Kada sam odlučo da blog napišem baš o ovoj utakmici i ekipi koju sam želeo da predstavim imao sam blagu tremu, jer znam da ima odličnih poznavalaca Radničkog sa Krsta, pa strogo moram da vodim računa šta pišem. Ipak, kako je ovo moj blog biću slobodan da iznesem samo svoje emocije i činjenice koje sam ja dobijao, jer sam tako o ovom klubu i stekao sliku.
Beograd (izuzev velikih klubova) je oduvek imao dodatni pritisak javnosti i svih košarkaških radnika kada je broj klubova u pitanju. Kao najveći grad u ex-YU i zemljama proisteklim iz nje, potpuno je logično i bilo da se većina finansija sliva u njega, što je dalje davalo veliki broj klubova koji su nastajali, dolazili i prolazili... Radnički nije bio te priče, pa mu niko iz košarkaškog sveta nije prilazio sa stavom da su "instant košarkaški klub", postao da se neke pare operu. Naprotiv, prema Radničkom se nastupalo sa poštovanjem i velikom pažnjom koje je taj klubi zaslužio.
Neka prva moja sećanja o Radničkom sežu sa utakmica koje sam gledao sudijskim očima početnika, kada sam tek položio za sudiju. Često smo išli u "Šumice", gde je Radnički igrao, jer je uvek bilo toplo i ušuškano, nije bilo previše publike i moglo je uvek da se nađe mesto. I ono publike što je dolazilo bili su košarkaški radnici - treneri i sudije koji su dolazili da gledaju i uče. Imali su i od koga. Na klupi se sećam Pive Ivkovića, koji je bio stara trenerska škola i od koga se svakako imalo šta naučiti. Sećam se koliko je autoriteta imao nad igračima, a bogami i sudijama. Prisustvovao sam utakmicama kada je ulazio u teren da bi pitao sudiju za spornu odluku na sred utakmice, ali nije dobijao tehničku grešku. Pivu su respektovale i sudije i kolege treneri, a posebno igrači.
Mi smo voleli da sudimo u "Šumicama". Ta hala je godinama bila poligon za polaganje sudijskih testova i normi, pa smo se osećali kao kod kuće. Iako ponekad tuševi nisu radili ili nije bilo tople vode, "Šumice" su bile sasvim prihvatljive. Dodatni pritisak je stvarala baš ta košarkaška publika. Nije se nešto maltene ni desilo, a već su svi u košarci znali da je problem bio. Srećom, u vreme kada se ova utakmica igrala nije bilo previše mobilnih telefona, pa je većina stvari ostajala u kući.
Radnički iz ove sezone nije bio nimalo loš. Ne sećam se ko je bio na klupi, ali u sastavu je bilo itekako ozbiljnih igrača. Ne želim da nabrajam roster, imate sve u novinskom izveštaju koji sam našao u svojoj arhivi. Prva petorka je bila baš ozbiljan tim, pa iako je klupa bila nešto tanja tu je bilo izuzetno ozbiljnih igrača.
Sa druge strane Mornar, sa braćom Čarapić i Ostojićem, nije bio nimalo naivan, ali u ovoj utakmici nije bio pravi protivnik. Mornar je te godine imao jakog sponzora i klub je postavljen na stabilne noge, sa korektnom ekipom.
Na kraju ubedljiva pobeda domaćih, koji su imali stabilno vođstvo od samog početka.
I sa ove utakmice evo isečka iz novina iz moje arhive:
(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)
