Meč između Crvene zvezde i Dinamo Sasarija me inspirisao da napišem par redova o momku koji je u nekoliko navrata “zapalio” publiku na toj utakmici. Reč je o Aleksandru Cvetkoviću.
Godinama je važilo pravilo da pravimo odlične visoke igrače. Osvajali smo silne medalje na takmičenjima mlađih selekcija zbog apsolutne dominacije pod koševima. Nijedan od tih centara, za sada, nije postigao ono što se očekivalo. Situacija je sada malo drugačija, najveće nade polažemo u spoljne igrače: Bogdanovića, Miljenovića, Micića, Nedovića, Cvetkovića...
Pre nego što je počeo da se bavi košarkom, Cvetković je vrlo uspešno ugrao fudbal. Na radost
košarkaških zaljubljenika, prešao je na parket. Imao sam tu sreću da se nađem na terenu naspram njega, na samom početku njegove karijere.
Klub za koji sam tada igrao i Crvena zvezda zakazali su pripremnu utakmicu, na našem terenu. Znate kako to ide, u manji grad dolazi Crvena zvezda, puna hala, adrenalin, ono zbog čega se igra košarka. I na radost svih savladali smo velikane iz glavnog grada. No, tada se Cvele još uvek bavio fudbalom.
Nakon nekoliko meseci, susreli smo se sa Crvenom zvezdom u polufinalu jednog turnira. Tada je tim predvodio Aleksandar. Centralni pikenrol branimo iskakanjem, Cvele probija i ide do koša i onda, na uzdah svih u hali, asistira iza leđa. Nije potrebno reći da nas je Zvezda bukvalno pregazila u tom meču, što je bio veliki udarac za nas, pre svega mislim na naš ego. Ipak, kada pobedite Zvezdu normalno je da počnete da se "šepurite", posebno kada ste tinejdžeri, pa time pokušavate da osvojite curu iz razreda. Cvetković nas je "upropastio", tako da sam te večeri kamufliran išao kući.
Sledilo je finalni turnir Kadetske lige u Čačku i novi dvoboj sa Zvezdom. Nakon uvodnih
mečeva u okviru grupa, sastali smo se u četvrtfinalu. Zasluženo su slavili i otišli dalje, ali ponovo
zahvaljuljući Cvetkoviću. Bio je najbolji kada je bilo najpotrebnije. Trojkama, asistencijama i ukradenim loptama odbio je nalet mog tima i dalje odveo crveno-bele. Toliki je bio njegov uticaj na njihovu igru, posle samo par meseci treniranja. Ipak, titula nije pripala Zvezdi. Ekipa FMP-a bila je ubedljivo najjača u tom trenutku. Zajedno su ekipu do trofeja vodili Vasa Micić i Nenad Miljenović, a tu su još bili Nikola Janković, Stefan Popovski-Turanjanin, Nemanja Bezbradica i drugi.
Razgovarao sam sa nekoliko trenera za koje je igrao. Svi se slažu u oceni da je rođeni lider. Da li će sposbnosti koje je imao u mlađim kategorijama razviti i među seniorima videćemo veoma brzo. Ono što je sigurno, kada je na terenu to oseti ekipa i publika. Lično, voleo bih da dosegne što dalje, možda neka devojka padne na priču “igrao sam protiv njega”.
(foto: FIBA Europe/Ales Fevzer)
