Kada se govori o sportu u Nišu prva asocijacija je Fudbalski klub Radnički. Popularni „Real sa Nišave“ je bio respektabilan klub u bivšoj SFRJ, a za njega se čulo i širom Evrope kada su Nišlije „dogurale“ do polufinala Kupa UEFA, početkom osamdesetih. Fudbalerke Mašinca su najtrofejniji klub u gradu sa 24 osvojene titule prvaka države. Možda još popularniji od fudbalera bili su bokseri Radničkog, nekadašnji nacionalni šampioni i dugo godina u samom vrhu plemenite veštine. Poslednjih decenija najviše pažnje su privukli rukometaši i rukometašice. Železničar je pet puta bio osvajač nacionalnog Kupa, konstantno u vrhu domaćeg rukometa i polufinalista Kupa pobednika Kupova, a njihove koleginice iz Naise su i danas jedan od najboljih klubova našeg ženskog rukometa. Pored titule, osvojile su i evropski Čelendž Kup.
Skoro svi najpopularniji sportovi su imali zvezdane trenutke u gradu na Nišavi. Svi, osim muške košarke. U ženskoj konkurenciji je bilo rezultata, a najbolji su pravljeni krajem 70-ih i početkom 80-ih godina kada je tim Studenta bio u vrhu jugoslovenske košarke, a učestvovali su i u evropskom Kupu Lilijane Ronketi. Starije Nišlije se sećaju generacije čuvenog trenera Branka Milačića koju su predvodile Tadić, Radovanović, Ilić, Stojanović.... Interesantno je da je ženska košarka upravo bila i inicijalna kapisla da se izgradi dvorana „Čair“, pošto košarkašice Studenta nisu imale gde da adekvatno ugoste protivničke ekipe. Recimo, rukomet se u to vreme još igrao na otvorenom, a rezultati ostalih ekipa u dvoranskim sportovima nisu zasluživali takvu građevinu.
Najveći uspeh ženske košarke stigao je u sezoni 1992/93 kada je ekipa Viner Brokera (naslednice Studenta) u istoj sezoni bila osvajač Kupa Jugoslavije i vicešampion države. U ligaškom delu prvenstva osvojile su prvo mesto, ali su u finalu plej-ofa poražene od Crvene zvezde. Trener trofejnog tima Nišlijki bio je Dragoslav Petković, a na parketu su tim predvodile Danijela Ilić i Marina Velimirović.
U muškoj košarci nikada nije bilo takvih uspeha. Neverovatno deluje podatak da jedan od najvećih gradova u državi nije ostavio gotovo nikakav pečat u „zemlji košarke“. Skoro svaka varoš u Srbiji može da se podiči bar nekim košarkaškim imenom stvorenim u svojoj sredini, ako ne i timom koji je ostvarivao zapažene rezultate u evropskim takmičenjima i nacionalnom šampionatu. Uz dužno poštovanje svim igračima i košarkaškim radnicima koji su pisali stranice istorije niške košarke, njihov uticaj na razvoj jednog od naših najtrofejnijih sportova je mali, gotovo beznačajan u odnosu na veličinu grada. Niš nikada nije dao reprezentativca u A selekciji, niški trener nije vodio trofejne timove ni reprezentacije...
Nakon ovakvog (istina, malo podužeg) uvoda, lako se može predvideti da je tema teksta - OKK Konstantin, tim koji se plasirao u Superligu Srbije. Možda će nekom delovati čudno, ali plasman među osam najboljih srpskih timova je najveći uspeh niške klupske košarke u njenoj istoriji.
Pre Konstantina, Niš je samo u dva navrata imao prvoligaša. Prvi put se to desilo 1995. godine, kada je liga brojala 32 kluba. Delovalo je da svi timovi iz države igraju u Prvoj ligi, a takav sistem takmičenja i nije bio klasična Prva liga, već kvalifikacioni za kasniju “Plavu” i “Belu” ligu u kojoj su učestvovali najbolji timovi. Viner Broker nije uspeo da prođe eliminacionu fazu. Paradoks je da Nišlije ni tada nisu mogle da uživaju u “elitnom” takmičenju jer je zbog jednog od mnogobrojnih renoviranja hale Čair u istoriji, niški predstavnik svoje mečeve igrao u Aleksincu. Trener ekipe bio je Milovan Kime Bogojević.
