(BLOG) Milan Mažić: Granica između namerne i nesportske greške

Blog se polako ali sigurno vratio na stranice vaših elektronskih aparata, što pokazuje broj klikova. Svakako da me raduje da postoji interesovanje i za neke druge košarkaške teme, pa i za neke stručne. Vreme je da, pored zanimljivih tema iz košarkaških organizacija bliže i dalje, pređemo na "konkretne stvari", pre svega sugerisane od strane vas čitalaca. Kako sam u nekom prethodnom blogu i napisao, vaši predlozi su dobrodošli i pokušaću da odgovorim na što veći broj nejasnoća iz moje struke i u narednim blogovima.

Ovoga puta sam odabrao jedno pravilo koje je pretrpelo veliki broj pisanih promena tokom prethodnih godina, iako lično mislim da u glavama i kriterijumima vrhunskih sudija sve te korekcije Pravila ige nisu ništa promenile. Naime, reč je o nesportskoj grešci i njenoj interpretaciji na samom terenu.

Više puta sam u raznim komentarima situacija na utakmicama, pogotovo nakon Evropskog prvenstva, čitao kako se prag za dosuđivanje nesportske greške spustio jako nisko i da u određenim slučajevima nesportska greška koja je dosuđena kažnjava slabiji kontakt od nekog običnog faula. Mnogi od vas su počeli da porede sa NBA ligom i jačinom kontakta tamo (više puta sam naglasio da je košarka u NBA drugi sport u odnosu na košarku u Evropi), pa smo došli i do pominjanja baleta i drugih nekontaktnih sportova (kakav je šah ili pecanje) i njihovim poređenjem sa evropskom košarkom.

Definicije koje su napisane u knjizi Pravila su jedno, a njihova interpretacija na terenu je nešto sasvim drugo i da su ove činjenice potpuno svesni i ljudi koji kreiraju Pravila igre (Tehnička komisija FIBA) jasno objašnjavaju stalni napori da se što jasnije definiše kada i kako dosuditi nesportsku grešku. Jedan od problema je svakako i sastav pomenute Tehničke komisije (koja mukotrpno radi na ovome) pa kad, pored istinskih magova košarke, tu sede i određeni sumnjivi likovi iz Singapura, Tunisa ili Japana nije lako definisati sve što se želi na pravi način.

Poslednje instrukcije koje su prenosili instruktori FIBA Evrope (opet slobodno mogu da kažem više nego sumnjivo odabrani - čast izuzecima - po sistemu bolje je da si poslušan nego da znaš) bile su veoma jasne: svaki kontakt od strane igrača odbrane na igraču napada koji ne podrazumeva igru na loptu je nesportska greška. Ovde svakako, kao i u svakoj situaciji u kojoj živ čovek procenjuje nešto, najveći uticaj na odluku ima subjektivni osećaj samog sudije, što otvara Pandorinu kutiju.

Po dobrom starom običaju vratiću se malo unazad, da ispratimo genezu nesportske greške. Još 1986. godine je krenula preporuka FIBA da za lične greške za koje sudije procene da se namerno prave bude uvedena nova kazna - dva slobodna bacanja i posed lopte. Ovakva greška je nazvana (po ugledu na NBA) namerna greška i imala je za cilj smanjenje grubosti na terenu. Kako su košarkaški čelnici brzo shvatili da je 90 odsto (a u profesionalnoj seniorskoj košarci sada možda i 95 odsto) grešaka namerno napravljeno (veoma mali broj dodira igrači načine baš slučajno, a mnogo češće to rade u nameri da zaustave ili otežaju posao igraču napada) ime je morali da se promeniti i 1994. dolazimo do nesportske greške - imena koje je i danas "na snazi". Za sve to vreme kazna za nesportsku grešku se promenila samo u smislu da kada se pravi na igraču koji šutira za tri poena može da bude i tri slobodna bacanja, ili ukoliko je igrač prilikom nesportske greške postigao koš - dodatno bacanje, ali posed lopte je ostao, pa je ova kazna najteža kazna (osim diskvalifikacije koja dodatno i isključuje igrača) u Pravilima igre.

