(BLOG) Milan Mažić: "Surova" Morača

I tako nas je naš mali košarkaški vremeplov doveo u čuvenu "Moraču", na tada jedan od derbija lige u kome su se sastali Budućnost i Beobanka. Podgorička Budućnost je te godine okupila sjajnu ekipu ili je bolje da kažem pokupila sve najbolje što je mogla u tom trenutku, ne žaleći para. Pa, stoga baš ovaj blog želim da posvetim "surovoj" "Morači" o kojoj su raspredane razne priče i legende među svima koji su košarku pratili.

Među nama sudijama delegiranje u Podgoricu nije izazivalo negativne emocije. Uvek je išla dobra ekipa (crnogorske sudije nisu sudile crnogorskim klubovima, pa je društvo za putovanje uvek bilo prisutno). Uuglavnom se tu uklapala postava sa još neke utakmice koja se igrala na Cetinju, Nikšiću, Baru ili Budvi, pa nikad nije bilo dosadno. Putovalo se avionom, dan ranije uvek, što nas je dodatno relaksralo da ne moramo da sedamo u kola i dodatno se umaramo vožnjom na dan utakmice.

Hotel u Podgorici bio je jedan od boljih hotela u Srbiji i Crnoj Gori u to vreme, smešten u samom centru i sa odličnom kuhinjom. Podgorica je i zimi bila jako topla i uvek smo uživali da jutro na dan utakmice provedemo šetajući po centru grada, uz obaveznu kaficu u bašti nekog od kafića, čak i zimi. Naravno, crnogorske kolege koje su bile slobodne uvek su bili dobri domaćini, provodeći vreme sa nama u zanimljivim razgovorima.

Sve u svemu, sve je bilo idealno. Na ručku na dan utakmice je bilo uobičajeno da dođe neko od predstavnika kluba da provede sa nama neko vreme. Uglavnom je to u moje vreme bio Danilo Mitrović sportski direktor kluba, a neretko se pojavljivao i Vesko Barović, koji je tada bio visoki košarkaški funkcioner. I to može da se nazove najvećim delom pritiska koji smo imali u Podgorici. Mada, istini za volju, za to vreme koje smo uglavnom u vreme ručka provodili sa ljudima iz kluba nije se puno pričalo o samoj utakmici i o tome kako bi trebalo da pazimo kako sudimo.

U samoj "Morači" za vreme utakmice nije bilo ništa više pritiska nego u Beogradu ili Kraljevu. U tunelu, pri izlasku tokom poluvremena, uobičajeno je da svi koji su nezadovoljni mogu da priđu i da prigovore kako im je volja. Ne želim da pominjem čelnike velikih klubova (među kojima ima i predsednika klubova) koji su to obilato koristitli i u Beogradu (i verovatno još uvek koriste) kao alat u borbi za dva boda. Ali da se ogradim, ja lično u Podgorici nikada nisam imao ni najmanji problem, a koliko ja znam iz naše generacije sudija niko se nije preterano žalio na ovaj teren.

A sada malo i o samoj utakmici, pre svega o rosteru domaće ekipe koji je bio fascinantan. Muta Nikolić bio je na slatkim mukama prilikom izbora igrača za petorku. Tu je, za početak, bio bekovski tandem Pajović - Radonjić, koji su sada na klupama različitih klubova i u različiim funkcijama. Ista je situacija i sa Šćepanovićem... Zatim Vukčević, Topić, Bošković, Ostojić, Sekulić, Radunović, Ćeranić, Bulatović... Nadam se da nekoga nisam ispustio, jer ova ekipa zaslužuje da se cela nabroji. Na kraju ili da budem precizniji pred sam kraj sezone Budućnost je bila prva, pa je proglašena prvakom. Da podsetim, liga je te godine prekinuta zbog bombardovanja nakon 22 odigrana kola, a prvoplasirana ekipa je proglašena šampionom države i naredne godine je stekla pravo za učešće u Evroligi. Tih godina i drugoplasirane ekipe su igrale najkvalitetnije evropsko takmičenje, pa je naša liga itekako vredela i imala ozbiljno mesto u evropskoj košarci (čisto da se sa setom prisetim sada kada se polemiše da li će regionalna liga imati sigurno mesto u Evroligi).

O Beobanci sam već pričao, pa da se ne ponavljam. Darko Ruso, koji je gajio odbrambeni stil igre, imao je odličnu ekipu na raspolaganju. I neću pominjati imena. Samo ću pomenuti da pogledate Zorana Stevanovića kako istrčava kontre i prvi se vraća u odbranu...

Na kraju laganih 20 poena za jaku Budućnost, više nego realan rezultat.

Uživajte u ovoj sjajnoj utakmici!



(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)