Drugi niški predstavnik u elitnom takmičenju bio je Ergonom. U Prvu ligu ušli su u sezoni 2003/04 i u njoj se zadržali sedam sezona. Najveći uspeh ostvarili su osvajanjem šestog mesta u ligaškom delu takmičenja i Liga Kupa Srbije koji je, kao nagradu, doneo učešće na završnom turniru Kupa Radivoja Koraća. Ekipu su sačinjavali uglavnom igrači rođeni van Niša. Tih godina boje niškog kluba branili su između ostalih: Vladimir Đokić, Raško Katić, Marko Simonović, Uroš Lučić, Nikola Otašević, Aleksej Nešović... Od niških igrača zapaženi su ostali Marko Cvetković, Miloš Trailović, Aleksandar Mladenović, Marko Jovanović, Milan Nedeljković...
Taj period je ipak začetak neke košarkaške priče koja se ovih godina materijalizuje. Ergonom je, uz prvi tim, dosta pažnje posvetio radu sa mlađim kategorijama. Generacija rođena 1990. godine je postala kadetski prvak Srbije i Crne Gore, kao i vicešampion Srbije. Trener te trofejne ekipe bio je Nišlija Milan Josić, a predvodili su je Stefan Jović (KK Radnički Kg), Milan Milovanović (Crvena zvezda Telekom), kao i današnje uzdanice Konstantina Nemanja Gudžić, Vladimir Đorđević, Mladen Vitković…
No, hronična finansijska kriza, politička previranja i brojni drugi razlozi ubrzo su izbrisali Ergonom sa košarkaške scene. Nakon ispadanja u B ligu Srbije, pritisnuti raznoraznim problemima, ustupili su svoje mesto u tom takmičenju ekipi KK Sinđelića, a oni su preuzeli njihovo dva ranga niže i polako otišli u zaborav.
KK Sinđelić je polovinom prošle sezone promenio ime u OKK Konstantin, a na kraju iste se plasirao u Prvu mušku ligu Srbije. Trener ekipe je bio Jovica Antonić, koji je po završetku sezone preuzeo funkciju sportskog direktora. Na njegovo mesto je došao stručnjak sa najvećim košarkaškim rejtingom u Nišu ikada, Boško Đokić. Kime Bogojević jeste bio učesnik fajnal-fora Evrolige sa Partizanom, ali tek nakon odlaska iz Niša. Jovica Antonić, Srećko Sekulović, Predrag Jaćimović i ostali jesu sa bogatim biografijama, ali definitvno, Niš nije imao stručnjaka renomea Boška Đokića.
Njegov dolazak je „podgrejao“ nade košarkaških zaljubljenika u Nišu da će konačno i ovaj grad postati značajniji na košarkaškoj mapi Srbije. Leto je prošlo u marljivom radu stručnog tima i igrača, Đokić je za pomoćnika postavio verovatno i najboljeg niškog košarkaša svih vremena Marka Cvetkovića, koji se od igračke karijere oprostio plasmanom Konstantina u Prvu ligu. Zvučna pojačanja su priželjkivali u Nišu, ali ih nije bilo. Trener se odlučio da probere najbolje po sopstvenom mišljenju iz onoga što je zatekao, a pridružio im je par igrača za koje prosečan košarkaški zaljubljenik do tada verovatno nije ni čuo. Kao takmičarski cilj istaknut je opstanak u ligi i ništa više od toga.
