Njujork Niksi su poslednji put osvojili NBA titulu davne 1973. godine. Tada su za ekipu iz Velike jabuke nastupali Volt Frejžer, Vilis Rid, Dejv Debušer, Džeri Lukas, Erl Monro, Fil Džekson, Henri Bibi, ali i neponovljivi Bil Bredli.
Lična karta Ime i prezime: Vilijam Voren 'Bil' Bredli Datum i mesto rođenja: 28. jul 1943. (Kristal Siti, Misuri) Visina: 196 centimetara Pozicija: bek / krilo Koledž: Prinston Draft: teritorijalni (Njujork Niks, 1965) Klubovi: Olimpija Milano (Simental) (1965/66), Njujork Niks (1967-1977) Trofeji: prvak Evrope (1966), 2 puta prvak NBA lige (1970, 1973), zlatna medalja na OI (Tokio, 1964), zlatna medalja na Univerzijadi (Budimpešta, 1965) Priznanja: NBA Ol-star (1973), NCAA F4 MOP (1965), Niksi su povukli njegov dres sa brojem 24
Vilijam 'Bil' Bredli rođen je 28. jula 1943. godine u gradicu Kristal Siti u američkoj saveznoj državi Misuri. Talenat je nasledio od majke Suzan, uciteljice, koja se u mladosti bavila košarkom. Otac Voren je bio bankar, a Bil je počeo da trenira košarku sa devet godina. U srednjoj školi se pokazao ne samo kao dobar sportista, već i kao odličan učenik. Kada je bilo vreme za studije, 1961. godine, 75 univerziteta je želelo Bredlija. U prvom trenutku je odlučio da pohađa Djuk, ali se nakon povrede stopala istog leta predomislio i opredelio se za Prinston. Veoma mali broj prijavljenih studenata bude primljen na ovaj ugledni univerzitet, koji ne deli sportske stipendije, što dovoljno govori o Bilovim sposobnostima vezanim za polje talenta van košarkaškog terena.
Uporedosa košarkom je uspešno igrao i bejzbol, a 1964. godine je kao član reprezentacije Sjedinjenih Američkih Država osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Tokiju. Iako najmlađi, Bil je bio kapiten i jedan od najboljih u timu. Posebno se istakao na meču sa Jugoslavijom kojoj je ubacio 18 poena. Bredlijeva poslednja godina na Prinstonu bila je za pamćenje. Univerzitet koji je poznat po izuzetnom naučno-istraživackom radu, a nikako po sportu, zahvaljujuci Bilu plasirao se na Fajnal for NCAA turnira. Prinston je poražen u polufinalu od Mičigena, ali je i pored toga Bredli proglašen za MVP-a. U meču za plasman je protiv Vičita Stejta postigao 58 poena.
Iste godine je osvojio prestižnu nagradu "Džejms Saliven", namenjenu najboljem amaterskom sportisti u Sjedinjenim Američkim Državama. Nijedan košarkaš pre njega nije dobio ovo priznanje. Proglašen je i za najboljeg koledž košarkaša. Tokom NCAA karijere prosečno je beležio 30 poena po utakmicu. Koliko je bio dobar svedoči i nadimak koji je dobio - Beli Oskar Robertson.
