo, jer je Pravilima igre dozvoljeno.
Ovakvi faulovi su svakako taktičke lične greške, svakako nisu posledica slučajnog dodira koji je nastao pokušajem igre na loptu i svakako se u velikom procentu (98% i više) ne sviraju kao nesportske greške. U čemu se zapravo "mali faul" razlikuje od nesportskog koji bi trebalo svirati zbog igre na igrača a ne na loptu? Kada sam na jednom od turnira razgovarao sa sudijskom legendom (na moju veliku sreću bio je jedan od instruktora suđenja) gospodinom Dejvidom Tarnerom, dobio sam veoma logičan odgovor - mora se koristiti tzv. "ZDRAV RAZUM". Pod navodinicima i velikim slovima jer su te dve reči sastavni deo Pravila igre, mogu slobodno reći jedan od važnijih.
Šta znači ZDRAV RAZUM? Verovatno zamisao trustova mozgova koji su Pravila igre pisali nije bio samo da definiše da sudije ne mogu biti bolesni umovi, iako verujem da većini navijača baš to prvo padne na pamet. Naime, te dve reči definišu vrhunskog košarkaškog sudiju kao sportistu, pozitivnu osobu, poznavaoca Pravila igre i pre i iznad svega poznavaoca košarke kao sporta. Tu dolazimo do onoga što pravi razliku među sudijama, a o čemu nisu mogli da razmišljaju stvaraoci Pravila igre. Naime, nije košarkaško znanje svim sudijama isto, naprotiv. Razlikuje se i to mnogo, čak na istom nivou takmičenja. Mnogi od sudija nisu trenirali nikada košarku. Neki jesu, ali po "malim klubovima" (bez uvrede), gde im možda nije pružena dovoljno kvalitetna osnova. Ne mora da znači da čak i oni koji su igrali veoma dobro, a sada sude (ima i takvih verovali ili ne), poznaju košarku i njenu taktiku. Kao što vrhunski igrač ne znači automatski i vrhunski trener.
Za trenutak ću napraviti malu digresiju o kojoj sam već pisao u ranijim blogovima - košarkaško obrazovanje samih sudija. To je deo edukacije sudija koji se, možemo reći, podrazumeva. Od mog prvog ispita za sticanje zvanja košarkaškog sudije (davne 1991. godine) niko nikada od mene nije zvanično tražio da učim samu košarku. Ja lično sam imao tu potrebu, pa sam kao trener radio pune dve godine i tu naučio mnogo, ne samo o košarci već i o pristupu igračima i trenerima. Međutim, kako sam napomenuo, nisam bio obavezan da učim ni osnovne elemente košarkaške igre, a kamoli individualnu ili grupnu taktiku. Tek nekoliko puta za ove 22 godine mog sudijskog staža bilo mi je omogućeno da imam predavanje trenera iz neke stručne teme i to uglavnom na međunarodnim seminarima. Da li je to dobro ili loše procenite sami, ali zato ne želim da krivim samo svoje kolege. Baš zbog toga sam i naglašavao koliko je bitna interakcija trenera i sudija i koliko je neophodno da se međusobno edukujemo. Licencirani treneri imaju obavezu da polože Pravila igre i većina njih se na tome zadrži u toku svoje karijere, ali to nije tema.
Nakon svega navedenog možete da zaključite - jedan te isti kontakt bi neke od sudija okarakterisale kao nesportsku grešku, neke kao običnu ličnu grešku, a neke je ne bi ni dosudile! Ne mogu da kažem da je to dobro, ali je to činjenica. Dok se ljudi budu bavili košarkaškim suđenjem tu će biti prisutan taj subjektivni osećaj nazvan "ZDRAV RAZUM". Kada taj posao preuzmu mašine toga neće biti. Sudijama će do tada biti dozvoljeno da određene situacije procenjuju ovako ili onako, ma koliko se svi trudili da se takve situacije minimalizuju i svedu na mali broj. Na kraju, nije pravilno da igrač desni dvokorak završi levom rukom, ali je to svakako nekad efikasnije, iako se time krši izvođenje jednog od osnovnih elemenata košarkaške igre.
I u budućnosti nesportska greška biti samo jedna od tema o kojima će se mnogo pričati. Možda je i zamisao tvoraca Pravila da se o košarkaškim elementima priča ili diskutuje permanentno. Ako je tako, pozdravljam tu ideju da se konsultacijama između svih činilaca košarke dođe do boljitka za samu košarku. Neka možda i ovaj blog posluži kao svojevrsna tribina na kojoj će se diskutovati, kad već zvaničnih tribina nemamo. Za početak...
(foto: FIBA)