Usledila je burna sezona o kojoj bi u Holivudu sigurno napravili film, da se, kojim slučajem, odigrala u Americi. Klub se suočio sa velikim finansijskim problemima. Igračima se dugovalo mnogo novca, u intervjuima su isticali da ne izlaze mnogo, jer ne mogu ništa da kupe, a stizale su čak i informacije da pojedincima iz rodnih gradova šalju pakete sa hranom... Nakon jedne utakmice u Beogradu, zamoljeni su od strane domaćina da ogrnu trenerke pošto je konferencija za medije u prostoriji van dvorane, a dočekao ih je odgovor da igrači Konstantina i nemaju trenerke. Dugo su krili od javnosti svoje probleme, verujući da će oni biti rešeni. Na kraju su stidljivo počeli da se oglašavaju u medijima, trudeći se da na izazovu preveliku buku, kao da su krivi oni što se oglašavaju, a ne oni koji nisu ispunili obaveze prema njima.
U toku sezone su zbog neisplaćenih plata svi igrači postali slobodni da promene sredinu. Nijedan od njih to nije uradio, ostali su zajedno i na parketu nijednog trenutka nisu pokazali u kakvim problemima se nalaze. Boško Đokić je tako primerom dao lekciju svim poslodavcima u državi da velika ulaganja nisu garant discipline u firmi (u ovom slučaju košarkaškom timu). Zadržao je igrače na okupu i bez novca, na taj način pokazao da “radnici” koji imaju poverenja u njega i koji ga poštuju, vrede mnogo više od svakog kapitala.
Nezadovoljstvo su iskazivali na razne načine, puštali su brkove, snimali spotove, trener je slao “otrovne strelice” u čitanim kolumnama… Nisu naišli ni na razumevanje niške publike koja nije, u adekvatnom broju, nagrađivala njihov trud i rezultate. Veliki deo utakmica odigrali su pred najbližim prijateljima, pedesetak najzagriženijih ljubitelja košarke i dva do tri novinara. Đokić je svoj tim nazvao “grupom građana” zbog načina na koji su prepušteni sebi samima. Ni povrede ih nisu zaobišle i veoma retko su igrali u punom sastavu. A na parketu su rušili sve pred sobom koliko god ta fraza bila otrcana, zahvaljujući, najvećim delom, timskom duhu i odbranom - njihovim glavnim adutom. Pobedlili su bar po jednom sve ekipe ispred sebe na tabeli i kolo pre kraja obezbedili plasman u Superligu.
Holivudski, glavni glumci, nakon svih prepreka, stižu do “hepi enda”. Sada je pred njima Superliga i 14 utakmica bez rezultatskog pritiska kao nagrada za celu sezonu. Novčanu nagradu će pričekati jer im se još duguju četiri plate. I dvorana Čair će biti puna u narednom periodu pošto će u goste doći “večiti rivali” iz Beograda, “ponos Šumadije” i ostali, a definitivno će biti i bolje propraćeni od strane medija. Čestitkama igračima i stručnom štabu Konstantina na uspehu, koga još u Nišu svi nisu ni svesni, ovde stavljamo tačku na taj deo priče.
Šta će biti sa košarkom u Nišu naredne sezone, a i posle toga, pitanje je koje muči košarkaške zaljubljenike u ovom gradu. Koliko je “igra pod obručima” popularna u Nišu, uvek se iznova uveravamo kada u Čairu gostuje reprezentacija ili na završnim turnirima Kupa Radivoja Koraća. Ipak, samoj niškoj košarci je svih ovih godina nedostajao kvalitet i sada je jedinstvena prilika da se nešto promeni.
Niš je možda u prošlosti mogao da se isprofiliše kao košarkaški centar, pre svega zbog finansijske situacije koja je, kažu neki (autor teksta nije svedok toga, a nije baš tako mlad), nekada bila dobra u gradu na Nišavi. Te šanse su propuštene i neka ostanu upamćene kao opomena za buduća vremena, ako se grad u nekoj doglednoj budućnosti, finansijski bude oporavio.
