Za ovih 20-ak godina kako se bavim košarkaškim suđenjem, jedno od čestih pitanja je bilo: "Šta sve podrazumeva posao jednog sudije?". Mnogi od vas koji ste u košarci, a pogotovu oni koji nisu, mišljenja su da je ovo jedan povremeni, amatersko-honorarni posao (čitaj hobi). Nikada im nije bilo jasno šta mi radimo kad ništa ne radimo (kada ne sudimo). Posebno su me iritirali komentari pojedinaca tipa: "Blago tebi, ti zaradis xxx evra za sat i po".
Stoga, u ovom blogu želim košarkaškoj javnosti da prezentujem kako izgleda "život" sudije. Iz mog ugla, naravno.
Početak svake sudijske karijere je zanimljiv i naporan. Sreća da se sudije "rađaju" uglavnom iz košarkaškog okruženja (ima i slučajnih prolaznika), pa su nam višečasovne obaveze vezane za košarku već u krvi. Ja sam postao sudija slučajno, u želji da dobijem sudijsku legitimaciju, pomoću koje sam mogao besplatno da ulazim na utakmice. Uz nagovor drugara pohađao sam tronedeljni seminar (tri predavanja po sat i po), položio test od 25 pitanja i dobio "licencu" - zvanje košarkaškog sudije. Naravno da sam u to vreme igrao Srpsku ligu, studirao i radio paralelno i nije mi bilo ni na kraj pameti da trčim za nekom dečurlijom po terenu u slobodno vreme. Bio sam dovoljno odrastao (21 godina) da bi mi to bilo zanimljivo (danas sudije postaju sa 15 i manje godina).
Međutim, po pravilu sam morao da odsudim tri utakmice da bih licencu zadržao i tako je počelo. U stvari, jedna od te tri utakmice je bila presudna, Tašmajdan-Crvena zvezda, juniori. Igralo se na otvorenom terenu na Tašmajdanu i prvi sudija (stariji kolega) se nije pojavio, što je bilo sasvim uobičajeno u to vreme. Onako uplašen krenuh da sudim sam, da bi posle par minuta diskvalifikovao tadašnjeg trenera domaće ekipe. Uz pretnju prekidom utakmice, izbacio sam ga van otvorenog stadiona Tašmajdan iako na to nisam imao pravo, jer je u to vreme diskvalifikovani trener mogao da ostane u publici. Epilog - sutradan sam po obavezi odneo zapisnik u KSB (tada na starom DIF-u) i kada sam ušao svi su zanemeli i gledali me kao duha. Pipkali su me, tražili modrice, pitali me da li sam dobro... I nisam shvatao u čemu je fora. Tada je u tu istu kancelariju ušao Milan Lakić (izbačeni trener Tašmajdana) i pitao da li sam tu (na te sastanke je dolazilo po 30-ak ljudi). Svi su se razmakli, a on mi je prišao, pružio ruku i rekao: "Svaka čast mali, imaš j***, bićeš odličan sudija".
Iako sam ranije protiv pomenutog trenera igrao srpske lige, nisam znao da je mesec dana pre toga treći put doživotno sunspendovan jer je napao sudiju na ili posle utakmice! On se okrenuo i otišao, a ja ostao "heroj" među kolegama. I tako je iskra zapaljena... Da napomenem da je dotični trener moj veliki prijatelj i sada i jedan od najzaslužnijih ljudi u košarci što sam tu gde jesam, pre svega zbog saveta i iskustava koje mi je nesebično prenosio.
Dalje je sve išlo samo od sebe. U prve tri godine došao sam do impozantne brojke od 1.000 zvaničnih utakmica (sudije su tada bile deficitarna "roba"). Ušao sam na Drugu srpsku ligu (tada treći stepen seniorske košarke) ekspresno i sve je izgledalo kao san. U tim prvim danima sudijske karijere sve je bilo lako, po tri utakmice mlađih kategorija dnevno, treninga i slično... I kada tako postoji "jedan mali kojeg svi guraju" odmah besplatno i ekspresno dobiješ 1.001 neprijatelja koji jedva čekaju da polomiš nogu. Kreću radnje "iza leđa", podmetanja... I ja polako uviđam u kakvom sam okruženju.
