Na polovini smo tekuće NBA sezone i već sada se mogu izvući neki zaključci, opšti trendovi, pozitivni utisci i razočaranja, kako među igračima tako i među ekipama generalno. Bez obzira na to kako će slika Lige izgledati u junu, jedno od najprijatnijih iznanađenja sezone je tim Atlanta Houksa, aktuelni lider Istočne konferencije. Dugogodišnji tim mediokriteta, ekipa koja je dovoljno dobra da konstantno bude u plej ofu, ali nikada dovoljno dobra da napravi veći iskorak ove godine igra senzacionalnu košarku i već sada se može nazvati jednim od kandidata za titulu. U moru sistemskih i personalnih promena kod Houksa, koje su ih načinile najvećim hitom dosadašnjeg dela sezone, jedno ime se posebon izdvaja - Al Horford.
Lična karta Ime i prezime: Al Horford Datum i mesto rođenja: 3. jun 1986. (Puerto Plata, Dominikanska Republika) Visina: 208 centimetara Pozicija: krilni centar / centar Koledž: Univerzitet Florida (2004-2007) Draft: 3. pik (2007, Atlanta) Klubovi: Atlanta (2007-) Trofeji i dostignuća: 2 puta NCAA šampion (2006, 2007), zlatna medalja na Centrobasketu (2012), najbolja ruki petorka (2008), treća NBA petorka (2011), 2 puta NBA Ol-star (2010, 2011)
Sjajni univerzalac ne igra svoju najbolju sezonu u karijeri, statistički se ne može oceniti kao jedan od boljih igrača Lige, ali ono što on pruža na terenu jedinstven je set veština koje nema gotovo niko u NBA ligi.
"Horford je naš kamen-temeljac", kaže Kajl Korver, jedan od startera Atlante, te dodaje:
"Svi pričaju da je naša snaga timska igra i veliki broj kvalitetnih igrača, ali upravo je Al "lepak" koji čini da funkcionišemo tako dobro i uigrano na samom terenu".
Na početku sezone malo ko je mogao da pretpostavi da će Atlanta danas izgledati ovako. Rezultati su bili prosečni (baš onakvi kakve su Houksi beležili svih ovih godina), a Horford je igrao ispod svog nivoa, što je navelo mnoge na tvrdnju da on više nikad neće biti onaj stari nakon propuštene prošle sezone zbog povrede grudnog mišića. Ipak, tokom decembra krenuo je period dobrih igara, a serija traje do danas, pa su Houksi senzacionalno zaposeli sam vrh Lige, pobeđujući gotovo sve renomirane rivale i kandidate za titulu. U tom periodu Horford je došao do nivoa forme zbog kojeg ga danas i poslovično skeptični analitičari smatraju za jednog od najboljih visokih igrača u NBA. Ovaj put koji su prošli Atlanta kao tim i Horford kao igrač dugo je trajao, morali su da prave mnoga prilagođavanja, ali konačni rezultat je impresivan.
Horford poreklo vuče iz Dominikanske Republike, a odrastao je u Sjedinjenim Američkim Državama u košarkaškoj porodici. Njegov otac Tito Horford je odigrao nekoliko solidnih NBA sezona. Al je povukao košarkaške gene, a velika karijera se mogla naslutiti već tokom srednjoškolskog staža. Kao jedan od boljih centara u zemlji regrutovan je na prestižni Univerzitet Florida, gde ga je čekao proslavljeni trener Bili Donovan. Iskusni strateg se seća detalja koji je presudio da dovode Horforda u svoj tim:
"Na jednom srednjoškolskom turniru u Las Vegasu Alova ekipa je poražena, a poraz je posebno teško pao njemu jer sam ga nekoliko sati nakon meča našao samog i zamišljenog na tribinama. Bilo je očigledno koliko ozbiljno shvata igru i koliko želi pobede, a to je, uz nesumjiv talenat, bilo posebno bitno da ga regrutujem za svoj tim".
Horford je na Floridu došao 2004. i već na samom početku se ustalio u petorci uz Dejvida Lija (sadašnjeg krilnog centra Golden Stejta). Ipak, poseban pečat Horfordovoj koledž karijeri dalo je partnerstvo u reketu sa Žoakimom Noom, što je bila osnova tima koji je osvojio dve uzastopne NCAA titule (2006. i 2007). Taj period je u Horfordovu igru uveo nesebičnost i prihvatanje timskog duha.
