(BLOG) Milan Mažić: Pera i Rudolf u nezaboravnoj Subotici

Pozdrav svima. Iako u prvom momentu nisam imao ideju da spajam ove utakmice, s obzirom da su igrane u dve sezone, ipak sam se odlučio da o obe pišem danas. Protivnici su bili isti, pa iako su sastavi ekipa poprilično različiti igralo se u Subotici gde je domaćin bio Spartak. I to u prvoj saveznoj ligi.

Nekako mi je ideja da više mesta u ovom blogu posvetim baš Subotici, koja je bila jedan od velikih centara srpske i jugoslovenske škole košarke i gde je svako od nas sudija voleo da ide i da sudi. Do Subotice se stizalo brzo, uslovi u hali su uvek bili odlični, nije bilo previše bučne i agresivne publike, a perkelt (mađarski gulaš) je bio najbolji na svetu!

U vreme kada sam počinjao da sudim utakmice prve lige počeli su i moji prvi odlasci u Suboticu. Domaćin je bio tada alfa i omega subotičkih plavih - Pera Vucelić. Bio je sjajan čovek koji ni sa kim nije imao konflikt i misim da nema nekoga ko mu se obratio za pomoć a da Pera nije reagovao i pomogao. Iako je mogao od nas sudija uvek da zatraži pomoć ili podršku nikada to nije uradio. Bio je tih, nenametljiv, pa i ako smo imali prilike da ručamo u nekom od sjajnih subotičkih restorana nije pominjao utakmicu, iako je košarka bila nezaobilazna tema. Pera je sa Spartakom dobijao i gubio, ali se nije žalio i nije kudio. Bio je pravi lala i sportski radnik za primer.

Sećam se još i dubokog baritona sjajnog dvojezičnog spikera, inače voditelja subotičkog radija gospodina Rudolfa Ruzmana, koji je tokom cele utakmice na samo sebi svojstven način komentarisao sa glavnog razglasa, ne samo statističke podatke na utakmici. Naravno, uvek na srpskom i mađarskom, da neko ne ostane uskraćen za informaciju. Ubeđen sam da se Pera i Rudolf i sada na nekom boljem mestu od ovog bave košarkom sa onom ljubavlju i žarom kako su to radili krajem prošlog veka.

A sad malo o sastavima ekipa. Domaći Spratak sa rosterom koji je apsolutno opravdavao ozbiljnog takmaca u najboljoj ligi tada. Vođen sa klupe sa Srećkom Sekulovićem, a na terenu su bili sjajni Čanak, Pokrajac, Marković, Đurić... Sigurno ću propustiti još njih. Gostujući Lovćen je znao da iznenadi i na strani! Na klupi Mijo Kadija koji je vazda uz smešak znao da zamoli za pojašnjenje nas sudije. A na terenu, u to vreme motorni pokretač ekipe, Ranko Čarapić, čije su lopte imale oči. Ranko je bio pravi sportsmen i mislim da nema sudije koji je sa njim imao problema. Pored njega Bogavac, pa Ivanović, Kovačević... Sjajan tim, koga je bilo posebno teško dobiti na uvek vrućem terenu na Cetinju.

Još da pomenem i kolege. Na prvoj utakmici Miki Milojković, koji je imao međunarodni znak ali zbog prirode posla koji je radio nije sudio međunarodne utakmice. Miki je godinama bio veoma važan činilac u društvu najboljih sudija i svake godine je sudio ozbiljne i važne utakmice. Sa Mikijem nije bilo teško suditi, što se na terenu i vidi. Miki sada radi kao edukator sudija u Srbiji i verujem da ima šta da prenese mladim arbitrima.

Druga utakmica sa Ikom Beloševićem. Iako ne liči na sebe jer je imao 20tak kilograma manje, Ika je tada bio zvezda u usponu i sudio je veoma dobro. Sada se vidi da je opravdao epitet te zvezde, jer je postao zvezda evropskog suđenja.

Dve godine, dva različita rezultata, dosta sjajnih igrača i emocije koje se nikada neće zaboraviti.

Uživajte!





(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)