U Minhenu je 9. septembra 1972. godine odigrana jedna od najpoznatijih i najkontroverznijih košarkaških utakmica svih vremena. U finalu Olimpijskih igara sastali su se Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez.
Bilo je to vreme Hladnog rata. U osnovi, to je bio sukob između komunističkog Sovjetskog Saveza i kapitalističkih Sjedinjenih Američkih Država oko prevlasti u svetu na svim poljima, pa tako i u sportu.
Košarka je sport koji je nastao u Americi. Na Olimpijske igre uvrštena je u Berlinu 1936. godine. Od tada pa do Minhena, Amerikanci na Igrama nisu izgubili utakmicu. Ostvarili su 63 pobede i osvojili sedam zlatnih medalja. Četiri puta u finalu su savladali upravo Sovjetski Savez. Američki tim sastavljen je od amaterskih košarkaša, mahom univerzitetskih.
Sovjetski Savez je dominirao Evropom. U periodu posle Drugog svetskog rata pa do početka sedamdesetih godina 20. veka osvojili su 11 zlatnih medalja na Evropskim prvenstvima. Ameriku nikada nisu uspeli da pobede na Olimpijskim igrama, ali jesu na Svetskim prvenstvima, dva puta.
Glavni favoriti za zlatnu medalju u Minhenu bili su Amerikanci, Sovjeti i Jugosloveni. Jugoslavija je u grupi izgubila od Sovjetskog Saveza, ali ju je poraz od Portorika onemogućio da se bori za medalju. Otkriveno je da je nekoliko košarkaša Portorika bilo dopingovano. Među njima je bio i izvesni Migel 'Majki' Kol. Nesrećni Kol preminuo je četiri meseca kasnije, a imao je samo 21 godinu. Odlučeno je da Portoriko ne bude kažnjen.
Amerika je u Minhen dovela svoj najmlađi tim ikada. Uglavnom su ekipu činili dvadesetogodišnjaci. Pre početka turnira vodila se polemika da li je Henk Ajba najbolje rešenje za selektora. On jeste osvajao zlatne medalje u Tokiju i Meksiko Sitiju, ali njegov izrazito defanzivni stil igre mnogima se nije dopadao. Danas dvorana u kojoj nastupa koledž tim Oklahoma Stejt nosi njegovo ime. Za pomoćnika selektora Ajbe postavljen je Džoni Bak, kasnije asistent Fila Džeksona u Čikago Bulsima.
Bilo je problema i oko sastavljanja tima. Džulijus Irving je samo godinu dana pre Igara otišao u profesionalce. Vođa reprezentacije trebalo je da bude Bil Volton. Volton je već igrao za nacionalni tim na Svetskom prvenstvu u Jugoslaviji dve godine ranije kao osamnaestogodišnjak. Međutim, odbio je poziv. Nikada nije objašnjeno zašto. Tadašnji Bilov trener na UCLA-u, Džon Vuden, tvrdio je da su doktori bili ti koji su ga savetovali da ne igra, jer je imao problema sa kolenima. Dag Kolins je izjavio da Volton nije bio disciplinovan i da ga je zato strogi selektor Ajba otpisao. Postojale su spekulacije da Volton nije hteo da igra iz protesta zbog američke umešanosti u rat u Vijetnamu, ali i zbog lošeg iskustva sa prethodnog Svetskog prvenstva u Jugoslaviji. Da stvar bude nepovoljnija, još nekoliko igrača koji je trebalo da ga zamene su otkazali učešće. Umesto Voltona u tim je uvršten 220 santimetara visoki centar Severne Karoline, Tom Burleson. Upravo se njemu u Minhenu dogodila velika neprijatnost.
