(BLOG) Milan Mažić: Neko to od gore vidi sve

Kada je ovaj blog došao na red i kada sam seo i počeo da ga pišem spremajući ga za utorak kao munja je prostrujala vest koja nas je sve pomerila - umro je Đorđe Balašević.

Kakve sada to veze ima sa košarkom? Nikakve, skoro sigurno, bar ne direktne. Ali, nakon prvog šoka svaki sledeći put kada sam seo da pišem u misli mi su mi dolazile pesme i stihovi, citati i crtice sa koncerata... Na posletku, pozvao sam ekipu iz "MVP portala" da pitam da li je u redu da ovaj blog ne bude o košarci, već o nečemu sasvim drugom? Da li je ok da se na košarkaškom portalu objavi tekst koji nije sportski. "Tvoj blog - tvoje teme", rekoše mi. I tako mi je ekipa "MVP portala" još jednom pokazala koliko je velika. Na kraju krajeva, kako mi drugari rekoše, treba da pokažemo da naš svet nije samo košarka...

Prethodnih par dana smo nekako mogli da osetimo duh velike stare Jugoslavije među nama. I to je ono što vezuje ovaj blog i sve moje prethodne blogove (ako ništa drugo) - neka nostalgija za prošlim vremenima. Pored toga što verujem da je svako od nas (voleo Đoleta ili ne) uz neku njegovu pesmu doživeo nešto što i sada pamti. Jer, on je imao dovoljno stihova da bar neki delić svačijeg života oboji i opiše.

Ja Đoleta nisam lično poznavao, ali mi je skoro svakog dana "bio u kući". Verovatno zato sada i osećam neku posebnu prazninu i setu. Sasvim sigurno zbog toga i imam potrebu da to sa svima vama podelim. I ne želeći da se sve pretvori u neku patetiku, hoću da u čast velikog pesnika ostavim o njemu još jedan trag.

Verujem da odavno nije bilo više "nas" koji smo osetili posebnu tugu. Ne pričam ovde o nama sudijama, o nama košarkaškim radnicima, o nama sportistima. Pričam o nama ljudima, onima koji su se, kako pesnik reče, po pogledima prepoznavali. Nikada više citata, pesama i dostojanstvenih tihih okupljanja širom bivše Jugoslavije nije bilo nego u prethodnih par dana. U Skoplju, Nišu, Beogradu, Novom Sad, Podgorici, Banjaluci i Sarajevu, u Tuzli, Osijeku, Zagrebu, Puli, Splitu, Ljubljani... Ispustiću sigurno neki "naš" grad... Paljene su sveće, ostavljane mandarine, bele zeke i ruzmarin...

I svi mi, kako nas je ON zvao - Bistrooki, smo se nevidljivim tankim nitima spojili u jedno, opet...

I bezbroj stihova koji mi se vrzmaju po glavi poslednjih dana nisu dovoljni da opišu sve emocije. Uz njegove pesme sam se momčio i odrastao, uz njegove pesme sam se ljubio i raskidao, uz njegove pesme sam proslavljao i plakao, uz njegovu pesmu mi se rodio sin... Na Badnje veče smo se okpljali cepali česnicu, razmišljali u teškim trenucima da je Život more i u trenucima tuge tražili nekog da nam zavrti Ringišpil u glavi. Verujem da smo svi mi koji sada osećamo neku tugu imali neku svoju Provincijalku koju smo čekali da sleti niz hodnik studenjaka. Neki su tugovali uz Ćaletovu pesmu, neki su pevali svojoj Maloj garavoj ili se momčili uz Lepu protinu kći. A zasigurno smo ga citirali svakodnevno, verovatno i ne znajući da to činimo.

Osvanuo je "Bećarac" na ćirilici u Zagrebu i niko nije bio ljut. Neke druge emocije preplavile su Jugu i svako je pevušio neki "svoj" Stih iznad svih stihova. Odjekivao je D-mol na Trgu slobode, ispred Centra Sava, u Pulskoj areni... I svi smo se nekako osećali svojim, jer kako pesnik reče: "Ljudi su kao školjke - moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser". Svi ti Biseri, rasejani svuda po staroj Jugi podsetili su nas koliko je baš ta emocija jaka, kada nas je, posle svega što smo doživeli, nekako opet spojila.

Otišao je Panonski mornar na svoju poslednju plovidbu u nedelju, tiho i dostojanstveno, kako je i tražio. Uz zvuke tamburaša i u krugu porodice ispraćen je na svoj poslednji put. "Nek mi ne drže govore, nek drugom pletu lovore, ako umrem mlad…"

Neću više citirati i pisati. Biće citata i narednih godina i decenija. Možda će najveća pobeda svih nas koji smo se sada u ovoj seti okupili da Neke nove klince naučimo da i njima Prva ljubav bude neka njihova Olivera, Ilona ili Katrin. Da jednom nekom svom dečaku otpevaju Uspavanku, kao što smo mi pevali baš njima. Ostaće Đole da živi u svojim pesmama i svima nama, dok se jednom ne sretnemo, u nekom sličnom Cirkusu…



(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)