Kao što većina ljubitelja košarke verovatno zna, Tepić poseduje ogromno klupsko, ali i reprezentativno iskustvo. Ovaj Novosađanin je bio šampion Evrolige sa Panatinaikosom, a sa seniorskom selekcijom Srbije je osvojio srebrnu medalju na Evrobasketu 2009. godine. Posedujući elokvenciju i prirodnu smirenost, može se reći da novi trener Mege, Vladimir Jovanović, nije mogao da nađe bolju „produženu ruku“ na terenu.
LIČNA KARTA Ime i prezime: Milenko Tepić Datum i mesto rođenja: 27. februar 1987. (Novi Sad, SFR Jugoslavija) Visina: 201 centimetar Pozicija: Plejmejker / Bek Klubovi: Vojvodina, Partizan, Panatinaikos, Sevilja, Lietuvos Ritas, Partizan, PAOK, Orlandina, Brindizi, PAOK, Vareze, Iraklis, Mega Bemaks Medalje sa reprezentacijom: Srebro (Evrobasket 2009); Zlato (U20 Evrobasket 2007); Zlato (U20 Evrobasket 2006); Bronza (Univerzijada 2005); Zlato (U18 Evrobasket 2005); Zlato (U16 Evrobasket 2003)
„Ubedljivo sam najstariji u Megi, sa potpuno drugačijim životnim momentom i košarkaškim iskustvom. Bez obzira na to, na sebe i dalje gledam kao na igrača. Znači, primarno mi je da na taj način pomognem ekipi. Naravno, pored toga mislim da iskustvom, načinom treniranja, disciplinom, pa čak i nekim košarkaškim savetima mogu dosta da pomognem tim mladim igračima da stasaju u ozbiljne profesionalce, jer talenta stvarno ima.“, započeo je razgovor za naš portal Tepić.
Ako se izuzmu Milenko Tepić (33) i Dejšon „Skuči“ Smit (26), Mega je sačinjena od igrača od oko 20 godina. Samim tim, zanimalo nas je kako se naš sagovornik oseća po pitanju takvog generacijskog jaza:
„Vreme prolazi. Neminovno je da jednom budete najstariji. Samo, ovde je specifična situacija, jer nisam malo stariji od ostalih, već mnogo (smeh). Ali, ne razmišljam o tim stvarima. Sve ih gledam kao svoje saigrače. Svi smo ravnopravni na terenu. Nema tu velike razlike što sam stariji od njih, niti ja volim to tako da posmatram. Štaviše, meni prija njihova mladost i energija, jer mi to pomaže da treniram više i da što spremniji dočekam sezonu. Celo to okruženje u Megi može samo da mi pomogne da budem bolji.“
Na pitanje kako bi se trebalo postaviti prema mladim igračima tako da „upiju“ ponuđene savete, Tepić je odgovorio:
„Sa Megom sam tek dve nedelje. Oni su pripreme počeli 26. jula, a ja sam im se priključio 17. avgusta, tako da ih još uvek upoznajem. Tim pre, što do sada nisam bio u prilici da igram sa nekima od njih. Tek treba da vidim kakve su im navike, način razmišljanja i odnos prema igri. Tako da, vremenom će mi biti jasnije kakav odnos bi trebalo da izgradim sa svima njima. Naravno, sve što mislim da će moći da im pomogne, ja ću im reći, posavetovati ih... Mogu da kažem da je to i bio deo neke ideje kada sam dolazio u Megu.“
Kako Vam se za sada čini ekipa Mege?
„Vratiću se još jednom na prethodni odgovor. Nisam dovoljno tu da bih mogao da donesem sud kakvi su dometi Mege. Ono što je sigurno je da je ekipa jako mlada i talentovana. To sa sobom nosi određene prednosti, ali i mane. Nedostatak iskustva, možda i dozu straha ili nepripremljenosti za velike stvari. Ali, verujem da ovi talentovani momci mogu da te neke „dečje bolesti“, ili kako to već da nazovem, nedostatak iskustva u seniorskoj košarci, da prevaziđu ili sakriju. Verujem da ova ekipa ima potencijal da se ravnopravno takmiči sa svima ili većinom timova u ABA ligi.“
Kada kažete „nedostatak iskustva“, na šta se to tačno odnosi? Na čemu je tačno potrebno raditi kako bi se iskustvo steklo?
