U prethodnom periodu ste imali prilike da vidite i sastave ekipa koje su igrale našu prvu ligu i da se uverite da je taj nivo košarke bio ekvivalentan evropskim takmičenjima, pa sam ubeđen da je Prva srpska liga igrana sezone 1993/94, od kad je i utakmica o kojoj ću pisati, bar na nivou sadašnje naše prve lige, ili druge ABA, kako god. Iako se ne sećam igrača i trenera, u sećanju su mi ostale utakmice i sve ono što se oko njih odvijalo.
Danas smo zato u Boru, na utakmici Prve srpske lige sa ljutim rivalom ekipom Morave Hantrans iz Vladičinog Hana. Nadam se da ću naći još neki isečak iz novina i iz utakmice u Hanu, da pomenem i to iskustvo, ali o tom potom.
Elem, ova utakmica je igrana krajem sezone 1993/94, u vreme najveće inflacije na ovim prostorima, koja je tada bila preko 310 miliona posto na mesečnom nivou! Plata je bila dovoljna za par kila krompira (ako se kupuje odmah nakon što si platu primio), pa je ceo sistem bio poremećen. Ipak, i u tim uslovima igrala se Prva srpska liga. Ekipe su skupljale pare za gorivo da bi se prevezle na gostovanje, zakazivale termine utakmica kada nisu grupna isključenja struje, ali se ipak igralo. A, sudijama je tada bilo dozvoljeno da se transportuju sa ekipama, jer javni prevoz veoma često nije radio. Naravno, ako je bilo sreće da je gosujuća ekipa negde blizu mesta iz kojeg je delilac pravde.
I u takvim uslovima igrala se sjajna košarka. Bor je bio jedna od težih destinacija za putovanje, ali su se sve muke zaboravljale na poslednjoj pauzi koju je autobus pravio uz gibanicu i ovčije kiselo mleko na Rtnju. Smeštaj nije bio obezbeđen skoro nigde, pa smo morali da se snalazimo da dođemo u mesto odigravanja i iz istog se vratimo u istom danu, što uz prevoz kakav je bio u to vreme nije bilo nimalo lako. Međutim, svi domaćini, pa i Borani, potrudili su se da nam obezbede obroke (iako nisu imali nikakvu obavezu da to rade) i da nam pomognu oko transporta kući. Sećam se da sam za taksu utakmice iz prvog dela sezone, nakon dolaska na Beogradsku autobusku stanicu mogao da kupim nekad i po dve marke!
Na ulazu u Bor bila je sjajna hala, koja se grejala i u vreme kada grejanja nije bilo po stanovima. Čovek, inače generator ondašnje košarke, organizator utakmica, trener i službeni predstavnik Gagić (koga smo u šali zvali Gargamel zbog sičnosti sa crtanim likom) bio je izvor neiscrpne energije. Iako nije bio ni malo prijatan kao trener, od njega smo mogli mnogo da naučimo u razgovorima koje smo imali pre i posle utakmice. A u toku iste smo gledali da se udaljimo od klupe domaćih koliko god je to moguće. Baš on je mislim najveći „krivac“ što se dugo godina igrala košarka u Boru na nivou srpskih liga i što niko nije lagano u Boru dobijao utakmice.
Sastavi ekipa su pred vama. Slagao bih vas kada bi vam rekao da se sećam kako je utakmica tekla i ko je bio najbolji igrač. Ali 97 poena u bilo kojoj utakmici nije lako dati.
Ne znam kakva se košarka danas igra u Boru. Znam da sam godinama nakon ove lige u taj grad dolazio sa zadovoljstvom, a čuvena rtanjska gibanica i domaće kiselo mleko ostali su kao podsetnik i u danima kada sam tuda prolazio drugim povodom.
Nećete mi zameriti što se u ovom blogu nisam podsetio igrača koji su igrali. Želim da pomenem sve male – velike klubove koje su imale značajno mesto u takmičenjima devedesetih godina, pa verujem da će se mnogi od vas sa nosalgijom sećati ovog vremena i sjajne košarke koja se igrala!
Do sledećeg čitanja, živeli!