Nakon fantastične koledž karijere Njujork Niksi su ga izabrali na Draftu 1965. godine. Ipak, Bil je odlažio svoj odlazak u NBA jer je dobio prestižnu stipendiju za nastavak školovanja na čuvenom Univerzitetu Oksford, gde su mu oblasti izučavanja bile politika, ekonomija i filozofija. Kako u Engleskoj nije mogao da igra košarku na visokom nivou, Bredli je prihvatio poziv Simentala (Olimpije) iz Milana da im pomogne na utakmicama Kupa šampiona. Presudnu ulogu u njegovom dovođenju imao je Enriko 'Riki' Pagani. On je rođen u dalekoj Kini. Nakon Drugog svetskog rata postao je dugogodišnji kapiten Olimpije i reprezentativac Italije. Uporedo sa košarkaškom imao je i zapaženu glumačku karijeru, a govorio je čak 12 jezika. Pagani se dogovorio sa Bredlijem da mu klub za svaku odigranu utakmicu plati 1.000 dolara, kao i putne troškove. Uprkos tome što gotovo da nije trenirao sa ekipom zbog predavanja na Oksfordu, Bil je neverovatnim partijama odveo Simental do evropske titule 1966. godine. Na prvom ikada održanom Fajnal foru u Bolonji, Milanezi su u polufinalu savladali CSKA iz Moskve sa 68:57, a u finalu, posle velike borbe, Slaviju iz Praga rezultatom 77:72. Sa klupe ih je predvodio slavni trener Ćezare Rubini. Bio je to prvi trofej Kupa šampiona koji je osvojio jedan tim sa Apenina. Bredli se ubrzo vratio u domovinu, a na Oksfordu je konačno diplomirao 1968. godine.
Niksima se pridružio u toku sezone 1967/68. Iako je bio jedan od najplaćenijih novajlija, nije mnogo vremena provodio na parketu. Saigrači su ga zbog štedljivosti, ali i zbog činjenice da je sačuvao prvi dolar koji je u životu zaradio prozvali 'Dolar Bil'. Već u narednim sezonama postao je jedan od nosilaca igre. Predsednik Niksa u to vreme bio je Ned Ajriš, jedan od idejnih tvoraca NBA (odnosno BAA) lige. Uz osnivača Boston Seltiksa, Voltera Brauna, sigurno je najzaslužnija osoba za popularizaciju Lige u samim njenim počecima.
Njujorčani su čekali na titulu 24 godine. Ajriš je godinama neuspešno pokušavao da sastavi ekipu koja bi bila konkurentna Minepolis Lejkersima i kasnije Boston Seltiksima. Samo dve godine nakon Drugog svetskog rata u tim je doveo Japanca Vataru Misaku, a u maju 1950. godine Niksi su postali prvi tim koji je angažovao tamnoputog igrača (Net Klifton). Početkom pedesetih tri puta zaredom su gubili u velikom finalu, a 2. marta 1962. godine su doživeli veliko poniženje. Vilt Čemberlejn im je na jednom meču ubacio 100 poena. Šezdesete su bile mučan period u istoriji Njujorka. U sedam uzastopnih sezona nisu uspeli da se plasiraju u doigravanje. Liga je tada brojala manje od 10 klubova i samo najlošije plasirani tim sa Istoka nije išao u plej of. A, onda su se 1967. godine Niksi preselili u novi "Medison Skver Garden". Za glavnog trenera izabran je Red Holcman. Počela je nova era.
NBA brojke Poena: 9.217 (12.4 po meču) Skokova: 2.354 (3.2) Asistencija: 2.533 (3.4) Utakmica: 742
Kockice su se konačno složile u sezoni 1969/70. U regularnom delu Njujork je ostvario najbolji skor u Ligi od 60 pobeda i samo 22 poraza. U plej ofu su eleminisali, teškom mukom, Baltimor, Milvoki i konačno u velikom finalu Los Anđeles Lejkerse. O toj seriji ispričane su mnoge legende. Zauvek će ostati upamćen koš za pobedu Jezerdžije Džerija Vesta sa više od polovine terena u poslednjoj sekundi druge utakmice. Vilis Rid je odlično čuvao Vilta Čemberlejna, ali se u prvom poluvremenu petog meča povredio. Lejkersi su na odmor otišli sa prednošću od 13 poena. Tokom pauze Niksi su pripremili drugačiju taktiku za nastavak. Napravili su preokret i na kraju su slavili sa 107:100. Najzaslužniji za veliki podvig bio je upravo Bil Bredli. Ne samo što je postigao nekoliko bitnih poena u završnici, već je on bio taj koji je nagovorio trenera Holcmana da promene način igre u odbrani u drugom poluvremenu. Pored Bila fantastičan je bio i rezervista Dejv Stolvort. Postigao je 10 poena u poslednjih 10 minuta i što je bilo još važnije zaustavio je Vilta Čemberlejna. Stolvort je nominalno bio krilo, ali je zbog povrede Rida i problema sa ličnim greškama Debušera prekomandovan na poziciju centra. Ono što je posebno neverovatno u vezi sa Stolvortom je da je dve sezone (1967/68, 1968/69) propustio zbog bolesti. Preživeo je težak infarkt.
