Od prošle sezone na klupskoj košarkaškoj sceni Srbije je i Niš, grad koji u prebogatoj istoriji ove države nije ostavio značajan trag u muškoj konkurenciji. Omladinski košarkaški klub Konstantin je za nepune dve sezone u najvišem rangu takmičenja učinio mnogo više nego predhodni projekti decenijama unazad. Jedan od najzaslužnijih za uspehe je Marko Cvetković, prvi stručnjak niškog tima. Sa zadovoljstvom je pristao na razgovor za "MVP portal" ističući da ga prati kao i sve ostale elektronske i pisane medije u kojima se piše o igri pod obručima.
Lična karta Ime i prezime: Marko Cvetković Datum i mesto rođenja: 14. april 1977 (Niš, Srbija) Visina: 197 santimetara Pozicija: bek, krilo Klubovi: Viner Broker (1995-1997), Sloga Kraljevo (1997-1999), Zdravlje Leskovac (1999-2002), Vojvodina (2002-2004), OKK Beograd (2004/05), Marso Karmo Suzuki (2005/06), Zdravlje Leskovac (2006/07), Crvena zvezda (2007-2009), Ergonom (2009), Lukoil Sofija (2010), Konstantin (2011/12) Trofeji: Prvenstvo Bugarske (2010) Trenerska karijera: OKK Konstantin Niš (2012-2014)
Konstantin je po mnogo čemu jedinstvena pojava u srpskoj košarci. Ako uspe da uđe u Superligu, a još ima teoretske šanse, biće verovatno jedini tim u istoriji koji je od početka do kraja sezone sa 11 igrača napravio takav rezultat. Skoro svi prvoligaši su ispunili kvotu od maksimalno četiri prelaska, samo par njih je napravilo tri transfera. Pored imena Konstantina ne piše ništa. Nijedan prelazak od početka do kraja.
"Ni pre, a ni tokom sezone nismo sebi postavljali imperativ Superlige. Zadatak nam je bio da ostanemo u ovom rangu takmičenja i to od početka nije dovedeno u pitanje. Liga je izjednačena, sa jednom pobedom ideš gore, a jedan poraz te baca dole... Nije nas puno ekipa potpuno nadigralo, samo smo u par navrata zabeležili nešto ubedljivije poraze. U skoro svim utakmicama koje smo izgubili bili smo u igri do samog kraja, na jednu loptu. I iz takvih utakmica smo izlazili jači, učili smo iz njih", počeo je priču Cvetković.
Na svakoj konferenciji za medije Cvetković ne propušta priliku da se zahvali svojim pulenima na odnosu prema dresu koji nose. Ni ovaj intervju nije prošao bez pohvala igračkom kadru koji je, kao i u prethodnoj sezoni, bio suočen sa mnogo problema.
"Veliku zahvalnost dugujem igračima. Pokazali su da su tim. Uzevši u obzir sve okolnosti, ne mogu da budem nezadovoljan. Dobri su to momci, mnogo problema su istrpeli ove sezone i trebalo bi da budu ponosni na sebe."
Marko Cvetković je imao bogatu igračku karijeru i važi za jednog od najboljih niških košarkaša svih vremena. U gradu rukometa i fudbala on je prvo želeo da postane teniser, a reket je brzo zamenio "basketarom".
"Od malena sam bio u sportu, tenis sam igrao od šeste do jedanaeste godine. Negde sa 12-13 godina sam počeo da treniram košarku. Živeo sam u kraju pored škole "Kole Rašić", a tu je Milan Josić trenirao jednu grupu dece kojoj sam se priključio. Nakon toga sam započeo treninge sa svojom generacijom kod trenera Vladimira Đorđevića i to je neki početak mog treniranja u Nišu."
Usledili su izazovi i u seniorskoj košarci.
"Došao je Milovan 'Kime' Bogojević i kod njega sam debitovao u seniorskoj ekipi. Imao sam nepunih 17 godina. Prvo smo igrali Srpsku ligu, a naredne sezone je bila ona čuvena Savezna liga sa 32 tima u njoj. Tada je Klub bio u teškoj situaciji, maltene pred raspadom. Bogojević je otišao, a ekipu je vodio Gordan 'Čogo' Marković. Pomenuti treneri su ostavili veliki trag na početku moje karijere. Prvi odlazak iz Niša bio je u Kraljevo, gde sam igrao za Slogu u B ligi dve sezone."
Nakon toga je otišao u Leskovac, a kroz razgovor sa njim se moglo primetiti da je taj period njemu posebno drag.
