Uprkos takvom odnosu i izuzetno pogubnom uticaju na mlade koji ih podržavaju, država je odlučila da baš oni decenijama unazad imaju neograničene budžete i mogućnost da, bez prevelike rezultatske odgovornosti i definisanog plana, raspolažu tim sredstvima. A, pojedinci i male grupe ljudi oko njih sve te benificije su iskoristili da naprave sebi odlične pozicije u klubu i da se vremenom ponašaju kao da su oni njihovo privatno vlasništvo. Raspolaganje velikim novcem državnih preduzeća i budžetskih korisnika nije dalo previše rezultata u 21. veku, Partizan je jednom, 2010. godine, stigao do Fajnal fora Evrolige, dva puta je stigao među osam najboljih timova Evrope, dok je Crvena zvezda jednom stigla do četvrtfinala Evrolige. Da li je to dovoljno dobar rezultat da se opravdaju uložena sredstva procenite sami. Ono što je poenta ovog dela priče je to da su "večiti" za probleme u Evropi konstantno isticali nedostatak novca u odnosu na prebogatu konkurenciju. Istovremeno, nikada nisu doveli u pitanje da li bi oni u takvim uslovima uopšte trebalo da se takmiče, kada već finansijski ne mogu da pariraju gigantima poput Makabija, CSKA, Fenerbahčea... O tome se nikada nije polemisalo, jer je konstantno učešće u Evroligi veoma bitno za našu košarku iz još uvek nepoznatih razloga. Sa druge strane, u regionalnoj ligi i pogotovo domaćoj Superligi visina budžeta nije bila tema, jer su tu naša dva predstavnika više nego dominantna u odnosu na "ostatak sveta". Tim titulama se timovi diče, iako je odnos budžeta mnogo veći u njihovu korist nego što je to slučaj sa prebogatim evroligašima naspram naših predstavnika.
Kako konkretno dva najbogatija srspka kluba loše utiču na domaću košarku? Prva stvar, oni su ti koji su se izopštili iz domaćih takmičenja, a sa druge strane kroje kalendar svih srpskih liga, do poslednje. Jakim uticajem na svaku državnu vlast do sada izdejstvovali su da skoro sva sredstva namenjena za reklamiranje kroz košarku iz najvećih srpskih preduzeća idu samo u njih, iako se gorivo u određenim količinama sipa i u Novom Sadu, Nišu, a telefonski impulsi troše i u Kragujevcu, Užicu, Čačku... Jako dobro koriste činjenicu da najveći broj populacije navija upravo za njih i da je san svakog deteta da obuče dres jednog od večitih rivala.
Uspeli su da uspostave košarkaški monopol i u mlađim kategorijama. Naravno, godinama unazad radeći na tome da što manje ili nikako ne plaćaju nadoknadu sredinama iz kojih crpe "sirovinu". Ako za primer uzmemo generacije igrača rođenih od 1990. godine prošlog veka, a to važi i za raniji period, sve najtalentovanije iz Srbije u svakom uzrastu završilo je u Beogradu. Svaki prosečan ljubitelj košarke može sam (na prste jedne ruke) da izračuna koliko je tih igrača uspelo da ostvari karijere kakve su im predviđane. Nagomilavanje najboljih igrača na istoj poziciji je češće bilo u svrhu "bolje kod nas da propadne nego da ode kod njih", nego u cilju podizanja kvaliteta tima. Uostalom, zašto i kada je postalo toliko bitno da Zvezda i Partizan moraju da imaju prvake države i u svim mlađim kategorijama? Da se ne bavimo time koliko je normalna ta ambicija, ali definitivno je da je izuzetno pogubna po kvalitet košarke u ostatku Srbije i najveći deo preostalih prestoničkih klubova.
Obesmišljena je i jedna sjajna ideja sprovedena kroz jedinstvene juniorske i kadetske lige. Na kraju, ni to im nije bilo dovoljno pa su se zajedničkim snagama (često se zarad istih interesa na trenutak zaborave nesuglasice) izborili za to da u mlađim kategorijama bude dozvoljeno igranje i po četiri stranca u selekciji. Iako su za taj predlog glasali iz cele Srbije (što će biti obrađeno u jednom od narednih tekstova) potpuno je jasno da ta odluka sigurno neće dovesti veliki broj dece stranaca u Čajetinu, Aleksinac, Stare Banovce... i još veliki broj sredina gde se vredno radi, ali nema dovoljno dece za kvalitetne selekcije.
Kraj priče o mladima u Zvezdi i Partizanu je komičan ili tragičan, kako uzmete. San svakog od te dece koje provedu nekoliko godina u mlađim selekcijama je da zaigraju za seniorski tim voljenog kluba i ostave dublji trag, a u upravo nezavršenoj sezoni više od 50 odsto igrača "večitih" bili su stranci, a od 200 minuta po meču ti stranci i nekoliko iskusnih igrača na parketu su provodili više od 80 odsto vremena. Mladi se pojavljuju samo u tragovima i nemaju značajnu ulogu, što otvara brojna pitanja. Prvo je ovo o kome smo pisali, čemu onda nagomilavanje dece u mlađim selekcijama "večitih"? Posledice toga oseća i reprezentacija, rezultati mlađih selekcija su slabiji nego ikada, seniori ne dobijaju više igrače koji mogu da rešavaju utakmice, jer oni to ne rade u svojim klubovima, pa kako će u plavom dresu?
