Grčka košarka dugo nije bila bitan faktor na evropskoj sceni. U drugoj polovini XX veka trofeje su međusbono delili uglavnom timovi iz Italije, Španije, Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, dok su drugima preostajale "mrvice" sa FIBA-inog trofejnog stola. Ipak, košarka se širila Starim kontinentom poput zaraze i mnoge druge zemlje su vremenom počele više da ulažu u košarku očekujući bolje rezultate. Krajem 80-ih godina ta zaraza je posebno uhvatila Grčku.
Uz dužno poštovanje prema Grcima, glavni zamajac njihove košarke bila je kriza koja je hvatala Jugoslaviju. Bilo je sve izvesnije da sledi raspad zemlje, a ljudi koji su je učinili košarkaškom velesilom počeli su da odlaze u inostranstvo da naplate svoj rad i znanje, pri čemu ih je upravo Grčka najviše prihvatala. U vreme kada je rat besneo teritorijom bivše SFRJ na desetine trenera i košarkaša vodilo je svoje bitke, ali u grčkim košarkaškim klubovima iz njihova dva najveća grada, Atine i Soluna.
ARIS
Prvi iskorak u grčkoj košarci na evropskom frontu napravio je solunski Aris. Popularni Ratnici su krajem 80-ih eksploatisali sjajnu generaciju sastavljenu oko legendarnih Nikosa Galisa i Panajotisa Janakisa, a svoje mesto u ovom sastavu je našao i ubojiti šuter Slobodan "Piksi" Subotić. Novljanin je ime stekao igrajući eks-Yu ligu za ljubljansku Olimpiju, a u Arisu je nakon igračkih dana preuzeo i mesto trenera, čime je svakako postao jedna od ikona ovog kluba. U to vreme Ratnici su igrali tri Fajnal fora Kupa šampiona, ali nisu imali sreće da uzmu titulu. Prvi evro trofej je stigao 1993. godine, kada su u finalu Kupa pobednika kupova savladali Efes Pilsen, a pored Subotića od naših igrača titulom se okitio i sjajni Miroslav Pecarski.
Nova titula stigla je četiri godine kasnije, kada je u finalu Kupa Koraća pao još jedan turski klub, Tofaš. Aris je tada sa klupe predvodio Subotić, a na terenu srpski šmek je dao mladi plejmejker Srđan Jovanović.
Sledeća velika titula je došla direktnom zaslugom Srbina. U finalu FIBA Evročelendž kupa Aris je slavio protiv Prokoma, nakon što je Miroslav Raičević poentirao za pobedu sa zvukom sirene. Tokom sezone tim je selektiran od strane našeg trenera Milana Minića, koji je potom napustio ekipu.
PAOK
Kontrateža Arisu u Solunu bio je gradski rival PAOK. Klub koji su osnovale grčke izbeglice iz Istanbula imao je svoje svetle momente u Evropi, a kreirali su ih Srbi. Prvi evro-trofej za grčku košarku stigao je 1991. godine, kada je fenomenalni Branislav Prelević ubacio 31 poen u pobedi PAOK-a protiv Saragose u finalu Kupa pobednika kupova. Bivši igrač Crvene zvezde je tih godina važio za jednog od najboljih šutera u Evropi, a svoj legendarni status među navijačima je potvrdio pre nekoliko godina kada je postao predsednik kluba u vreme najveće finansijske krize. Naravno, trofej iz 1991. godine je imao srpski potpis i sa klupe obzirom da ga je doneo odlični trener Dragan Šakota.
Nakon što je on napustio ekipu, nova je formirana uz nadzor Dušana Ivkovića, čija kruna rada je bio Kup Koraća 1994. godine. Uz Dudu na klupi, najzaslužniji za trofej su bili Prelević i Zoran Savić na terenu. 1996. godine deo stručnog štaba je bio i Željko Lukajić, a ekipa predvođena mladom superzvezdom Predragom Stojakovićem je izgubila finale Kupa pobednika kupova od Kahe Laboral (tadašnji Taugres).
PANATINAIKOS
Sredinom 90-ih godina centar zbivanja u grčkoj košarci se lagano iz Soluna povlači na jug, u Atinu. Prvi iskorak na tom putu napravila su braća Tanasis i Pavlos Janakopulos, farmaceutski giganti koji su uložili veliki novac u Panatinaikos. I ovoga puta je primenjen dokazani recept - na klupu je doveden provereni srpski trener Božidar Maljković, koji se do tada već tri puta popeo na krov Evrope (Jugoplastika dva puta i Limož). Boža je već u prvoj sezoni došao do nove titule nakon što je u finalu slavio protiv Barselone. Tim je neposredno pre njegovog dolaska napustio Žarko Paspalj kao prva zvezda, ali zamenio ga je Dominik Vilkins koji je svoju dominaciju iz NBA lige preneo i na evropske parkete. I pored odlaska Paspalja srpska košarka je imala svog predstavnika i na terenu, obzirom da je zeleni dres u to vreme nosio Pecarski.
