Prošli su praznici i par nedelja od poslednje analize, a za to vreme Zvezda nije doživela poraz. Sada sam ponovo dobio priliku da pišem. Ovoga puta o utakmici na gostovanju. Drug mi pred utakmicu šalje poruku: “Je l’ radiš analizu, da uplatim nešto na brzinu?” Čita neko i ovo moje i zna da je mala kvota na Zvezdu kad ja pišem.
Za mene kao igrača, Vitorija i hala "Fernando Buesa" je bila jedno od najtežih gostovanja, nikada se tamo nisam osećao prijatno, komotno, nikada tamo nisam odigrao dobru utakmicu, a zašto je to tako bilo, ne bih znao da vam kažem. Nikada nisam uspeo da pobedim u toj hali nastupajući za par različitih ekipa sa kojima sam gostovao tamo.
Vitorija kao grad ne nudi mnogo toga zanimljivog, a ni baskijska klima nije nešto što privlači ljude. Ok, Bilbao i San Sebastian, mnogo lepši i poznatiji gradovi ove regije su na 45 minuta do sat vremena vožnje, ali ipak... Košarkaši Baskonije mogu potpuno da se posvete košarci, što oni rade skoro svake godine. Vitorija (ili Gasteiz na preteškom euskera jeziku ako ste se slučajno pitali šta to znači) je pravi košarkaški grad. Utakmice Baskonije su veoma posećene i ako se ne varam imaju jednu od najvećih poseta u Evroligi. I tako je godinama. Ponosni Baski uvek su uz klub koji im je doneo toliko radosti proteklih godina. Kao rezultat toga, pre par godina su obavljeni radovi na proširanju kapaciteta hale. Broj sedećih mesta skoro je dupliran i sada hala "Fernando Buesa" ima samo par hiljada manje mesta od stadiona Alavesa. To je publika koja najbolje poznaje košarku u Španiji, a možda i u Evropi. Možda klub nije popularan koliko Barsa ili Real, ali Baskonija je u vrhu španske i evropske košarke već dugi niz godina, posebno tokom perioda od 2005. do 2010. godine kada su osvojili sve što se moglo osvojiti u španskoj ACB/Endesa ligi. Nešto i po nekoliko puta. U tom periodu jedino im je izmakao trofej Evrolige, iako su tada bili redovan učesnik završnog turnira iste, čak četiri puta zaredom. Poslednjih godina nemaju takve zvezde koje su imali u tom periodu velikih uspeha, ali i dalje imaju zapažene rezultate. Prošle sezone su predstavljali najprijatnije iznenađenje u elitnom takmičenju i zasluženo se našli na Fajnal foru, ali im je trofej još jednom izmakao. Mnoga velika trenerska i igračka imena su prodefilovala kroz Vitoriju. Oni su dolazili i odlazili, ali je sistem ostao isti. Sistem čije je temelje odavno postavio predsednik kluba Hoze Antonio Kereheta. Mnogi su imali zamerke na njegov rad i filozofiju, ali ih je razuverio dobrim rezultatima. Nije mu strano mešanje u posao trenera, silazak na teren tokom treninga ili u svlačionicu posle utakmice, kažnjavanje igrača… Pa ko može malo da istri, tu je i sve će naplatiti.
Rezultatima i igrama u poslednje dve godine najavljuju povratak u sam vrh Evrolige. I ove godine igraju veoma dobro i jedan su pretendenata za Fajnal for. Posebno dobri na svom parketu sa samo jednim porazom ove sezone. Ipak, možda (ispostaviće se da jesu) su u blagom padu u poslednje vreme, ako se tako može reći nakon dva vezana poraza, prvi put ove sezone. Za njih je ova utakmica došla posle poraza od 30 razlike i sigurno motiv više za igrače da pokažu da je to bio samo loš dan. Međutim, nije ti baš svejedno kad znaš da si prethodnu utakmicu bio nadigran, a sledeću ti u goste dolazi klub koji poslednja dva puta nisi dobio na svom terenu. Verujem da se to pomenulo na nekom njihovom sastanku.