Sama ozbiljnost višeg ranga takmičenja dovela me je do toga da sam morao da počnem ozbiljnije da radim na sebi i taj rad nije prestao sve do danas. Kreću treninzi fizičke snage i kondicije, kao nužno zlo ovoga posla. Liniju je lako popraviti, ali glavu znatno teže. Što se pre shavti ova teza, pre se okrećeš onome što ti je na terenu i najpotrebnije da se izvučeš iz tada vrućih srpskoligaških terena - glava!
U to vreme prići međunarodnom sudiji nije bilo moguće, a kamoli pitati ga za savet. Pronalaženje snimaka utakmica koje sam sudio bilo je podvig, jer iste niko i nije snimao. Treniramo na praznom terenu u glavi zamišljajući situacije, pokušavajući da se što bolje postavimo i uvežbamo kretnje. U tadašnjoj Srpskoj ligi se definiše grupa nas perspektivnih (koji smo danas grupa međunarodnih) i polako kreću priče o konkurenciji. Ponosam sam na činjenicu da su mi u tih nekoliko glavnih konkurenata sadašnji venčani i kršteni kum, a da sam sa ostalima pravi prijatelj. To je proizvod lekcije jednog od moja dva glavna mentora tog vremena: "Sam si sebi jedina konkurencija!".
Počinju i znatno ozbiljnije pripreme za utakmice koje je doneo međunarodni znak. I tek tu vidim koliko mi je značilo 12 godina treniranja i dve godine trenerskog posla. Jer, lagano mogu da shvatim šta se na terenu događa. Pripremam se za ispit koji mi donosi zvanje međunarodnog sudije tačno dva i po meseca, uz nadzor mog velikog prijatelja i vrhunskog trenera Aleksandra Džikića. Treniramo na Kalemegdanu, atletskoj stazi na JNA, teretani. Na svakom treningu on me vuče i forsira, izvlačeći iz mene svaki postojeći kvalitet. Još jedan dokaz da su prijateljstva koje sam u košarci stekao nešto najvrednije što sam od košarke dobio!
U to vreme sam suočen sa jednom od najtežih životnih dilema. Naime, tada sam radio u Narodnoj banci Srbije, ali ne mogu da dobijem dovoljan broj slobodnih dana za utakmice. Naravno da su sudije u Srbiji čisti amateri - honorarci. Nema radnog staža, socijalnog i penzionog osiguranja, zdravstvene knjižice... Tada donosim odluku zbog koje sam i dan današnji srećan - napuštam posao u državnoj službi i postajem košarkaški sudija. Amater, naravno.
Napokon dobijam dovoljno slobodnog vremena da bi se adekvatno spremio za posao koji radim, nekako istovremeno sa FIBA znakom na dresu. Osim trčanja, konsultacija sa mentorima, gledanja svojih utakmica, dobijam vreme i da se pripremim na pravi način za utakmice koje mi predstoje. Gledam mečeve ekipa kojima ću suditi, pokušavajući da iz postavljenih odbrana i napada steknem uvid u zone terena sa najvećim brojem kontakata. Tek tu shvatam koliko je kompleksan ovaj poziv i koliko je potrebno da na terenu budeš pravi profesionalac (što je večiti zahtev svih koji vode takmičenje).
Kreću i ozbiljnija putovanja, koja iza sebe nose i lepe i ružne stvari. Ne postoji zemlja u Evropi koju nisam posetio, a kratko slobodno vreme uglavnom koristim da vidim što više. Album sa fotografijama, koje će ostati večna uspomena, svedok su tome.