Bio je 5. septembar 1972. Dvadesetogodišnji Tom je dan proveo zajedno sa devojkom u turističkom razgledanju Minhena. Pri povratku u Olimpijsko selo zatekao je gužvu. Okolo su se nalazile barikade, a ljudi su čekali u velikom redu na ulazak u Selo. Tomu se nije čekalo. Primetio je pored parkinga otvorenu garažu. Krenuo je ka njoj da se ušunja, a pratila su ga još dva italijanska košarkaša. Tada im je prišlo nekoliko nemačkih policajaca. Jedan od njih govorio je engleski i objasnio im je da se nalaze na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. U toku je bilo spasavanje taoca. Burlesona su naterali da se okrene ka zidu i podigne ruke. Mladi košarkaš nije mogao da veruje šta ga je snašlo. Italijanski košarkaši su ležali na travi, dok su im policajci puške uperili u leđa. U tom trenutku teroristi su počeli da izvode taoce. Vodili su ih prema helikopteru. Burleson se okrenuo i zapazio jednog teroristu koji je od njega bio udaljen oko 60 metara. Čim se okrenuo nemački policajac mu je stavio pištolj na potiljak. Ubrzo se sa strane začuo i plač taoca. To su bili izraelski sportisti. Bilo ih je devet. Nažalost, svi do jednog biće ubijeni. Tom Burleson se, prema sopstvenom priznanju, nikada nije oporavio od tog događaja koji je ostavio velike psihičke posledice na njega. Kada zaspi čuje jecaj nesrećnih sportista.
Za razliku od neiskusnih Amerikanaca, koji su pre Olimpijskih igara odigrali zajedno svega 12 prijateljskih mečeva, Sovjeti su se dugo pripremali za Minhen. Ekipa je četiri godine bila na okupu. Osnovu tima činili su košarkaši CSKA Moskve, Dinama iz Tbilisija, Spartaka iz Lenjingrada, Žalgirisa… Selektor Vladimir Kondrašin nasledio je, posle Svetskog prvenstva u Jugoslaviji, Aleksandra Gomeljskog i na prvom velikom takmičenju, Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, osvojio je zlato. Pored toga, Kondrašin je bio i trener Spartaka iz Lenjingrada punih 28 godina. Sovjeti su znali da će Amerikanci doputovati na Igre u oslabljenom sastavu, bez Voltona. Shvatili su da im je ovo velika prilika da pobede najvećeg rivala.
Sistem takmičenja u Minhenu bio je takav da su postojale dve grupe od po osam reprezentacija, a samo prve dve ekipe iz obe grupe išle su u polufinale. Amerika je bila prva u grupi A, a Sovjetski Savez prvi u grupi B. I jedni i drugi su zabeležili po sedam ubedljivih pobeda. U polufinalu Amerikanci su deklasirali Italiju, a Sovjeti su teže nego što se očekivalo pobedili najveće iznenađenje turnira, Kubu. U meču za treće mesto Kuba je bila bolja od Italije.
Došao je dan velikog finala. Meč se igrao u dvorani "Rudi Zejdlmajer". Većina gledalaca na tribinama navijala je za Sjedinjene Države. Sudije su bili Brazilac Renato Rigeto i Bugarin Artenik Arabadjian. Amerikanci su važili za blage favorite.
Od samog početka utakmice Sovjeti su preuzeli kontrolu. Mladi Amerikanci su se teško snalazili. Do kraja poluvremena postigli su samo 21 poen. Ali, zaostatak od pet poena svakako nije bio nenadoknadiv. Utakmica je bila žustra i napeta.
Na početku drugog poluvremena dolazi do sukoba između Mihaela Korkije i Dvajta Džonsa. Oba košarkaša su isključena. To je bio veliki hendikep za Ameriku, jer je Džons bio njihov najbolji strelac na turniru. Džons je nekoliko godina kasnije izjavio da je naseo na unapred smišljenu provokaciju.
Nekoliko trenutaka docnije, posle podbacivanja lopte, Aleksandar Belov je u skoku zakačio Džima Bruera koji je teško pao i povredio glavu. Još jedan bitan igrač za Ameriku nije mogao da nastavi utakmicu. Bruer je do tog trenutka bio najefikasniji u svojoj reprezentaciji. Kada je sredinom drugog poluvremena Sovjetski Savez poveo sa deset poena razlike činilo se da je prvi poraz Amerikanaca na Olimpijskim igrama neminovan.