Sa druge strane, sa Zvezdinim dobrim igrama i rezultatima rastu i apetiti. Pre svega kod navijača, čak i onih umerenih. Sad već polako kreću kalkulacije i priče o plej-ofu. Ono što je pre početka sezone delovalo kao naučna fantastika odjednom je postalo moguće i dostižno. Pročitao sam neke prognoze i kalkulacije o mogućem napadu na četvrto ili peto mesto. Još uvek ne bih išao tako daleko. Trebalo bi ostati čvrsto na zemlji, nastaviti u ovom ritmu koliko god je moguće jer ima još dosta da se igra. Ipak ovo nije ABA liga. Pred početak Evrolige sam rekao da će kao i svake sezone biti prijatnih i neprijatnih iznenađenja. Zvezda je bez sumnje najprijatnije iznenađenje takmičenja ili bar njenog dosadašnjeg dela. Njeni igrači se često nađu u petorci kola. U Evroligi mi se dopada što se ne gleda samo indeks ili poeni, nego je važno i da li je tvoja ekipa pobedila. Bitan je tim. Verujem da je ljudima iz Evrolige koji odlučuju o tome već postalo malo glupo da za trenera kola proglašavaju uvek istog, Dejana Radonjića. A, možda su se i oni navikli na Zvezdine pobede pa im to dođe kao nešto normalno, više ne toliko veliko i važno.
Često ekipe oko Nove godine dožive mali pad forme. Zvezdi se to nije desilo. Ono što je radila, što još uvek radi u periodu decembar-januar je za divljenje. Tamo gde je stala u 2016. samo je nastavila u 2017. godini. Igra odlično, čvrsto, disciplinovano, ali sa dosta lepih i atraktivnih poteza. Lepo za oko. Sve same pobede na oba fronta. Zvezda je uspela da svoje utakmice u ABA ligi učini nezanimljivim i da mnoge svoje protivnike “natera” da se unapred predaju, posebno kad igra kod kuće. Time je trener Radonjić stekao mogućnost za mali luksuz, da s vremena na vreme odmori neke igrače za utakmice u Evroligi gde se mnogo više troše, i fizički i psihički. Šteta zbog povrede Dangubića, igrača čija dobra forma se poklopila sa Zvezdinim rezultatima u poslednjih mesec-dva. Davao je značajan doprinos ekipi u napadu, u kom je do tada bio dosta slabiji nego u odbrani. Dobra stvar u ovakvom ritmu je što Zvezda igra sa puno igrača u rotaciji tako da će neko nadoknaditi njegovo odsustvo. Ranije je Zvezda bila u prednosti kada igra kod kuće, domaći teren, navijači, atmosfera… Sada to više nije bitno. Igraju uvek isto, svugde. Više nije važno da li je "Pionir" ili "Arena", ova naša beogradska ili "Nokia". Zvezda dobija egal utakmice koje je po pravilu prethodnih godina gubila. Gubila ih je i protiv lošijih ekipa nego što su to Fenerbahče ili Makabi. Posle ovog niza pobeda dolazi gostovanje Baskoniji, koja ima “jak” domaći teren. U ligi se uvek se treba truditi da ne izgubiš oba puta od istog protivnika, a Baskonija je Zvezdin dužnik iz prvog dela. Dakle, negostoljubivi domaćin protiv zahuktalog gosta koji ne poštuje velikane.
Sad je potrebno napisati nešto i o samoj utakmici. Kako je analizirati, a da se ne ponavljam. Teško je bilo šta pametno napisati posle onako dominatne igre u prvom poluvremenu. Možda pomenuti Zvezdinu pripremu utakmice, gde Radonjićevi pomoćnici i on sam rade izvanredan posao. Skoro svaka kretnja protivnika je u najmanju ruku ispraćena. Iz dobre odbrane idu i uvek važni, najvažniji, laki poeni iz kontre. U napadu lopta po pravilu dugo stoji u Jovićevom posedu koji strpljivo sa saigračima gradi poziciju i pronalazi najbolja rešenja. Opet dobro čitanje, ovaj put odbrane protivnika. Koliko puta smo samo videli da se Zvezdini igrači prošetaju do koša. Kako nekome opisati nemoć domaćina, ako nije video kako Lazić zajedno sa loptom u kontri nosi i svog čuvara u koš ili kako odnosi loptu u skoku između trojicom-četvoricom mnogo viših protivničkih igrača.