Ali, tu su i neprospavane noći, otkazani letovi, spavanje na stolicama aerodromskih gejtova, magle na putevima, snegovi, hladne hale i vreli navijači. Sve to čini posao sudije. I lepo i ružno. Zbog toga se ne osećam prijatno kada mi neko kaže kako sudije za sat i po zarade silne pare.
U to vreme naučio sam još jednu veoma važnu lekciju, vratiti košarci makar deo onoga što ti je dala. Trudio sam se od tada da mlađim kolegama nesebično prenesem svo svoje znanje, svima koji su mi se javili za pomoć. Svakom sam pokušao da pomognem koliko sam znao. Bazirao sam se na izučavanju Pravila igre i Teorije suđenja. Pravio (i još uvek pravim) pitanja za edukaciju, predavanja. Učestvovao sam na kampovima, ne samo sudijskim, pokušavajući da prenesem deo naučenog. I danas rado odem da odsudim utakmicu petlića kada me pozovu ili neku prijateljsku utakmicu ekipama koje nemaju pare za sudijske takse. Prošle godine sam sudio prijateljima basket pod reflektorima čitavu noć. Jer, kako drugačije vratiti košarci nego u onom segmentu koji najbolje poznajemo.
Tu negde počinju i one ružne stvari koje ovaj poziv nosi, prisutne uglavnom na ovim prostorima. Kreću razvlačenja po novinama, kuloarske priče, pretnje... O tim ružnim stvarima neću pisati, jer ću proizvesti još ružnih stvari. Šta uopšte jedan sudija ima bilo šta da piše ili priča?!? Ionako i sa ovim blogom imam dovoljno prozivanja od dušebrižnika, verovatno u strahu da ne budu pomenuti u nekom kontekstu. Samo ću spomenuti da sa ružnim stvarima preživljavamo neprospavane noći i užasno teške dane, kada smo "na nišanu" onih kojima smetamo... Preživljavaju ih i naše porodice (u smislu našeg neraspoloženja), prijatelji, rodbina...
U osvrtu na prošlost, nekako je, bar kod mene, sve došlo tačno kada je trebalo. Da bi se nekome sudilo (generalno govoreći) neophodna je zrelost za prave odluke. Naravno da je bitan faktor mogućnost da u suđenje uložiš dovoljno slobodnog vremena, kako bi bio što spremniji za sve što na terenu može da se desi. Pravo sazrevanje dolazi sa potpunom ispunjenošću i u privatnom životu, pa je podrška porodice veoma bitna. To razumevanje koje dobijamo od naših najmilijih je nemerljivo. Uglavnom se preskaču svi bitni datumi: rođenja deteta, krsne slave, verski praznici, godišnjice, rođendani, svadbe najbližih prijatelja... Sve je podređeno utakmici i poslu koji na terenu obavljamo. Sve je podređeno košarci.
Za kraj, moram da napišem kako izgleda dan kada imam utakmicu, jer se toj priči najviše smeju svi koji su u mom okruženju. Utakmici je podređen čitav dan. Od ustajanja do gledanja snimka nakon završetka iste (uglavnom u ranim jutarnjim satima). Vodi se računa šta se i koliko jede, specijalno kada. Obavezan je odmor pred utakmicu, posebna istezanja i zagrevanja... Niko ne razmišlja da neke sudije trče svih 40 minuta sa preko 45 godina, skupa sa igračima koji su neuporedivo mlađi od njih. A za to treba biti spreman u svakom pogledu.
Ako budem imao volje koliko je sada imam, biću aktivan sudija do svoje 50. godine života. Nadam se da ću do tada uspeti da sa ovakvim elanom odgovaram na poziv kojem sam posvetio život. Nekako košarka uđe u krv, pa i posle neprospavanih noći i mnogo ružnih stvari jedva čekam da se ponovo nađem na terenu i podbacim loptu. I to ne zbog sudijske takse koju ću primiti!
(foto: FIBA)