"Potpunu afirmaciju sam doživeo u leskovačkom Zdravlju u kome sam proveo tri sjajne sezone. U prvoj smo sa samo tri poraza prošli kroz B ligu, a naredne dve u elitnom društvu. U tom periodu sam možda igrao i najbolju košarku u karijeri, bili smo pravi tim. Generacijski smo bili blizu, trener Jovica Arsić je radio odličan posao. Svako je prihvatio ulogu u timu, svi smo se pronašli i ginuli smo jedni za druge. Grad je stajao iza nas, jak sponzor, a posebno smo se isticali atmosferom u dvorani. Imali smo fenomenalne navijače i uvek punu halu. Bili smo pošteni prema igri i igra nam je to vratila."
Bile su to sezone u kojima su u Leskovcu redom padali svi favoriti, a Cvetković se sa osmehom priseća šta je njemu i saigračima nakon pobede protiv "drim tima" podgoričke Budućnosti na polufinalnom turniru Kupa u Čačku izjavio sportski direktor Zdravlja Zvonko Papak:
"Ja ne znam koje da mislim o vama. Ja j...m li ga, Lejkersi da vi dovedem vi će gi pobedite".
Zdravlje je do te pobede, jedne od najvećih u istoriji leskovačke košarke, stiglo upravo trojkom Marka Cvetkovića u poslednjim trenucima utakmice. A, nakon nje se desila i jedna anegdota koju naš sagovornik ne može da zaboravi.
"Čuveni ekonom leskovačkog tima Aca Genta našao se u problemu. Jer, Zdravlje će ostati dan duže u Čačku, a on nije znao šta će sa "lanč paketima" spremljenim za povratak. Rekosmo mu tada, u šali, da ih odnese Podgoričanima, a kada je Aca otišao do Mute Nikolića i dobronamerno mu ponudio sendviče, jer je grehota da se pokvare, tadašnji trener Budućnosti je pobesneo i počeo da psuje na sve strane. Kasnije je i Muta sve pretvorio u šalu."
Široka košarkaška javnost Cvetkovića je upoznala nekoliko godina kasnije, kada je nosio dres Crvene zvezde i interesovalo nas je da li mu je period proveden u crveno-belom dresu kruna karijere?
"Recimo da jeste. Na preporuku Milana Gurovića sam došao u Crvenu zvezdu. Bilo je to 2007. godine u drugoj polovini Prvenstva. Trener je bio Stevan Karadžić. Isprofilisan sam da ispunjavam šta se od mene traži i došao sam u Zvezdu kao takav igrač. Međutim, sticajem raznih okolnosti, nekih odlazaka, a i povreda, došao sam u situaciju da budem jedan od igrača sa najvećom minutažom. U sledećoj sezoni ekipa se dosta podmladila i bio sam jedan od iskusnijih u timu."
Bio je učesnik utakmica protiv "večitog rivala" koje su, osim po igri, ostale upamćene i po ne tako lepim stvarima, nevezanim za košarku, a koje su, nažalost, postale uobičajene kada je reč o duelima beogradskih klubova. Ističe da rivalitet na terenu nije prenošen van parketa.
"Kada dođemo ne teren velika je tenzija, tu su i međusobne čarke, ali mi jedemo isti hleb. Viđali smo se svakog dana u "Pioniru" i među igračima nije bilo problema. Ja sam takav da sam i na basketu sa najboljim drugarima igrao "na nož", ali to nikako nije uticalo na naše prijateljstvo. Sa navijačima je drugačije, taj rivalitet je negativnije uticao na njih. Lično nisam imao nikakvih problema i voleo sam da igram pred punim "Pionirom". Sjajna iskustva nosim i iz Leskovca gde je dvorana uvek bila prepuna, nije se ništa čulo od buke, ni zvanični spiker ni sudijska pištaljka. Bilo je lepo igrati i u Kraljevu, Čačku i drugim sredinama gde ti navijači bukvalno stoje iznad glave. U tome je i bila draž te lige."
I pored toga što je igrao u jakim klubovima, osvojio je jednu titulu, u dresu bugarskog Lukoila.
"Sa Perom Antićem sam igrao polovinu prve sezone u Zvezdi i odmah smo uspostavili odličan kontakt. Razumeli smo se i na terenu i van njega. Na njegovu preporuku sam došao u Lukoil iz Sofije i tamo smo osvojili titulu. Bilo je to u sezoni 2010/11, trener je bio Jovica Arsić."
Uspešnu karijeru odlučio je da završi u rodnom Nišu. Odigrao je za Sinđelić (koji je kasnije promenio ime u Konstantin) sezonu u B ligi i pomogao Klubu da se plasira u elitno društvo u sezoni 2011/12. Karijeru je okončao na svoj 35. rođendan utakmicom koja je direktno odlučivala za plasman u viši rang. Sinđelić je tada pobedio čačansku Mladost i Niš je dobio prvoligaša, a Cvetković, u Nišu poznatiji pod nadimkom 'Bingo', izuzetno lep poklon za rođendan i oproštaj od aktivnog igranja. Veliki znak poštovanja ukazali su mu i navijači koji su skandirali njegovo ime, a upečatljiv je bio i veliki transparent iza koša na kome je pisalo: "Ti si ponos našeg grada, Bingo", koji su postavili njegovi bliski prijatelji. Već tada je izjavama jasno stavljao do znanja da želi da ostane u košarci i logičan početak bio je upravo u Konstantinu na mestu pomoćnog trenera.