Prema mom skromnom mišljenju, ništa se nije promenilo od 1986. do danas po pitanju načina na koji bi o ovakvim kontaktima trebalo da se sudi, iako su na definisanju ovoga u FIBA najnapornije radili. Jedna od poslednjih promena vezanih za kaznu za nesportsku grešku - da dve nesportske greške načinjene od istog igrača (čak sad i kombinacija nesportske i tehničke) bivaju automatska diskvalifikacija, samo je dolila ulje na vatru u svim situacijama gde sudije ne procenjuju dobro da li je učinjeni dodir nesportska greška ili ne. Ako mislite da niste ni sami sigurni (čak i ako ste košarkaški sudija) kada bi nesportsku grešku trebalo dosuditi, a kada ne, treba da se nekako pojavite na bilo kom prvenstvu mlađih kategorija koje tokom leta FIBA organizuje za sve mlađe selekcije nacionalnih federacija. Upravo na tim prvenstvima se "pomaže" sudijama da dođu do pravog kriterijuma u narednoj sezoni za sve, pa i za nesportsku grešku. Jedini je problem što poslednjih godina edukatori - FIBA instruktori, nisu baš najbolje obučeni da rade to što rade, shodno tome da su bili "polovne", a ne vrhunske sudije (naravno, čast izuzecima). Ali, da se ne ponavljam, sada se u glavenom delu svakog od njih umesto unutrašnjosti (mozga) više ceni klempava spoljašnjost (uši) i tu promene neće biti dok istima rukovodi baš takav jedan osrednji mediokritet kakav je gospodin Davorin Nakić.

Na jednom takvom turniru na kome sam prisustvovao tokom prošlog leta, mene konkretno su 10 dana ubeđivali kako je određeni kontakt nesportska greška, iako moj zdrav razum to nije mogao da prihvati. Naime, kada igrač nakon skoka uhvati loptu i krene da mlatara i zamahuje visoko postavljenim laktovima i pri tome udari protivničkog igrača, takav kontakt mora da se dosuđuje kao nesportska greška. Ali, kada igrač u istoj situaciji nema visoko i široko podignute laktove i nema kretnju kojom pokušava da udari protivničkog igrača laktom, ali do kontakta svakako slučajno dođe i to bi trebalo da je nesportska greška?!? Možete samo da zamislite koliko ovih situacija ima na utakmicama dečaka do 16 godina starosti. Sreća da sam dovoljno samostalan pa pregršt ovakvih situacija nisam želeo da dosuđujem na taj način, ali verujte da je većina od ostalih 40-ak kolega na turniru to itekako radila, kako ne bi izgubili naklonost instruktora, čime ne bi dobili dobre i valjane izveštaje pred narednu sezonu (čitaj: manji broj utakmica). Baš ova činjenica odvaja male i još nedorasle sudije, od onih vrhunskih koji košarku bolje poznaju od onih koji pokušavaju da ih nauče, pa gluposti kakva je ova na primer bila ne usvajaju "ad hoc".

Ovo je ujedno i drugi veliki problem koji muti realnost i stvara nelogičnosti kod nesportske greške. Naime, slabo obučeni instruktori prenose sve kako je to od njih traženo, bez da pokušaju da misle o tome koliko je sve realno i zdravorazumski. S obzirom da u svojim rukma baš instruktori imaju štap kojim kažnjavaju neposlušne (ocene sudija), to neznanje se veoma lako prenosi na teren. Naravno, isključivo kada su u pitanju sudije koje nemaju jak "personaliti", kakvih je 95 odsto u Evropi, kada se izuzme top 50.

