Kada je košarka nastajala kao sport prirodno je bilo očekivati da će za uspeh jedne ekipe biti potrebno učešće visokih igrača. U samim počecima većina taktičkih varijanti se zasnivala na korišćenju košarkaša koji lako mogu da poentiraju ispod same table. U moderno doba igrači takvih karakteristika definisani su pozicijom centra. Godinama su upravo centri bili osnove uspeha svojih ekipa, pa tako u NBA ligi beležimo velikane poput Džordža Majkana, Bila Rasela, Vilta Čemberlena i Karim Abdul-Džabara, a u evropskoj košarci Krešimira Ćosića, Dina Menegina, Arvidasa Sabonisa, Vlade Divac... Ipak, evolucija košarke kao sporta u XXI veku devalvirala je značaj pozicije centra na samom terenu. Igra se ubrzala, treneri analizama i teorijskom obukom postavljaju kombinovane odbrane, udvajanja i preuzimanja kojima se neutrališe napadački potencijal centara, a i same promene pravila favorizuju niže igrače na spoljnim pozicijama, čija je igra daleko atraktivnija širim navijačkim masama i medijima.
Lična karta Ime i prezime: Hakim Abdul Olajdžuvon Datum i mesto rođenja: 21. januar 1963. (Lagos, Nigerija) Visina: 213 santimetara Pozicija: centar Koledž: Hjuston (1981-1984) Draft: 1. pik 1984. godine (Hjuston) Klubovi: Hjuston (1984-2001), Toronto (2001/2002) Trofeji: 2 puta NBA šampion (1994. i 1995), zlato sa reprezentacijom Sjedinjenih Američkih Država na Olimpijskim igrama u Atlanti (1996) Individualna priznanja: 2 puta MVP NBA finala (1994. i 1995), MVP NBA lige (1994), 12 puta NBA Ol star (1985-1990, 1992-1997), 3 puta najbolji bloker NBA lige (1990, 1991. i 1993), 2 puta najbolji defanzivac NBA lige (1993. i 1994), 6 puta u najboljem timu NBA lige (1987-1989, 1993, 1994, 1997), 5 puta u najboljem defanzivnom timu NBA lige (1987, 1988, 1990, 1993, 1994), izabran u najbolji ruki tim (1985)
Sve to je dovelo do činjenice da danas poziciju centra igraju često tehnički potpuno neobučeni igrači čija se uloga svodi na zaštitu reketa u odbrani i na skok, a u napadu na puko zakucavanje zicera ako lopta slučajno dođe do njih. Naši ljubitelji košarke se i dalje sećaju 2010. godine i polufinala Svetskog prvenstva kada je Omer Ašik sramno iscenirao povredu da u ključnim momentima ne bi šutirao slobodna bacanja, obzirom da su mu procenti ubačaja daleko manji od broja patika koje nosi. Tada je Ašik za sve fanove košarke postao simbol novog košarkaškog doba, gde je u mnogim ekipama uloga centra na terenu svedena samo na prljave, "rudarske" poslove.
Omeru Ašiku to ne smeta. Naprotiv. "Jednooki Turčin" je stigao i do NBA lige, a danas je čak i starter u svojoj ekipi, sa trogodišnjim ugovorom vrednim 25 miliona dolara. Stare košarkaške romantike posebno boli činjenica da Ašik igra u ekipi Hjustona, mestu u kome je poziciju centra proslavio jedan od najboljih svih vremena - Hakim Olajdžuvon.
Ovom prilikom ćemo ostaviti po strani poređenja "stare" i "nove" košarke i koncentrisaćemo se samo na lik i delo čuvenog Nigerijca. Da sada otputujete u siromašnu afričku državu i na času fizičkog vaspitanja jedne škole primetite momka od 17 godina koji igra rukomet, koje šanse biste ostavili da će taj dečko postati jedan od najboljih košarakaša u istoriji? Pri čemu sa svojih 17 godina još ne zna pravila igre pod obručima!?