Godinama unazad, sigurno dve decenije, "večiti rivali" uspešno seku granu na kojoj sede, a za to ne snose posledice oni nego svi ostali srpski klubovi. Zvezda i Partizan su još uvek zaštićeni od strane najvećih državnih kompanija, koje svake godine upumpavaju ogromna sredstva u njih, bez obzira na rezultate i opšte delovanje. Crno i crveno-beli su uništili konkurenciju u državi. Osim međusobnih duela, više nemaju protivnika koji im je dorastao da ih pobedi jednom od deset utakmica, a ni govora da ih ugrozi u borbi za neki trofej. Beogradski "večiti" su upravo decenijama živeli od baze igrača koja se stvarala u takvim, manjim, ali takmičarskim klubovima sa ambicijama, koji jure trofeje. U 20. veku ih je bilo mnogo, ali u novom milenijumu dobro pamtimo Hemofarm, FMP i Radnički Kragujevac iz čijih redova je u Partizan i Zvezdu otišao ogroman broj sjajnih igrača koji su napravili odlične karijere, ali i pomogli Zvezdi i Partizanu u ostvarivanju odličnih rezultata. A, šta su radili Partizan i Zvezda? Prvo su se svim silama trudili da te igrače uzimaju uz što manja obeštećenja, zatim što mlađe da bi jeftinije prošli, a konstantna potreba da svi trofeji ostanu crveno i crno-beli dovela je do toga da sve te ekipe izgube interesovanje za takmičenja u kojima ne mogu ravnopravno da se bore za trofeje. Polako su vremenom odustajali, Hemofarm i Radnički više ne postoje, dok je FMP postao razvojni klub, filijala Crvene zvezde. Tragično za našu košarku je to što su takav FMP, uz Megu, takođe klub čiji je prioritet razvoj i preprodaja igrača, a ne rezultat, dve najbolje ekipe uz Zvezdu i Partizan, predstavnici Srbije u regionalnom takmičenju.
Najpogubniji uticaj večiti rivali ipak imaju na simpatizere. Za ovo odmah isključujemo krivicu igrača oba kluba, koji se nalaze u najtežem položaju i ne mogu da utiču na popravljanje situacije. Dobro poznati ljudi (imena poznata redakciji, a i svima vama) vezani za Partizan i Zvezdu su uspeli da u poslednjih 20 godina toliko posvađaju navijače klubova da to prevazilazi granice normalnog. Dobar deo navijača je te ljude koji vode glavnu reč po klubovima prihvatio verujući im slepo, bez ikakve sumnje u njihove reči, sve to zbog ljubavi prema voljenom timu. Ti koji se za sve pitaju nikada nisu marili što njihovo svesno dizanje tenzija, provociranje, pisanje saopštenja i raznorazni elementi koje su smislili mogu, a i dovode do prekida utakmica, tuča na tribinima... Razbijene glave mladih ljudi im ništa ne znače, kamenje i upaljači bačeni na njihove igrače, sredstva za ispunjenje cilja se nisu birala nikada. O kakvom licemernom ponašanju tih ljudi se radi može se videti kroz banalan primer. Svi incidenti su vezani isključivo za utakmice u domaćem prvenstvu, nacionalnom kupu i ponekad u ABA ligi, uglavnom u samom finišu. Kada su evropska takmičenja u pitanju, iz usta klupskih moćnika čuju se samo vapaji za fer i sportsko navijanje. Svi mediji pred utakmice Evrolige i Evrokupa objavljuju apele iz naša dva sportska velikana da navijaju korektno kako ih ne bi kaznili. Kada ste čuli ili pročitali tako nešto pred utakmice u domaćim takmičenjima?
Prethodnih dana smo u medijima imali priliku da pročitamo intervju Stefona Lazmea u kome kaže da je svojevremeno bežao od grupe Zvezdinih navijača dok je igrao za Partizan. Nisu ti "navijači" takvu stvar radili iz ljubavi prema svom klubu, nego iz mržnje prema drugom, a takvoj atmosferi su doprineli upravo ljudi koji vode te klubove, igrači ne sigurno. Oni su, uz sve normalne ljubitelje košarke, žrtve. Takav odnos doveo je do toga da je u većim gradovima vrlo rizično dete pustiti samo napolje sa navijačkim obeležjem kluba za koji navija.
Na kraju, najtragičnije od svega je to što, iako to ponekad deluje nemoguće, odnosi "večitih rivala" su iz godine u godinu sve gori i gori, bez ikakve nade da će se nešto promeniti u skorije vreme. Ako i kada se to desi biće to prvi korak ka ozdravljenju domaće košarke.
(foto: MVP; ABA League)
