(BLOG) Milan Mažić: Primorje

Danas smo u bratskoj Crnoj Gori u vreme kada su crnogorski klubovi učestvovali ne samo u IA ligi, već i u IB ligi, takmičeći se za ulazak u viši rang. Nekoliko crnogorskih ekipa je tada bilo u drugom rangu takmičenja i ono što mogu da kažem da je svuda bila sjajna atmosfera, puno publike i veiko interesovanje za svaku utakmicu. Sve ekipe koje su gostovale nisu mogle da dođu na izlet ako su želele da kući ponesu oba boda.

Kako sam negde u najavi utakmice i napisao, verujem da je ovo jedna od najtežih utakmca koje sam sudio u svojoj karijeri. Na pitanje koja utakmica mi je bila najteža moj uobičajeni odgovr je prva, jer nisam znao ništa: gde se krećem, kako pokazujem, šta dosuđujem... Ali ova utakmca, iako nije imala veliki takmičarski značaj, ulazi u TOP 5 najtežih utakmica moje karijere.

Herceg Novi je te godine oformio ozbiljnu ekipu. Sećam se da je klub Primorje dobio ozbiljnu podršku grada i da su se stvorili uslovi da se spremi ozbiljan budžet za takmičenje i ozbiljan tim. Doveden je i ozbiljan trener - Mladen Ostojić, koji se svojom harizmom neverovatno dobro uklopio u tim i čitav ambijent. Mladen je uvek radio sa velikom energijom i željom da iz svake utakmice izvuče najviše što može, pa je tako bilo i u ovoj.

Sam put u Herceg Novi je za nas sudije bio lep izlet. Uvek zajedno sa nekom od ekipa koja je sudila u Podgorici, na Cetinju, u Budvi, Baru ili Nikšiću avionom do Podgorice, pa odatle kolima do Herceg Novog. Smeštaj je bio korektan, vreme uvek sunčano, pa je bilo zadovoljsvo relaksirati se pre utakmice u šetnji obalom. Primorje je igralo u sali osnovne škole (ne sećam se imena) gde su tribine bile na galeriji - iznad terena. U salu je moglo da stane oko 600 gledalaca, na ovoj mislim da je bilo i svih 1.000 jer su ljudi visili bukvalno sa plafona.

Uslovi u samoj hali nisu bili sjajni, mi sudije smo dolazili u opremi jer nije bilo adekvatnih svlačionica koliko se sećam. Teren je bio na minimalnim dimenzijama (tada su pravila dozvoljavala odstupanja u dimenzijama terena), pa je uz buku publike bilo veoma teško igrati i suditi. Koliko se sećam, te sezone Primorje nije bilo najbolje plasirano (bilo je u donjem delu tabele), ali nije imalo opasnost od ispadanja. Međutim, nekim drugim klubovima je, kako sam posle načuo, bilo veoma bitno da Beopetrol izgubi ovu utakmicu, jer je ovo bio jedan od vrućih terena gde je to bilo moguće. Bilo kako bilo, Primorje je svaku utakmicu igralo kao i ovu, sa 150 odsto svojih mogućnosti, sa maksimalnim zalaganjem i ogromnom željom da se dođe do pobede.

Međutim, sa druge strane je bio ozbiljno jak Beopetrol, sa Milutinovićem na parketu, Sinđelićem, Glišićem, Kecmanom, Perovićem i ostatkom stvarno sjajne ekipe, koja se borila za ulazak u viši rang. Utakmica puna tenzije, sa puno čarki, sa jakim odbranama i ogromnom nervozom. Mislim da se završilo sa pet tehničkih grešaka na kraju, a nakon gledanja verujem da smo mogli da "podelimo" i 15. Sa mnom na terenu tada "golobradi" Dragojević, sada jedan od boljih sudija u regionu. Sjajan momak i moj veliki prijatelj, kome je ovo, kao i meni, bila prva sezona na tada saveznom rangu takmičenja. Borli smo se kao lavovi da ovu tešku utakmicu privedemo kraju i nekako smo uspeli.

Nisu sad svi detalji za blog i priču... U hotel me je dovezla patrola interventne milicije, a dva momka u uniformama, čijih se imena ne sećam, proveli su noć sa mnom i ispratili me na aerodrom ujutru. Uglavnom, ne smem da lažem, nije mi falila ni dlaka sa glave zahvaljujući njima, verujem.

U godinama koje su usledile u mojoj karijeri posle ove utakmice sudio sam više puta i u Herceg Novom, na Cetinju, u Bijelom Polju i Kolašinu, u Podgorici i u Nikšiću, Baru i Budvi... Sudio sam i mnogo važnije uakmice sa puno tenzije. I puno sam prijatelja stekao tamo sa kojima sam i sada u kontaktu. Ali ne sećam se da mi je jedna utakmica bila ovako teška za suđenje kao ova koja je pred vama danas.

Zato užvajte u ovom snimku, kao što i ja uživam svaki put kada je pogledam ponovo.



(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)