Tada su krenuli na sve ili ništa. Odustali su od kontrolisane igre koju je forsirao selektor Ajba i pojačali su tempo. Napade su završavali brzo, a u odbrani su zaigrali presing, što Sovjetima nikako nije odgovaralo. Malo po malo, razlika se smanjivala. Minut pre kraja Sovjeti vode 48:46. Amerikanci imaju loptu, ali Majk Bantom pravi faul u napadu. Na liniju slobodnih bacanja staje Sergej Belov. Najefikasniji igrač na utakmici ubacuje samo drugo bacanje. Džim Forbs vrlo brzo pogađa šut sa poludistance i smanjuje razliku na samo pola koša. Amerikanci ne žele da naprave faul. Pred kraj napada protivnika lopta dolazi pod koš do Aleksandra Belova koji je izblokiran od strane Toma Mekmilena. Belov je uspeo ponovo da stigne do lopte, ali je pogrešio. Dag Kolins je ukrao loptu i krenuo ka košu. Prilikom ulaza oštro je fauliran od strane Sakandelidzea i ostao je da leži na parketu. Na trenutak je ostao bez svesti. Polako je ustao, ali se postavilo pitanje da li je u mogućnosti da izvede bacanja. Presudio je Henk Ajba.
"Ako može da stoji neka šutira bacanja", rekao je američki selektor.
Kolins je bio pod velikim pritiskom, ali hladnokrvno je pogodio oba šuta i Amerika vodi 50:49. To je bio tek početak drame.
Sovjeti su krenuli u poslednji napad. Lopta je došla do Sergeja Belova, ali je igra zaustavljena sekund pre kraja. Na teren je ušao pomoćni trener Sergej Baskin. Tvrdio je da je selektor Kondrašin zatrazio tajmaut pre Kolinsovih bacanja. Tadašnja pravila navode da je tajmaut moguće pozvati pre ili između šutiranja dva bacanja, nikako posle. I zaista, sirena se čula neposredno pre Kolinsovog drugog šuta. U to vreme tajmaut se mogao zatražiti i pritiskom na dugme signalizacionog aparata. Kondrašin je to učinio.
Najverovatnije je došlo do nesporazuma između zapisničkog stola i selektora Kondrašina. Zapisničari su pogrešno pomislili da je odustao od tajmauta. Zvanična odluka sudija je bila da se tajmaut ne odobri. Tada su Amerikanci tražili da se asistentu Baskinu dodeli tehnička greška, jer je u toku igre ušao na teren. Od toga nije bilo ništa.
Semafor je pokazivao da je ostala samo još jedna sekunda do kraja. Odlučeno je da sat bude vraćen na tri sekunde. Ta odluka je bila donešena od strane tadašnjeg generalnog sekretara FIBA, Engleza Vilijama Džonsa, iako prema mišljenju Amerikanaca on nije imao pravo da uradi tako nešto. Džons je sišao sa tribina na teren i naredio zapisničkom stolu da vrati vreme na tri sekunde. Kasnije je priznao da za donošenje takve odluke nije imao ovlašćenje, ali da je učinio ispravnu stvar.
Sovjeti su dobili i drugu šansu. Kondrašin vrši izmenu. Umesto Zarmuhamedova ulazi Edesko. Prema pravilima nije bilo dozvoljeno menjati igrače ako pre toga nije odobren tajmaut. Sudije to nisu primetile, kao što nisu primetile ni da semofor pokazuje da treba da se igra još 50 sekundi.
Edesko je, ipak, izveo loptu. Uposlio je Paulauskasa koji je pasom preko čitavog terena pokušao da pronađe Aleksandra Belova. Ali, sirena se čuje nakon samo jedne sekunde. Amerikanci ne haju zbog toga i počinju da slave. Na terenu su fotoreporteri i televizijske ekipe. Pojedini igrači se spremaju da daju intervju brojnim novinarima. U jeku slavlja američkih košarkaša odlučeno je da se poslednji napad ponovi, jer se sirena prerano oglasila. Amerikanci su u šoku, ali su morali da popuste.