Uglavnom, princip na kojem se insistira u tekućoj sezoni, da bi svaka kontakt igra koja nije igra na loptu trebalo da se sankcioniše kao nesportska greška, još više udaljava pravi "muški kriterijum" od ovog koji u Evropi pokušava da se kreira. Plastično govoreći, ako igrač vodi loptu levom rukom, a igrač odbrane sa njegove suprotne strane pokušava da dođe do te lopte to se smatra kao da nije moguća igra na loptu, jer je ista suviše daleko od igrača odbrane (između koga je i telo igrača napada), pa bi trebalo da se sudi kao nesportska greška. Pored neumerenog kontakta koji je odavno jedan od kriterijuma, raznih situacija prekidanja kontranapada, kontakata koji se dešavaju prilikom uvođenja lopte van graničnih linija i gomile ostalih kriterijuma po kojima kontakt koji se dogodi bi trebalo da se proceni kao nesportska greška, ovo stvara podugačak spisak kriterjuma koji sudijama kaže - u svakoj sumnjivoj situaciji kada se dvoumiš bolje je da sudiš nesporsku grešku nego običnu.

Kada pogledamo čemu stremi najbolja košarkaška liga na svetu - NBA, vidimo da je situacija dijametralno suprotna. Samo jedna činjenica pojašnjava kolika je razlika - kada ste videli da je na NBA utakmici dosuđena nesportska greška? I koliko je jačina kontakta u NBA veća (generalno), nego u evropskoj košarci? Kada se te dve činjenice saberu jasno je da se u ovom segmentu udaljavamo od američke košarke i to velikom brzinom, iako promenama pravila već dve decenije unazad usvajamo jedno po jedno pravilo koje u NBA važi (poslednji je američki korak prilikom polaska u dribling). Čudno, zar ne?

Elem, da nije došlo do velikog raskola između FIBA i Evrolige (koji je najvidljiviji postao tokom Evropskog prvenstva, kada najboljih evropskih sudija nije bilo), verovatno većina normalnih gledalaca ne bi ni primetila da se nešto drastično promenilo. Ovu činjenicu podržava i to da se striktna FIBA pravila (a samim tim i segment o kojem pričam) primenjuju tek od trećeg (po jačini i po rangu) evropskog klubskog takmičenja (a koje FIBA kontroliše), koje u Srbiji verovatno gleda samo rodbina nekih igrača, poneki sudija ili trener i naravno kladioničari. Vrhunski nivo evropske košarke, koji je u medijima i najzastupljeniji, svakako neće tako lako usvajati sve preporučeno od FIBA, imajući u vidu da su sudije koje ta takmičenja sude za koplje bolje po kvalitetu od ostalih evropskih kolega, pa malo više koriste zdrav razum i iskustvo koje imaju.

Odavno smo apsolvirali činjenicu o nizu promašaja koje je Evropska kuća košarke već godinama unazad uradila, pa bi verovatno bilo za očekivati da će doneti i neku pametnu odluku, ako ništa drugo ono po principu - i ćorava koka ubode neko zrno. Plaši me samo da inat i tvrdoglavost ljudi koji su u vrhu FIBA, a koji su za svoje podanike usvojili isključivo poslušnike koji rade "za male pare", neće skoro dovesti do toga. Do tada će gledaoci košarkaških utakmica čudom da se čude gledajući pojedine situacije, a mi koji iole znamo o čemu se radi da se smejemo.

I za kraj, svi oni koji su plašeći se istina koje u mom blogu mogu da pročitaju, a ne bi im se svidele, a koji su mi u prethodnom periodu dobronamerno poručili da ne bi trebalo da pljujem sve u košarci već da budem afirmativan, mogu delimično i da odahnu uz ovakve blogove kojih će i u budućnosti biti, a tiču se stručnih tema (da podsetim, u vremenima kada sam bio potpuno afirmativan KLS je zabranio moj blog pod pretnjom suspenzijom, verovatno plašeći se istina koje mogu da dospeju u javnost). Mogu i da nauče nešto ako pažljivije čitaju. Naravno, na nivou kojem je to moguće iskomunicirati ne koristeći preterano stručne izraze i u budućnosti ću se baviti nelogičnostima u Pravilima igre, kako bi košarku približio običnom gledaocu, iz jednog drugog ugla. Ali ću se svakako baviti i svima onima koji u košarci vide samo interes i način da uzmu nešto što objektivno ne zaslužuju. Bili oni deo najvećih košarkaških sistema, Saveza ili malih okružnih kancelarija.

(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)