Novca sada definitivno nema mnogo, ali nema ga ni u Srbiji, pa je, bar što se košarke tiče, Niš u poziciji u kojoj može da “profitira”. Ponajpre, ima superligaša i zagarantovano mesto u najvišem rangu srpske klupske košarke još najmanje jednu sezonu. Drugo, koliko god se žalili na infrastrukturu, mnogo je bolja nego širom države. Treće i možda najvažnije, Niš ima odlične mlade igrače. U tekstu je već “izreklamiran” trener Milan Josić koji je stvorio šampionsku generaciju Ergonoma u mlađim kategorijama. Ti momci sada ulaze u najproduktivnije košarkaške godine (Milovanović, Jović, Gudžić, Đorđević, Stamenković, Vitković…). Isti trener sada radi u klubu pod imenom Nibak, niškom predstavniku u Heba juniorskoj ligi Srbije. Ta ekipa je par sezona unazad iznedrila nekoliko reprezentativaca mlađih selekcija. Možda nije pedagoški, ali pomenućemo Andriju Simovića (Mega Vizura), Vukana Stojanovića, Iliju Stojiljkovića, momke čija bi imena vredelo upamtiti. Iz istog kluba je i Andrija Marjanović, dečak rođen 1999. godine za koga je već dobro “zagrizla” Barselona, a još mu ni pubertetski brkovi nisu porasli. U Konstantinu takođe ima mladih igrača, ove sezone je na sebe skrenuo pažnju Danilo Tasić, važan šraf Đokićevog tima. Uz izvinjenje svim nepomenutim mladim igračima i trenerima koji rade sa njima, izdvojeni su samo ilustracija da u Nišu ima talenta, a u poslednje vreme i ozbiljnog rada sa takvom decom. Nisu u Nišu nepoželjni ni igrači sa strane. Naprotiv. Samo ih je teško naterati da dođu u ovaj grad zbog reputacije koju košarka ovde ima.
Problem koji Niš ima i sa kojim mora da se suoči je strategija razvoja košarke oko koje bi košarkaški radnici u gradu morali da se dogovore, ukoliko žele opšti napredak. Klubova ima dosta, svi su, najvećim delom, zavisni od “gradske kase”, a ne snose skoro nikakvu odgovornost za rezultate koje postižu. Ljubitelji košarke, uglavnom po medijima,i slušaju i čitaju žalopojke o stanju u sportu, ali godinama niko od tih sportskih radnika ne menja zanimanje i živi od košarke, što ipak nešto može da znači. Već postaje vic da je mesto trenera u nižerazrednim gradskim timovima sigurnije od Vujoševićevog u Partizanu, nakon što mu je Danilović ponudio doživotni ugovor. Prilikom upisivanja dece u škole košarke roditelji su već ubeđeni da ti klubovi postoje samo zbog “članarine”, a primerom malo ko pokazuje da to nije tako. Da li je Nišu uopšte potreban toliki broj košarkaških klubova? Naravno, može se to gledati i iz drugog ugla, da se što veći broj dece usmerava ka sportu, a da se ne ide na vrhunske rezultate. Ipak, u ovolikoj državi je sramota da drugi grad po veličini nije nikakav faktor u jednom od najpopularnijih sportova.
Stanje je takvo da je budućnost niške košarke neizvesna i u slučaju da Konstantin osvoji Superligu Srbije. Niko ne može da garantuje da će njima biti isplaćene plate, niti da će neko od njih biti tu za početak naredne sezone. Ako Niš propusti još jednu šansu da se upiše na “košarkašku mapu” Srbije pitanje je kada će, i da li će, sledeće prilike biti? Mišljenja o načinu razvoja košarke u Nišu su podeljena, ali je izuzetno važno da košarkaški radnici sednu i naprave zajedničku koncepciju, koja neće biti garancija uspeha, jer je uz nju potreban mukotrpan rad i vreme, ali će predstavljati polaznu osnovu i obavezu učesnika u njoj da je se pridržavaju i ne ometaju jedni druge u radu, kao i da, u slučaju nepoštovanja iste, snose odgovornost za neostvarene rezultate.
(foto: tvarenasport.com; MVP)
