Dobar dan svima!
Pre svega, sa pisanjem, posebno blogova, dnevnika i sličnih stvari nemam baš nekog iskustva, tačnije ama baš nikakvog :). Poslednje što sam pisao, a može se nazvati literarni rad, bili su pismeni zadaci iz srpskog jezika. Međutim, i tu su bili umešani prsti moje bake, koja mi je pisala popularne "puškice". Ovde će sve što napišem biti mojih ruku delo i obećavam da ću dati sve od sebe, kao i uvek.
Ne znam odakle da krenem, ali u školi sam naučio da kod pisanja prvo ide uvod, razrada, pa zaključak, tako da mislim da je red prvo da se predstavim svima koji me ne poznaju, a za one koji su donekle pratili moju karijeru evo informacija koje možda niste znali.
Svoje prve košarkaške korake načinio sam u FMP Železniku, u kome sam proveo punih devet godina. Pred kraj druženja sa popularnim "limenkama" doživeo sam tešku povredu kolena, zbog koje sam morao na operaciju u Vašington.
Potom prelazim u Crvenu zvezdu, u kojoj ostajem dve godine i iz koje nosim divno iskustvo, pre svega košarkaško. Moram priznati da mi se tada ostvario dečački san, jer sam zvezdaš od malena. To je porodična stvar ili kako bi neki rekli – to mi je u krvi!
I taman kada sam pomislio da su povrede prošlost dobijam poziv da nastupim na Evropskom prvenstvu u Španiji u dresu Srbije. Ta 2007. godina je izgledala kao da sve teče po planu, ali posle naizgled banalne povrede kvadricepsa, koja je tretirana na pogrešan način, došlo je do povrede kolena, srećom u mnogo manjem obimu. Potom sledi nova operacija, tačnije artroskopija, posle koje sam se relativno brzo vratio na teren. Ali, to ne bih bio ja kada stvari ponovo ne bi krenule po zlu. Sve je delovalo ok, dok mi doktor Hertel nije otkrio bakteriju u kolenu. Kod velikog stručnjaka otišao sam na preporuku Svetislava Pešića i zbog toga sam mu neizmerno zahvalan. Usledilo je novo čišćenje kolena i novi oporavak. Sve se to desilo u jesen 2008. godine, par meseci pošto sam, nažalost, napustio Zvezdu. Usledio je, po "stoti" put, oporavak.
Često me pitaju: "Kako, majke ti, više možeš da izdržiš? Odakle ti volja?“. Moj odgovor je uglavnom osmeh i čuvena izreka: "Ko zna zašto je to dobro". Naravno da za svoju volju i upornost treba prvenstveno da zahvalim svojoj porodici, supruzi Jasmini i najbližim prijateljima ili bolje da ih nazovem PRAVIM prijateljima. Namerno kažem pravim, jer kada je sve bilo bajno i sjajno, sa velikim NBA prognozama, imao sam prijatelja na pretek, ali mnogi od njih su bili LAŽNI.
Ima jedna misao: "Čovek je bogat onoliko koliko ima prijatelja!". Naravno, najveći podstrek, koji neki put prelazi i u inat, daju mi DUŠEBRIŽNICI, kojih u našem okruženju ima i previše. Oni se više bave tuđim nego svojim životima, sa komentarima tipa: "Ma on je invalid, večiti talenat, propao je...". Dokle god budem mogao da stojim na nogama, pa makar do četrdesete godine, daću 110 posto svojih mogućnosti da doguram do nivoa koji su mi predviđali.
Malo sam odlutao od teme, ali sam previše uneo sebe u ovo pisanje :) . Stigao sam do novog početka potpisivanjem za Olimpiju, u kojoj, izuzev početka sezone, zbog slabe minutaže nisam imao prostora da pokažem da sam se vratio. Ostatak sezone prolazi sasvim dobro, čak i bolje od mojih očekivanja. Pred kraj sezone zbog finansijskih problema u Olimpiji odlazim u Skavolini na godinu dana. Zaboravih da napomenem da je prošlo tri godine bez povreda – hvala Bogu!
Posle Skavolinija nisam imao ponude koje sam očekivao i donosim riskantnu odluku da se posvetim treniranju i unapređivanju što fizičkih, što košarkaških elemenata, kako bih podigao svoju igru na najviši mogući nivo. Godinu dana sam znao samo za trening, da bi se ponovo resetovao i krenuo još jednom od nule.
Trening i samo trening, po ceo dan. I sve to uz pomoć jednog od najboljih kondicionih trenera Seada Krdžalića i jednog od najboljih trenera za individualni rad Nenada Trajkovića. Prošlog leta pojavile su se opcije za odlazak u neki klub. Trajković u međuvremenu potpisuje za Pepinster iz Belgije, tako da mi je bilo najlogičnije rešenje da pređem u belgijski tim i pored mnogo primamljivijih ponuda. Odlučio sam se da potpišem za Pepinster jer trener zna moje mogućnosti, zna moju istoriju i može beskrajno da mi pomogne u mom košarkaškom napredovanju, tako da sada ovo mogu nazvati MOJIM NOVIM POČETKOM ili možda povratkom na košarkašku scenu sa ambicijama većim nego ikada.
I sve ovo pišem pod tmurnim belgijskim nebom, u malenom gradu zvanom Vervije, koji ima stanovnika malo više od ulice u kojoj živim u Beogradu, što je na neki način dobro. Ovde sam usredsređen isključivo na košarku, jer drugih vidova zabave gotovo i nema.
Veliki pozdrav do sledećeg druženja...