Kolike god da su šanse bile u Hakimovom slučaju - on je uspeo. Visoki momak iz lokalnog rukometnog kluba na nagovor trenera prebacio se na košarku i upisao se u istoriju ovog sporta. Olajdžuvon ni danas ne zaboravlja svoje rukometne i fudbalske početke.
Brojke Dres: 34 (Hjuston, povučen), 15 (SAD) Utakmica: 1.238 (1.186 kao starter) Poena: 26.946 (21.8 u proseku) Skokova: 13.747 (11.1) Blokada: 3.830 (3.1) Ol star: 12 (8 kao starter; 9.8p, 7.8sk) Plej of utakmica: 145 (140 kao starter; 25.9p, 11.2sk, 3.2as, 3.3bl)
"I rukomet i fudbal su mi dosta pomogli u mojoj daljoj košarkaškoj karijeri", tvrdi Hakim. "Rad nogu, anticipacija i tajming u skoku su stvari koje su mi donele veliku prednost u profesionalnoj karijeri, a osnove sam napravio u rukometu i fudbalu."
Mladi Hakim je brzo zapao za oko košarkaškim stručnjacima već na svojim prvim utakmicama, a na preporuku svog trenera dalju sreću je potražio u Sjedinjenim Državama, gde je dobio stipendiju univerzitetske ekipe Hjuston Kuguars. Period prelaska iz Nigerije u SAD Hakim često opisuje i anegdotom sa prvog treninga.
"Odrastao sam u siromašnoj porodici i kako sam brzo porastao nikada nisam imao patike odgovarajućeg broja za trening i često su me mučili žuljevi. U SAD sam prvi put dobio patike koje mi odgovaraju i na prvom treningu sam bukvalno leteo terenom zbog velikog olakšanja."
Sjajan pregled terena, vrhunska leđna tehnika i fenomenalna odbrana brzo su izbacili Hakima u centar pažnje američke košarkaške javnosti. Tokom tri godine igranja za Kuguarse potvrdio se kao jedan od najboljih koledž igrača Amerike, a kruna svega bio je Draft 1984. godine kada je izabran kao prvi pik od strane Hjuston Roketsa, a koliko je ta generacija bila jaka dovoljno govori podatak da su iza njega birana velika imena poput Majkla Džordana, Čarlsa Barklija i Džona Stoktona.
Olajdžuvon je odmah po dolasku svoje Roketse sa dna Zapadne konferencije doveo na vrh. Zajedno sa Ralfom Sampsonom formirao je najbolji centarski tandem Lige, a već 1986. godine igrali su veliko finale, gde su poraženi od Boston Seltiksa (generacija Lerija Birda, Kevina Mekhejla, Roberta Periša).
Usledile su godine velikih iskušenja za sjajnog centra. Dok je on ostvarivao fantastične individualne rezultate, etabliravši se kao jedan od najboljih košarkaša svog vremena, ekipi nije išlo dobro i Hakim se često nalazio na udaru kritike. Smatran je sebičnim košarkašem, saigrači ga nisu voleli, a introvertnost nije ostavljala dobar utisak na medije koji su ga uzeli na zub. 1992. godine Roketsi su prvi put od njegovog dolaska propustili plej of, a uprava i mediji su optužili Olajdžuvona da je izmislio povredu jer ne želi da igra nezadovoljan svojom platom i kvalitetom saigrača.
Nakon dodirivanja samog dna, Olajdžuvon se vratio u velikom stilu. Tih godina je utehu našao u aktivnom propovedanju Islama u kome je pronašao svoj mir. Bio je poznat kao veliki vernik, redovno je postio tokom Ramazana, čak tokom utakmica nije pio ni vodu. U međuvremenu, uprava Hjustona ga je okružila odličnim igračima (Sem Kasel, Robert Ori, Vernon Maksvel, Klajd Dreksler) i usledile su najbolje godine i u Olajdžuvonovoj karijeri, ali i u istoriji franšize iz Teksasa. Sjajni centar je 1994. i 1995. godine predvodio svoju ekipu do dva NBA prstena, pri tome vezavši dve nagrade za MVP-a finala, dve nagrade za najboljeg defanzivca Lige i jednom nagradom za MVP-a cele sezone. Hakim je prvo nadigrao Njujork Nikse predvođene Patrikom Juingom, a godinu dana kasnije pomeo je sa terena Orlando Medžik sa mladom superzvezdom Šekilom O'Nilom.