Ljubav između ekscentričnih milionera i autoritativnog trenera je brzo pukla pa je Maljković napustio tim. Usledilo je par godina lutanja dok na klupu nije seo Željko Obradović, već u to vreme jedan od najboljih evropskih trenera. To je bio početak jedne velike košarkaške priče koja je trajala punih 13 godina, a rezultirala je sa čak pet titula prvaka Evrope. Legendarni Čačanin je postao najtrofejniji trener u istoriji evropske košarke, a slobodno možemo reći da će se teško roditi čovek koji će ponoviti njegova dostignuća sa atinskim klubom. Evropa im se klanjala 2000, 2002, 2007, 2009. i 2011. godine, a uz gomilu evropskih i svetskih zvezda Obradović je radio i sa čak šest srpskih igrača (Željko Rebrača, Dejan Bodiroga, Miloš Vujanić, Dejan Tomašević, Dušan Kecman i Milenko Tepić), kao i sa Nikolom Pekovićem, Aleksom Marićem i Dušanom Šakotom, koji su, svaki na svoj način, tesno povezani sa srpskom košarkom.
OLIMPIJAKOS
Veliki rivalitet između atinskih titana nije dozvoljavao da Olimpijakos nemo posmatra uspehe gradskog rivala. Nasuprot braći Janakopulos stajao je Sokrates Kokalis koji nije žalio novac da titulu prvaka Evrope premesti u Pirej. U načinu rada nije bilo previše lutanja, srpski trener se podrazumevao, a posao je dobio dokazani Duda Ivković. Titula je stigla već 1997. godine kada je u finalu savladana Barselona, a na terenu srpsku školu su predstavljali Milan Tomić i Dragan Tarlać.
Klub je potom pao u senku Obradovićevog Panatinaikosa, pravljeni su novi timovi, gomile novca su trošene i Kokalis je na kraju odustao. Klub su preuzela braća Jorgos i Panajotis Angelopulos, na klupu je posle 12 godina pauze vraćen Ivković, a ekipa je 2012. godine senzacionalno uzela titulu prvaka Evrope nakon što je nadoknadila veliki zaostatak u finalu protiv CSKA. Član te generacije bio je i srpski reprezentativac Marko Kešelj.
AEK
U senci dva atinska velikana radili su ostali klubovi iz ovog grada, koji su povremeno ostvarivali uspehe. Među njima se posebno isticao AEK koji je još 1968. godine uzeo Kup pobednika kupova. Međutim, u to vreme jugoslevenski treneri i igrači gotovo da nisu išli u inostranstvo. Upseh je ponovljen 2000. godine pobedom u finalu nad superjakim Kinderom. Trofej je podigao i Duda Ivković kao prvi trener ekipe.
Prethodne noći grčka košarka je uzela još jednu krunu. Olimpijakos je odbranio titulu prvaka, ali za srpske ljubitelje košarke ova kruna je drugačija. Neki uobičajeni dragulji ipak fale. Olimpijakos prethodne večeri nije imao predstavnika srpske košarke na glavnoj sceni. Nije nam uteha što je Milan Tomić pomoćni trener, nije nam uteha ni činjenica da su dvojica slavljenika svoj košarkaški put gradili i kroz beogradske večite rivale (Pero Antić i Ejsi Lo)... Jednostavno, ovo je još jedan od pokazatelja koliko je naša košarka pala u odnosu na ranije godine.
Izgleda da su Grci naučili košarku. Više im ne trebaju naši treneri jer su Argiris Pedulakis, Jorgos Barcokas, Fotis Kacikaris i ostali ispekli svoj zanat. Više im ne trebaju ni naši igrači da odlučuju mečeve jer su Dimitris Dijamantidis i Vasilis Spanulis sposobni da to sami urade, usudimo se da kažemo daleko bolje od svih naših sadašnjih igrača. Možda je rano reći, sačekajmo još neko vreme pre svođenja računa, ali se čini da je u ovoj velikoj grčko-srpskoj košarkaškoj priči učenik postao bolji od učitelja.
(foto: novosti.rs; V. Stolis; KSS)