Ponovo se Edesko spremao da izvede loptu. Mekmilen je stajao predaleko od njega. To je bilo dovoljno da Edesko uputi pas preko čitavog terana. Aleksandar Belov je pored Forbsa i Džojsa prihvatio loptu i zatim poentirao - 51:50. Sovjeti pobeđuju. Belov i drugari su u delirijumu.
Međutim, ni tu nije kraj kontroverzama. Misterija je ostala da li je Edesko prilikom dodavnja zgazio na aut liniju. Američki treneri i košarkaši ušli su u raspravu sa zvaničnima meča. Uzalud. Prema nekim informcijama, sudija Rigoto je odbio da potpiše zapisnik u znak protesta.
Amerikanci su odlučili da ulože protest. Smatrali su da se utakmica igrala tri sekunde duže od predviđenih 40 minuta. Prekršena su pravila FIBA. Petočlana komisija presudila je u korist Sovjetskog Saveza. Odluka nije bila doneta jednoglasno, već glasanjem 3-2. Za njih su glasali predstavnici Mađarske, Poljske i Kube, a za Amerikance predstavnici Italije i Portorika. Za mnoge to je bila politička odluka.
Američki košarkaši odlučili su da odbiju srebrne medalje i nisu prisustvovali ceremoniji dodele istih. Nakon svega je i Olimpijski Komitet Sjedinjenih Američkih Država podneo žalbu izvršnom odboru Međunarodnog Olimpijskog Komiteta. Ona je bila odbijena.
Dok su Amerikanci tugovali, Sovjeti su slavili. Kod kuće su dočekani kao junaci. Jedan moskovski list želeo je da rekonstruiše svaki detalj sa finalnog meča. Intervjuisali su nekoliko igrača, trenera i novinara, ali svaki od njih je završnicu video različito. Mladi, dvadesetjednogodišnji Aleksandar Belov bio je nacionalni heroj. Posle minhenskog finala mnogi NBA timovi želeli su da ga vide u svojim redovima, kao i njegovog prezimenjaka Sergeja. O tome se čak pričalo na najvišem nivou političkih rukovodstava ovih dveju zemalja. Nekoliko članova američkog Kongresa apelovalo je kod sovjetskog ambasadora u Vašingtonu da se dopusti Aleksandru i Sergeju da zaigraju u NBA. Ipak, to se nije dogodilo. Nažalost, Aleksandar Belov je umro samo sedam godina kasnije od retke bolesti srca. Njegova prerana smrt takođe je bila posledica korišćenja dopinga.
Amerikanci nikada nisu prežalili poraz od Sovjeta. Srebrne medalje nisu želeli da prime. One se i danas nalaze u Olimpijskom muzeju u Lozani. Majk Bantom je jednom prilikom izjavio:
"Da smo bili pobeđeni sa ponosom bih danas pokazivao svoju srebrenu medalju. Ali, mi nismo izgubili, mi smo bili prevareni".
Kapiten Keni Dejvis je u testament uneo klauzulu po kojoj nakon smrti njegova žena i deca neće smeti da preuzmu tu medalju.
Dag Kolins je nedavno ispričao jednu anegdotu u vezi sa čuvenom utakmicom:
"Kada sam 2004. godine bio u Atini na Olimpijskim igrama prišao mi je stariji gospodin i zamolio me je da se fotografišemo. Ispunio sam mu želju. Nedugo nakon toga jedan čovek me je pitao da li znam sa kim sam se malopre slikao. Odgovorio sam da ne znam. Ispostavilo se da je to bio sudija Artenik Arabadjian koji je vodio finale u Minhenu".
Selektor prvog drim tima, Čak Dejli, je pred finale sa Hrvatima u Barseloni pustio igračima snimak ovog meča ne bi li ih dodatno motivisao. 2012. godine Keni Dejvis je organizovao ponovno okupljanje ekipe iz 1972. Bilo je to njihovo prvo zajedničko okupljanje nakon 40 godina.
I u Moskvi su obeležili godišnjicu. Nažalost, mnogi košarkaši iz te generacije nisu više među živima.
(foto: bbc.co.uk; guardian.tumblr.com; espn.go.com; slicethelife.com; thetimes.co.uk)