Tih godina se jako dobro seća i Hakimov veliki rival, Majkl Džordan.
"Kada bih birao najboljeg centra u istoriji košarke, moj izbor bi bio Olajdžuvon", tvrdi veliki Majk. "Znam da izostavljam velika imena ovog sporta, ali ono što Hakim može da pruži sa pozicije centra ne može niko drugi. On poentira, skače, blokira, krade lopte... Veliki je pobednik, rođeni lider. Jednostavno, najkompletniji visoki igrač u istoriji košarke."
Fantastičan rad nogu i osećaj u igri činili su Hakima gotovo nezaustavljivim. Iz široke palete njegovih poteza na niskom postu, ljubiteljima košarke najdraži je svakako dream shake. Žrtva ove finte bili su mnogi centri NBA lige tokom 90-ih, a možemo izdvojiti Dejvida Robinsona koji je često bio omiljeni protivnik Hakimu.
Olajdžuvon je u NBA ligi proveo punih 18 sezona, pri čemu je samo poslednju igrao u Torontu, a sve ostale u svom matičnom Hjustonu. Pedantni Amerikanci uglavnom veruju brojkama, a one u Hakimovom slučaju izgledaju impresivno. Čak 12 puta je bio Ol star igrač, a karijeru je završio sa prosekom od 21.8 poena i 11 skokova po utakmici. Najbolji je bloker u istoriji lige sa 3.830 blokada u karijeri (3.1 po utakmici). Član je elitnog društva od samo četiri igrača koji su ostvarili kvadripl-dabl (18 poena, 16 skokva, 10 asistencija i 11 blokada na meču protiv Milvokija 1990. godine). Svoju svestranost potvrđuje i činjenicom da je osmi u istoriji Lige po broju ukradenih lopti (2.112), a da je sledeći centar iza njega Robinson i to na 47. mestu.
Međutim, veličinu kakva je Olajdžuvon teško mogu opisati cifre. Dovoljan je jedan pogled na njegovu pojavu na terenu i postaje jasno zašto je jedinstven. Svoju veličinu i humanost van terena potvrdio je 1995. godine kada je, kao najbolji košarkaš na svetu, odbio višemilionske ugovore proizvođača sportske opreme "Najka" i "Riboka" koji su se otimali o njega.
"Ne želim da budem maneken kompanija koje svoje patike prodaju za sume od 120 ili više dolara. Kako jedna prosečna porodica da obezbedi toliki novac za patike svog deteta? Zbog toga ih klinci često kradu, od svojih prijatelja, čak i iz trgovina. To je pogrešno."
Olajdžuvon tada nije ostao samo na rečima, pa je umesto "Najka" i "Riboka" odabrao kompaniju "Spalding", sa kojom je promovisao patike od samo 30 dolara.
Nakon završetka karijere Olajdžuvon se povukao na svoj ranč u okolini Hjustona, gde je započeo više privatnih poslova. Poznat je kao izuzetno upešan poslovni čovek, govori više svetskih jezika, a veliki uspeh je ostvario u poslovima sa trgovinom nekretninama. Iako je neposredno po penzionisanju izjavio da nema trenerskih ambicija, Hakim je 2006. osnovao kamp za visoke igrače sa kojima radi centarsku tehniku. Njegove metode rada isprobali su neki od najboljih visokih košarkaša današnjice, poput Dvajta Hauarda i Amarija Stodemajera, koji su svoje najbolje sezone igrali nakon priprema sa Olajdžuvonom. Potom su svoju leđnu tehniku "kod najboljeg" unapređivali i Kobi Brajant i Lebron Džejms.
Ostaje pitanje može li Hakim sam da utiče na promenu uloge centara u savremenoj košarci. Koliko god se on trudio, čini se da će Omer Ašik i slični i dalje biti u većini. Nama ostaje da gledamo to što imamo danas, ali i da se sećamo čoveka koji je košarku u reketu činio umetnošću.