"U tom periodu nisam znao da li ću se baviti trenerskim poslom, ali sam želeo to. Trener ekipe bio je Jovica Antonić, ali zbog zdravstvenih problema naredne sezone nije vodio klub sa klupe. Postao je sportski direktor i on je oformio stručni štab. Doveden je Boško Đokić, sa kojim do tada nisam radio, ali sam, kao i svi, dosta znao o njegovim uspesima. Sa zadovoljstvom sam prihvatio mesto pomoćnika."
O neslavnoj epizodi na kraju saradnje niškog kluba i Boška Đokića "MVP portal" je podrobno pisao. Nakon toga je na mesto prvog trenera postavljen Cvetković koji nikada ne propušta da istakne koliko mu je značila saradnja sa stručnjakom kakav je Đokić.
"Mnogo mi je značilo vreme provedeno sa Boškom na početku karijere. Kroz zajednički rad sa njim sam dosta naučio i stekao veliko iskustvo. Kao igrač sam bio radnik, dok je on poznat kao trener koji voli da radi i prepoznali smo se u takvom pristupu. Prema nekim mojim merilima ostvarili smo ogroman uspeh plasmanom u Superligu. Javnost je upoznata šta se sve dešavalo u prošloj sezoni."
Da li je lakše igrati ili biti trener?
"Lakše je igrati, skoncetrisan si na ono što se traži od tebe i gledaš da to ispuniš. Kao trener o mnogo više stvari vodiš računa. Trenerski posao oduzima i mnogo više vremena, nisu to samo utakmice i vreme provedeno na treningu sa igračima. Još sam mlad i neiskusan trener, a svež sam sa igračkim sećanjima i mogu da uporedim te stvari. Kao igrač ti poznaješ materiju, ali to ne znači da znaš da radiš posao trenera. Velika je razlika i kada si pomoćnik, pa posle toga glavni i sam vodiš utakmicu. Ova sezona je za mene bila totalno novo iskustvo. Od selekcije tima, preko priprema... Odgovornost je mnogo veća. Moram da pomenem i zahvalim se na velikoj pomoći stručnom štabu koji mi pomaže, prvenstveno Miroslavu Markoviću, prvom asistentu. Mi smo zajedno od igračkih dana i na terenu smo se odlično slagali, slično razmišljamo i zadovoljan sam što je uz mene."
Ipak, posao mu ne pada teško i zadovoljan je izborom posle igračke karijere.
"Zadovoljan sam što sam trener jer volim košarku. Jeste velika nervoza i velika razlika u odnosu na igračke dane kada se lakše izboriš sa adrenalinom na terenu, ali to je moj izbor. Velika je i odgovornost jer donosiš odluke. Ti si taj koji mora da preseče."
Stanje u srpskoj klupskoj košarci ne želi da komentariše. Ne misli da je to njegov posao. Skoncetrisan je na rad u svom klubu.
"Nisam ja taj koji bi trebalo da komentariše Ligu i njen smisao. Igrače pokušavam da motivišem tako što im kažem da igraju za sebe, da to što zajedno naprave na terenu ostaje iza njih. Za igrače je dobro da igraju i Superligu ako do nje dođemo."
Da li ste zadovoljni učinkom u dosadašnjem delu sezone?
"Neću da svodim račune pre kraja. Jesam zadovoljan sa jedne strane, ali nisam čovek koji voli da gubi. Sećam se prošle sezone. Svi mi čestitaju na plasmanu u Superligu i partijama u njoj, a ja imam skor 1-13. Svestan sam da je to dobar rezultat za situaciju u kojoj je bio Klub, ali opet nisam od onih koje jedna pobeda može da zadovolji."
Šta posle aprila ako Konstantin ne uđe u Superligu i postoji li neki plan Konstantina za narednu sezonu?
"Odgovoriću pitanjem. Kažite vi meni, nevezano za sport, šta u ovoj zemlji može da se planira za narednih par meseci?"
Ništa ne može da se planira. Srpsku klupsku košarku, kao i ranijih sezona, čeka neizvesnost. Dobra stvar je što se u Srbiji i dalje pojavljuju ljudi kao što je Marko Cvetković, košarkaški entuzijasti spremni da rade i uče i dalje doprinose razvoju igre pod obručima u "zemlji košarke".
(foto: MVP / Stefan Komadinić; arhiva RTV5 Niš / Zoran Petković; ABA League)