"Znam da je Noa bio medijski više eksponiram i da su skauti više pričali o njemu, ali to mi nije smetalo. Jedino što mi je bilo bitno je da na terenu delujemo dobro i da uzimamo titule, a ljubomora na saigrača je nešto što nikada nisam razumeo", ističe Al.
Nakon dve dominantne godine u NCAA konkurenciji, NBA skauti su prepoznali Alov potencijal. Draft je bio logičan sled događaja, a te 2007. godine pre Horforda su izabrani samo Greg Oden (prvi pik, Portland) i Kevin Durent (drugi pik pik, Sijetl / Oklahoma Siti). Horford je završio u Atlanti koja je tek počinjala proces traženja svog identiteta, a upravo je to glavni razlog što je Horford ostao relativno nezapažen u prvih pet, šest godina svoje NBA karijere, uprkos dobrim igrama i Ol-star statusu.
Nije zaboravio svoju zemljuPored uspešne NBA karijere, Horford nije zaboravio svoje korene i ima zavidan staž u reprezentaciji Dominikanske Republike. Najbolji deo tog dela karijere mu je zlatna medalja osvojena na Centrobasketu (prvenstvo zemalja Centralne Amerike i Kariba) 2012, kada je njegov tim u finalu slavio protiv favorizovanog Portorika. U tom periodu kao selektor Dominikane je radio čuveni NCAA trener Džon Kalipari, a kruna reprezentativnog ciklusa za Horforda je trebalo da bude Svetski kup u Španiji. Nažalost, problemi sa povredama su ga odvojili od igranja za nacionalni tim u poslednje dve godine, ali još se nije oprostio od reprezentativnog dresa i za očekivati je da će pokušati da odvede Dominikanu na Olimpijske igre u Riju.
U američkom korporativnom sistemu sporta jedna od najgorih stvari je prosečnost. To prokletstvo je u NBA standardima posebno postalo karakteristično za Atlantu. Grad "Koka kole" i medijski centar Amerike nikada nije prihvatio košarku na pravi način, čak ni u vreme od pre 25 godina kada je prestonicom Džordžije leteo legendarni Dominik Vilkins. U protekloj deceniji Houksi su svoje uspehe tražili na timu čija okosnica su bili Džo Džonson i Džoš Smit. Uprkos nesumnjivim kvalitetima ovih igrača, bio je to posao osuđen na propast jer ovaj tip košarkaša nije predviđen za nosioce, već uglavnom za sporedne uloge. Džonson je vrhunski individualac i jedan od najboljih NBA napadača "jedan na jedan" sa spoljnih pozicija, ali bez prateće ol raund igre, Smit je atletski dominantno krilo, ali bez definisane igre u napadu i sa sklonošću ka prevelikoj potrošnji lopti. U takvoj situaciji nije ni čudo što je Horfordu dugo trebalo da pronađe idealnu ulogu za sebe i da povuče ekipu ka boljim rezultatima.
Ali, Al je bio dovoljno kvalitetan igrač da već u ruki sezoni dođe do svojih minuta. NBA javnosti se predstavio sa 10 poena i 9.7 skokova po meču, ali bilo je primetno da mu situacija u timu nije odgovarala.
"Tokom igranja na koledžu navikao sam da se družim sa saigračima i van terena", priseća se Horford i nastavlja:
"I u Atlanti sam pokušao da gradim takav odnos, ali niko nije bio previše raspoložen za to. Stekao sam utisak da su momci više opterećeni sobom i ličnim stvarima nego uspehom tima".
Jedan od retkih koji je od početka shvatio ovaj Alov kvalitet je Zaza Pačulija. Gruzijski centar je odrastao u evropskom sistemu košarke i brzo je "pročitao" Horfordov timski duh:
"Al je bio potpuno drugačiji od svih rukija sa kojima sam igrao. Njegova požrtvovanost i volja da svoj način igre podredi timu od starta su najavili da dobijamo velikog igrača. Čak i kada je njegov napredak značio da se ja sa pozicije startera selim na klupu nije mi smetalo jer sam znao da je već tada bolji igrač od mene".
Kako je vreme prolazilo Horford je unapređivao svoju igru i vremenom se svrtao na listu najboljih igrača Lige na pozicijama krilnog centra i centra. Priznanje za takav napredak došlo je u periodu 2010. i 2011. kada je svrstan u Ol-star tim Istoka, a u isto vreme je dobio i novi petogodišnji ugovor vredan 60 miliona dolara.