Ovog puta sa izmenama nije padao Zvezdin ritam ni rezultat. Volters je odlično menjao Jovića i dodavao gas u napadu. Ali, vraćamo se na hiljadu puta ispričanu priču o Zvezdoj odbrani. Zbog nje su se nervoza i nesigurnost već duboko uvukli u redove Baskonije čiji igrači (mnogi bivši NBA) sad sami predaju loptu u ruke Dženkinsa i drugova. U napadu se koristi svaka loša rotacija i pomaganje Baskonije, a kad su oni samo malo zatvorili reket kreće kanonada. Volters, Dženkins, Simonović, "I-RU-KO-A"! Kako to spiker iz hale kaže kada neko od domaćih igrača pogodi trojku (jedina reč koju znam na jeziku Baska). Petnaesti minut utakmice, plus 21. Nestvarno. Kada u pionirima ili možda kadetima jedna ekipa stane u zonu "2-3", popularnu “tarabu”, a protivnička ekipa ne zna kako to da reši i teren joj se nekako “smanji”, tako su izgledali igrači Baskonije u tim trenucima. Nisu znali šta da rade u napadu. Devedeset posto grešaka domaćih pretvoreni su u brze i lake poene. Ali možda još važnije, svakom sledećom greškom igrači Baskonije su psihički padali.
Trener domaćih, Sito Alonso, više iz nemoći je ubacio sve igrače u igru. Sve je isprobao, malo toga je davalo rezultata. Menjao je, rotirao je, tražio je pravu petorku, ali je nije našao. I dalje je bio u velikom minusu. Jović je preuzeo odgovornost na sebe i svojim minijaturama u napadu i odbrani malo odmara svoje saigrače. Baskonija je bila uveliko na konopcima. Rešena da poprave utisak, da bar malo ublaži poraz ako ništa drugo, igrači Baskonije stežu u odbrani i dolaze do par lakih poena. Zvezda u tih par minuta pravi jedinu grešku na utakmici time što igrači odlaze u napad sa željom da potroše što više vremena, bez ideje, previše opušteno. Koriste poklone Baskijci. Međutim, Radonjić tajmautom trezni svoje igrače koji ubrzo vraćaju stvari na svoje mesto i lagano privode utakmicu kraju.
Mogu se sad ponovo pisati hvalospevi na račun Zvezdine odbrane ili dobro organizovanog napada, ali teško da se može dočarati kako to stvarno izgleda. Ne verujem da se može reći nešto novo. Jedno je sigurno i to svi moraju priznati. To više nisu izjave iz kurtoazije. Zvezda je trenutno najbolji tim Evrolige. Ovo definitivno više nije slučajno i za čuđenje. Šteta što gornji prsten hale nije bio pun. Možda je na to uticao termin utakmice. Kasno čak i za španske uslove. Šteta. Imali bi ljudi šta da vide. Ne od svog tima, naravno, ali videli bi jedno osveženje u vidu ekipe Crvene zvezde, koja je nadigrala njihove ljubimce u svim segmentima igre. Videli bi Zvezdinu šestu u nizu.
Zvezda ima onu parolu “Mi smo tim”, tako da ovaj put to poštujem i zato nema detaljnije priče o pojedincima.
Posle ove pobede ostaje samo jedno pitanje. Plej-of? Zašto da ne.
P.S. Rezervisao sam i Efes, pa ako želite malo da zaradite, svratite do kladionice. Ali pre toga PAO.
(foto: ABA League)