„Dosta tih stvari su individualne. Ono što je karakteristično su osciliacije u samopouzdanju, veri u sebe. Takve stvari osciliraju posle jedne dobre ili loše utakmice više nego kod nekih starijih i iskusnijih igrača. Kod mladih jedna loša utakmica ume da ostavi negativne posledice, počnete da sumnjate u ono što sigurno znate da radite. Da bi takve stvari „preležali“, nekome je potrebno manje, a nekome više vremena. Bitno je da budu svesni da je rad ono što sigurno donosi dobar rezultat, da se tako i odnose. Ovo je klub gde oni imaju pravo na neku grešku, ali iz borbenosti, želje i posvećenosti. Mislim da sve to mogu da pretvore u konstantan kvalitet, kao što su mnogi pre njih tako učinili.“
Mnogi veterani su poslednju igračku sezonu odigrali baš u Megi, pa bi odmah potom postali treneri. Da li Vama može tako nešto da se dogodi?
„Može. Nikad ne znate u kom pravcu će karijera da vam ode. Ja sam već u određenim godinama i iskreno da vam kažem imam sve manje želje za selidbom i menjanjem sredine. Tako da, velika prednost svega ovoga je da sam, 'ajde da kažem kod kuće. Naravno, razmišljam o tome šta ću da radim nakon karijere, koja je neminovno pri kraju. Da li će to da bude neki trenerski poziv ili nešto drugo vezano za košarku, još uvek ne znam. Ono što znam je da želim da ostanem u košarci ili oko nje i da to nešto što sam učio i radio ceo život na neki način prenesem nekome drugom.“
U Novom Sadu, rodnom gradu našeg sagovornika, skoro je osnovana amaterska ekipa „I Came To Play“, sačinjena od penzionisanih igrača kao što su Darko Miličić, Jovo Stanojević, Branko Cvetković... Članovi ovog kluba su već „prizivali“ Tepića da im se pridruži, pa nam je bilo zanimljivo da ga pitamo šta on misli o tome:
„Kako da kažem (smeh), još uvek sebe gledam kao profesionalnog igrača, ali kad budem definitivno odlučio da prestanem sa profesionalnom košarkom, zašto da ne. Tamo je dobra atmosfera, uvek je lepo igrati ako ste u mogućnosti, odnosno zdravi pre svega. Tamo su dobri momci, tako da ne bih imao ništa protiv da se sa njima družim.“
Milenko Tepić je u poslednje vreme bio u prilici da obuče i reprezentativni dres, u kvalifikacijama za Svetski kup 2019. godine. On je rekao da bi se ponovo odazvao pozivu i da selektor Igor Kokoškov može da računa na njega:
„Naravno. Nikada to nisam odbijao, pa mislim da ne bi trebalo ni u ovim godinama. Seniorska reprezentacija je vrhunac karijere većine sportista, pogotovo kod nas u Srbiji. Ali, mislim da imamo puno mladih i talentovanih igrača koji godinama nose igru reprezentacije. Verujem da ima dosta njih koji mogu da održe kontinuitet, a ja ako budem mogao nekako da pomognem, uvek ću biti tu.“
Protiv kluba u kome se najviše zadržao, Partizana, igrao je samo kao član Vojvodine i Panatinaikosa. Dakle, odavno. Na pitanje kako će se osećati kada bude ponovo igrao protiv crno-belih, Tepić je odgovorio:
„Neobično. Od mog poslednjeg boravka u Partizanu je prošlo neko vreme. Osim Novice Veličkovića, mislim da su svi igrači novi. Bez obzira na to, to je sigurno utakmica koja budi posebne emocije. Pogotovo ako bude bila pred publikom. Ali, iako ne bude, nije tajna. Ja sam partizanovac od malena i mogu da kažem da sam možda i najlepše godine proveo u tom klubu. Posebne emocije me vežu za njega i to će sigurno imati traga i kada se ove godine budemo sreli na terenu.“
Za kraj smo zamolili Milenka Tepića da nam ispriča kako je došlo do toga da šutira desnom rukom, iako je levoruk:
„Prirodno. Volim da se šalim i da kažem da kada smo došli na prvi košarkaški trening i da je trener rekao: „Uzmite loptu u desnu ruku i šutnite“, pa da sam tako počeo da šutiram desnom. Naravno, to je samo šala. Sve je to došlo prirodno. Ima dosta nekih drugih igrača koji pišu jednom, a šutiraju drugom rukom. Na primer, Dimitris Dijamantidis. Tako da, nisam jedini.“
(foto: Mega Bemax)
