Od petka uveče srpska sudijska scena nikada više neće biti ista. Otišao je Tihomir Bubalo, jedan od najboljih sudja sa prostora bivše Jugoslavije, a svakako najbolji poznavalac sudijskog esnafa. Najjače srpske košarkaške sudije u petak su izgubile svoj oslonac i svog "dobrog duha" koga su do poslednjeg dana konsultovali i od koga su tražili savete.
O Tihinoj košarkaškoj karijeri moglo bi da se piše danima. Nekako paralelno sa sudijskom karijerom započinjala su njegova interesovanja za košarkaški menadžment. Međutim, ja Tihu nisam poznavao kao Generalnog sekretara Košarkaškog saveza Srbije ili kao Direktora Košarkaške lige Srbije. Tihu sam oduvek poznavao kao velikog prijatelja, koji je uvek bio tu da pruži podršku ili da savet. On se nikada prema meni nije odnosio kao prema podređenom, već kao prema ravnom sebi.
Još dok sam bio na Srpskoj ligi ostvarili smo prvi kontakt i nekako se brzo razumeli. Dočekao je našu generaciju na Prvoj ligi na terenu u svojim poslednjim sudijskim sezonama, pružajući svima bezrezervnu podršku. Prihvatio nas je kao svoje i svakim svojim gestom pokušavao je da nas još malo usavrši i poboljša.
Zajedno smo trenirali u Košutnjaku, gde je, kao i kroz ceo svoj život, bio ispred nas, ne dozvoljavajući nam, iako dosta mlađima, da ga preteknemo za vreme treninga. Bio je takmičar i uvek davao najbolje od sebe.
Sećam se jednog poziva da "hitno u opremi dođem na košarkaški teren u njegovom kraju". Sedam u kola i kao bez duše vozim do mesta koje mi je objasnio. Zatičem ga na terenu u opremi za trening i košarkaškom loptom. Na terenu nema nikoga, što je i normalno, jer nema ni koševa. Samo linije. Gledam ga u čudu...
"Samo linije nam i trebaju, samo da nađem način da se lopta šeta po terenu", govori brkica.
Nalazi klinca koji se igra tu pored i moli ga da par minuta sa loptom trčkara na terenu. A on i ja pištaljke u usta i sudimo! Gledaju nas prolaznici u čudu, ali ništa u tom trenutku nije važnije nego da se usavrši kretanje u nekim situacijama.
Odmah nakon završetka sudijske karijere krenuo je u zvaničnu edukaciju sudija, kao supervizor Evrolige i FIBA komesar. Tada je svim silama počeo da priprema ideje o osnivanju Udruženja košarkaških sudija u Srbiji i mogu sa ponosom da kažem da sam imao tu čast da sa njim aktivno učestvujem u stvaranju jedne nove košarkaške organizacije. Još ne mogu da zaboravim kada me je pozvao nakon završetka sezone i onako neobavezno pitao kada idem na godišnji odmor i kada su mi letnji turniri. Ja sam mu odgovorio, a on ko iz topa:
"Evo ti ova tri statuta i napravi jedan prilagođen nama, da na jesen oformimo to Udruženje sudija. Taman ćeš imati vremena na turnirima i odmoru da malo raduckaš!"
Nije se promenio ni kada smo direktno zavisili od njega kao Direktora lige. I tada si sa njim mogao da popiješ kafu i dobiješ savet, ali nikako ne i protekciju.
Tiho je bio neiscrpan izvor pravih saveta i informacija. Privilegija je bila biti pored njega, a obaveza da se svaka reč pažljivo sluša, jer je izgovorena sa razlogom. Bio je najbolji poznavalac sudijskog esnafa na ovim prostorima i znao je kako to da prenese. I što je još važnije, hteo je da svo to znanje podeli sa svima koji su mu se za pomoć obratili. A, siguran sam da su to sve vodeće sudije i Srbije i regiona.
Često sam ga pitao zašto to radi!? Odakle tolika volja da se svima pomogne iako je u košarci doživeo bezbroj nedaća i nepravdi u svom životu?
"Košarka je moj život", pričao je.
"Ona mi je sve dala i napravila ovakvim kakav sam. Ako svako od nas vrati košarci makar pet odsto od onoga što je od nje dobio ne moramo brinuti za našu kraljicu igara!"
Tiho je vraćao košarci mnogo više nego što je od nje dobio, svakog časa svog življenja.
A, kada je bilo teško, kad problemi nagrnu, ma koje doba dana ili noći bilo bio je tu da sasluša
"Oblači opremu i na trčanje", pričao je.
"Sada kada ti je teško da ti se plače, patike na noge i na trening, pa slobodno plači usput! Tako ćeš postati bolji sudija!“
Tiho je sam podnosio sve ono loše što se u košarci događalo, ne samo njemu lično. Svaki košarkaški neuspeh boleo ga je, jer je njegova kraljica igara trpela. Podnosio je to teško i ćutke. I retko kada je kroz poneku psovku sa suznim očima pričao o tome.
Uvek sam cenio svaki njegov savet i nikada nisam uspeo da mu vratim bar deo onoga što mi je pružio. Tiho nije tražio usluge, nije zvao da moli za pomoć. Samo u retkim momentima, kada sam uspevao da mu se nađem pri ruci i makar ga odvezem negde, se sa nekim stidom dugo zahvaljivao. Davao je kada je to trebalo, nije tražio ništa za uzvrat i nije želeo da nas opterećuje svojim problemima.
Mene je naučio kako da budem bolji čovek. Naučio me je da čuvam svoje utočište - svoju porodicu, jer će oni uvek biti tu za mene.
"Naše porodice su naša jedina sigurna luka. Čuvaj i neguj to blago i ne dozvoli da išta ugrozi ljubav koju ti porodica pruža!"
Tako je Tiho bio vaspitan, tako je živeo. I zato, svaki put kada bi se čuli razgovor je počinjao i završavao se pitanjem:
"Kako su kući, jeste li svi zdravo i dobro? Je l se volite"?
On je u kući imao svoje princeze u koje se kleo i o kojima je sa ponosom govorio. Supruga Dušica i kćerke Simona i Sara bile su njegov životni san i njegov oslonac. Tu je sve počinjhalo i tu se sve završavalo!
Sada, kada Tihe više nema, potpuno sam siguran da je do poslednjeg trenutka mirno i tiho, ponosno i snažno, upijao svaku nepravdu koju su košarci i sudijama zadavali mnogi. Nekako je sve to preživljavao lično, ali neprimetno...
Tako je i otišao naš brkica. U ponedeljak je usnio san i nije hteo nikoga da optereti, kao što nikada nije. Otišao je mirno, dostojanstveno i u snu u kojem je zasigurno dosanjao svoju porodičnu i košarkašku bajku.
Znamo da Bog uzima najbolje. To je sad i potvrdio...
Znali smo da će boleti. Ali, nismo znali da će boleti ovoliko...
Prijatelju moj, Profesore moj... Ne moraš vise da brineš, jer ćemo nastaviti da radimo i usavršavamo se po tvojim uputstvima. Završićemo nedovršene poslove, to ti obećavam.
Mirno spavaj, prijatelju moj. I sanjaj lepe snove...
Neka te anđeli čuvaju!
(foto: Politika)