Njujork je poveo sa 3-2 u seriji, ali su šesti meč u Los Anđelesu lako izgubili. Ovaj put Viltu niko nije mogao ništa. Zabeležio je 45 poena, a neizvesnost oko nastupa Vilisa Rida u sedmoj, odlučujućoj utakmici lebdela je u vazduhu. Činilo se da neće igrati. Ipak, pred samo podbacivanje Rid se, na oduševljenje domaćih navijača, pojavio na parketu. Iako nije mogao mnogo da pomogne, samo njegovo prisustvo podstaklo je igrače Niksa. Već nakon prve četvrtine su imali prednost od 14 poena. Do poluvremena su povećali razliku na 27. Na kraju je bilo 113:99. Volt Frejžer je odigrao meč života. Ostvario je učinak od 36 poena, 19 asistencija i sedam skokova. Bredli je dodao 17 poena. Isti uspeh protiv istog rivala ponovili su i tri godine kasnije, ali daleko lakše. Bilo je 4-1. Peta utakmica tog finala bila je ujedno i poslednja u karijeri Vilta Čemberlejna. Bil je u toj seriji prosečno beležio 18 poena po susretu. Sezona 1972/73 bila je najbolja u njegovoj karijeri, a u njoj je izborio i svoj jedini nastup na Ol-star utakmici.
Posle 10 godina i blizu 10.000 postignutih poena u dresu Njujorka, Bil Bredli je 1977. godine okačio patike o klin. Zanimljivo je da je prvi i poslednji meč u karijeri odigrao protiv Detroit Pistonsa. Već 1983. primljen je u Kuću slavnih, a 1984. njegov dres sa brojem 24 Niksi su povukli iz upotrebe. Bredli je krajem sedamdesetih započeo i vrlo uspešnu političku karijeru. Pristupio je demokratama, iako mu je otac bio deklarisani republikanac. Punih 18 godina bio je senator države Nju Džersi, a 2000. godine je pokušao da se kandiduje za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, ali je na unutarstranačkim izborima poražen od Ala Gora. Među poznatim ličnostima koje su ga podržale bili su Majkl Džordan i Fil Džekson, Bilov dobar prijatelj još iz igračkih dana. Po izlasku iz politike odbio je ponudu da postane predsednik Olimpijskog komiteta Sjedinjenih Američkih Država. Napisao je nekoliko knjiga iz oblasti politike, ekonomije, kulture i sporta. Jednu još za vreme igračke karijere. Kao i njegov otac, Bil Brejdi je postao uspešan poslovni čovek. Bio je generalni direktor jedne manje investicione banke i savetnik u velikim kompanijama. Bavio se i humanitarnim radom.
Može se slobodno reći da je košarka za Bila Bredlija bila hobi. I za vreme igračke karijere obavljao je razne druge poslove. Radio je na primer i kao asistent direktora Kancelarije za ekonomski razvoj u Vašingtonu. Sam je isticao da je imao sreće što je bio član jedne takve ekipe kao što su bili Njujork Niksi sa početka sedamdesetih godina 20. veka. Iako nije bio najbolji igrač u timu, bio je lider. Njegova reč se slušala, kako na terenu tako i van njega.
(foto1: ESPN; foto2: nydailynews.com; foto3: promtfh.com)