Nažalost, uprava ga nije prepoznala kao vođu tima, već je to zvanje dobio Džonson koji je iste godine produžio ugovor na novih šest godina za neverovatnih 123 miliona dolara. U tom periodu Džonson je bio najplaćeniji igrač Lige, a i površni poznavaoci NBA znaju da po produkciji na samom terenu nije ni među 15 najboljih u NBA karavanu. Atlanta je bila redovan učesnik plej ofa u prilično lošoj Istočnoj konferenciji, ali bio je to bolno limitiran roster koji je svih tih godina dobio samo jednu plej of seriju. Zaokret u radu franšize došao je 2012. godine kada je na mesto generalnog menadžera postavljen Deni Feri. Iskusni operativac je dobio zadatak da promeni identitet ekipe, a prvi potez je bio trejd Džonsonovog gigantskog ugovora u Bruklin. Nakon toga Houksi su dočeli istek ugovora Smitu (kasnije potpisao za Pistone, nedavno je otpušten), da bi leta 2013. umesto Majka Vudsona za prvog trenera postavili Majka Budenholzera. Mladi stručnjak je punih 16 godina radio kao asistent legendarnom Gregu Popoviču, a ideja Houksa je bila da pokušaju da prekopiraju stil Spursa u svoju igru.
U novoj situaciji najveći profit je trebalo da izvue Horford koji je konačno dobio trenera koji može da razume širinu njegove igre. Nažalost, već dobro poznatim problemima sa ramenom prošle sezone se prikačio i problem sa grudnim mišićem i Horford je propustio čak 53 utakmice. Prva prava saradnja sa trenerom Budenholzerom došla je tek ove godine i to nakon već opisanog prvog problematičnog meseca.
"Po dolasku u Atlantu znao sam da će Horford biti jedan od ključnih ljudi za tim", rekao je Budenholzer i dodao:
"Međutim, tek kada sam počeo sa njim da radim na terenu shvatio sam koliko može. On je izuzetno nesebičan igrač, a pri tome je dovoljno raznovrstan da može da funkcioniše u različitim napadačkim sistemima".
Houksi danas igraju izuzetno brzu i atraktivnu košarku, na tragu onoga sa čim je San Antonio prošlog leta postao prvak. Imaju najviše asistencija u Ligi, igrači se kreću bez lopte i sa pravovremenim pasovima imaju veliki broj otvorenih šuteva. Horford tu igra veliku ulogu jer je podjednako uspešan kao asistent sa ivice reketa i kao "rol" i "pop" igrač koji se iz pika uspešno otvara i prema košu i za šut sa distance.
Na kompletnu napadačku renesansu Houksa nadovezala se dobra odbrana, a i tu je najveći teret podneo Horford. On je dugo vođen kao čist krilni centar koji je zbog situacije u timu (partnerstvo sa čistim četvorakama, Smitom i Polom Milsapom) prebačen na poziciju "pet". Međutim, on se vremenom potpuno navikao na tu poziciju i danas je među boljim zaštitnicima reketa u Ligi. Budenholzer to pripisuje glavnom Alovom kvalitetu:
"On možda nema dovoljno jako telo da se uspešno bori da dominantnim centrima, niti toliku eksplozivnost da blokira puno šuteva, ali igračkom inteligencijom uspešno čita napade protivnika i tako nadoknađuje te male nedostatke".
Navijači Atlante sa euforijom prate igre svoga tima i željno iščekuju plej of, gde će po prvi put nakon puno vremena biti "ozbiljan igrač", a ne samo prolaznik za jednu rundu. Pored Milsapa, Korvera i Džefa Tiga, Horford će i dalje biti prvo ime ovog tima i faktor koji ih čini drugačijim od ostalih ekipa. Al nije napast na niskom postu poput Zeka Rendolfa, nema fizikalije Blejka Grifina, niti savršen šut spolja poput Dirka Novickog, ali njegova snaga je u tome što je u svim tim kategorijama pri vrhu i što može svoju igru da menja u zavisnosti od datog "meč ap"a. Sada je već sve stvar sreće za tim Atlante, jer ako Horford konačno veže nekoliko sezona bez problema sa povredama, uz ovako dobru struku i dubok roster, Houksi će sigurno biti konstatno u vrhu.
(foto: NBA)
